1. Самуиловаглава 26

1Опет дођоше Зифеји к Саулу у Гавају говорећи: не крије ли се Давид на брду Ехели према Гесимону?

2А Саул се подиже и сиђе у пустињу Зифску, и с њим три тисуће људи изабранијех из Израиља, да тражи Давида у пустињи Зифској.

3И стаде Саул у око на брду Ехели према Гесимону крај пута; а Давид оста у пустињи, и опази да Саул иде за њим у пустињу.

4И посла Давид уходе, и од њих дозна зацијело да је дошао Саул.

5Тада се подиже Давид и дође на мјесто гдје Саул бијаше с војском. И Давид видје мјесто гдје спаваше Саул и Авенир син Ниров војвода његов; а спаваше Саул међу колима а народ лежаше око њега.

6И Давид проговори и рече Ахимелеху Хетејину и Ависају сину Серујину брату Јоавову: ко ће сићи са мном к Саулу у око? А Ависај одговори: ја ћу сићи с тобом.

7И тако Давид и Ависај дођоше ноћу к народу; а гле, Саул лежаше и спаваше између кола, и копље му бјеше чело главе пободено у земљу; Авенир пак и народ лежаху око њега.

8Тада рече Ависај Давиду: данас ти даде Бог непријатеља твојега у руке; зато сада да га прободем копљем за земљу једанпут, нећу више.

9А Давид рече Ависају: немој га убити; јер ко ће подигнути руку своју на помазаника Господњега и бити прав?

10Још рече Давид: тако жив био Господ, Господ ће га убити, или ће доћи дан његов да умре, или ће изаћи у бој и погинути.

11Не дао ми Бог да дигнем руку своју на помазаника Господњега! Него узми сада копље што му је чело главе и чашу за воду, па да идемо.

12И Давид узе копље и чашу за воду, што бјеше чело главе Саулу, и отидоше; и нико их не видје и не осјети, нити се који пробуди, него сви спаваху; јер бјеше напао на њих тврд сан од Господа.

13И Давид прешав на другу страну стаде наврх брда издалека; и бјеше између њих много мјеста.

14И стаде Давид викати народ и Авенира сина Нирова говорећи: што се не одзиваш, Авенире? А Авенир се одазва и рече: који си ти што вичеш цара?

15А Давид рече Авениру: нијеси ли ти јунак? и ко је као ти у Израиљу? зашто нијеси чувао цара господара својега? Јер је ишао један из народа да убије господара твојега.

16Нијеси добро радио. Тако да је жив Господ, заслужили сте смрт што нијесте чували господара својега, помазаника Господњега. Ето, гледај, гдје је копље царево и чаша за воду што му бјеше чело главе?

17Тада Саул позна глас Давидов, и рече: је ли то твој глас, сине Давиде? А Давид рече: мој је глас, царе господару!

18Још рече: зашто господар мој гони слугу својега? јер шта сам учинио? и како је зло у руци мојој?

19Зато сада царе господару мој, послушај ријечи слуге својега. Ако те Господ дражи на мене, нека му је угодан принос твој; ако ли синови човјечији, проклети су пред Господом, јер ме изагнаше данас да се не држим нашљедства Господњега, и рекоше: иди, служи туђим боговима.

20Али сада да не падне крв моја на земљу далеко од очију Господњих; јер цар Израиљев изиде да тражи буху једну, као кад ко гони јаребицу по планини.

21Тада рече Саул: згријешио сам; врати се, сине Давиде, нећу ти отселе чинити зла, кад ти данас драга би душа моја; ево, лудо сам радио и погријешио сам веома.

22А Давид одговори и рече: ево копља царева; нека дође који од момака и нека га узме.

23А Господ ће платити свакоме по правди његовој и по вјери његовој. Јер те бјеше предао Господ данас у руке моје, али не хтјех дигнути руке своје на помазаника Господњега.

24И зато, ево, како је данас мени драга била душа твоја, тако нека буде драга моја душа пред Господом, и нека ме избави из сваке невоље.

25А Саул рече Давиду: да си благословен, сине мој Давиде! извршићеш и надвладаћеш. Тада Давид отиде својим путем, а Саул се врати у своје мјесто.