2. о царевимаглава 4

Тумачење главе (на руском)

Чудеса пророка Елисея 1-7. Чудесное умножение елея у одной пророческой вдовы. 8-37. Рождение у благочестивой Сонамитянки сына по слову пророка и воскрешение его последним. 38-41. Пророк обезвреживает ядовитую пищу. 42-44. Чудесно насыщает малым количеством хлеба большое число людей.

1А једна између жена синова пророчких повика к Јелисију говорећи: слуга твој, муж мој, умрије, и ти знаш да се слуга твој бојао Господа; па сада дође рукодавалац да ми узме два сина у робље.

2А Јелисије јој рече: што ћу ти? кажи ми шта имаш у кући? А она рече: слушкиња твоја нема у кући ништа до судић уља.

3А он јој рече: иди, ишти у наруч празнијех судова у свијех сусједа својих, немој мало да иштеш.

4Па отиди, и затвори се у кућу са синовима својим, па онда наљевај у све судове, и кад се који напуни, кажи нека уклоне.

5И она отиде од њега, и затвори се у кућу са синовима својим; они јој додаваху а она наљеваше.

6А кад се судови напунише, она рече сину својему: дај још један суд. А он јој рече: нема више. Тада стаде уље.

7Потом она отиде и каза човјеку Божијему; а он јој рече: иди, продај уље, и одужи се; а што претече, онијем се храни са својим синовима.

Тумачење, ст. 1–7 (на руском)

. Из данного рассказа видно, что к "сынам пророческим" принадлежали не только молодые холостые люди, но и женатые, отцы семейств; след. институт этот не напоминал монашеских орденов. Не живя вместе с другими членами обществ "сынов пророческих", такие семейные люди объединялись с другими личностью пророка руководителя. В умершем "сыне пророческом", "муже богобоязненном" традиция (раввины, И. Флавий, ср. блаж. Феодорит, вопр. 14) указывала известного из истории пророка Илии "богобоязненного" Авдия (3 Цар XVIII:3 сл. ), домоправителя Ахавова, который прилагал великое попечение о пропитании пророков и после впал в долги. Намерение кредитора продать в рабство детей вдовы оправдывалось буквою закона (Лев XXV:39; Исх XXI:2) и жестокой практикой жизни (Мф XVIII:25). Чудо умножения Елисеем елея, конечно, имеет сходство с чудесным пропитанием пророка Илией сарептской вдовы (3 Цар XVII:8-16), но отнюдь не вынуждает видеть в рассказе о чуде Елисея неудачный дубль рассказа об Илии, тем более, что каждый рассказ, кроме общих черт, имеет и самостоятельные, отличные черты.

8Послије тога једном иђаше Јелисије кроз Сунам, а ондје бијаше богата жена, која га устави да једе хљеба; и отада кад год пролажаше, увраћаше се к њој да једе хљеба.

9И она рече мужу својему: гле, видим да је свет човјек Божји овај што све пролази овуда.

10Да начинимо малу клијет, и да му намјестимо постељу и сто и столицу и свијетњак, па кад дође к нама, нека се ту склони.

11Потом он дође једном онамо, и ушав у клијет почину ондје.

12И рече момку својему Гијезију: зови Сунамку. И он је дозва; и она стаде пред њим.

13И он рече Гијезију: кажи јој: ето стараш се за нас свакојако; шта хоћеш да ти учиним? имаш ли што да говорим цару или војводи? А она рече: ја живим усред својега народа.

14А он рече: шта бих јој дакле учинио? А Гијезије рече: ето нема сина, а муж јој је стар.

15А он рече: зови је. И он је дозва, и она стаде на вратима.

16А он рече: до године у ово доба грлићеш сина. А она рече: немој господару мој, човјече Божји, немој варати слушкиње своје.

17И затрудње жена, и роди сина друге године у исто доба, као што јој рече Јелисије.

18И дијете одрасте. И једном изиде к оцу својему к жетеоцима;

19И рече оцу својему: јаох глава, јаох глава! А он рече момку: носи га матери.

20И он га узе и однесе матери његовој, и лежа на крилу њезину до подне, па умрије.

21Тада отиде она горе, и намјести га у постељу човјека Божјега, и затворивши га изиде.

22Потом викну мужа својега и рече му: пошљи ми једнога момка и једну магарицу да отрчим до човјека Божјега и да се вратим.

23А он рече: зашто данас хоћеш да идеш к њему? нити је младина ни субота. А она рече: не брини се.

24И она осамаривши магарицу рече момку својему: води и иди и немој застајати мене ради на путу докле ти не кажем.

25Тако пошавши дође човјеку Божјему на гору Кармилску. А кад је човјек Божји угледа гдје иде к њему, рече Гијезију слузи својему: ево Сунамке.

26Трчи сад пред њу и реци јој: јеси ли здраво? је ли здраво муж твој? је ли здраво син твој? А она рече: здраво смо.

27А кад дође к човјеку Божјему на гору, загрли му ноге, а Гијезије приступи да је отјера; али човјек Божји рече: остави је, јер јој је душа у јаду, а Господ сакри од мене и не јави ми.

28А она рече: јесам ли искала сина од господара својега? нијесам ли казала: немој ме варати?

29А он рече Гијезију: опаши се и узми штап мој у руку, па иди; ако сретнеш кога немој га поздрављати, и ако те ко поздрави, немој му одговарати, и метни мој штап на лице дјетету.

30А мати дјетиња рече: тако да је жив Господ и тако да је жива душа твоја, нећу те се оставити. Тада он уста и пође за њом.

31А Гијезије отиде напријед и метну штап на лице дјетету, али не би гласа ни осјећања. Тада се врати преда њ, и јави му говорећи: не пробуди се дијете.

32И Јелисије уђе у кућу, и гле, дијете мртво лежи на његовој постељи.

33И ушав затвори се с дјететом, и помоли се Господу.

34Потом стаде на постељу и леже на дијете метнув уста своја на уста дјетету, и очи своје на очи његове, и дланове своје на његове дланове, и пружи се над њим, те се загрија тијело дјетету.

35Потом уста, и пријеђе по кући једном тамо и једном амо, потом отиде опет и пружи се над дјететом. И кихну дијете седам пута, и отвори дијете очи своје.

36Тада дозва Гијезија и рече му: зови Сунамку. И он је дозва, те дође к њему. И он јој рече: узми сина својега.

37И она ушавши паде к ногама његовијем, и поклони му се до земље, и узевши сина својега отиде.

Тумачење, ст. 8–37 (на руском)

. И рассказ о рождении сына у жены сонамитянки, его смерти и воскресении имеет очевидное сходство с параллельным рассказом 3 Цар XVII:17 и д. о воскрешении пророком Илией сына вдовы сарептской, и опять каждый рассказ имеет своеобразные черты, и один не может считаться повторением другого. Пророк Елисей из Галгал отправился на гору Кармил (II:25), любимое местопребывание пророка Илии (ср. ст. 25), а оттуда приходит в близлежавший Сонам (ст. 8; о положении Сонама см. замечание к 3 Цар I:3).

Рассказ о сонамитянке, независимо от прочего, интересен сообщением бытовых, общественно-гражданских и религиозных особенностей древнееврейского быта из данной эпохи. В бытовом отношении характерно описание утвари или мебели даже зажиточного древнееврейского дома: в комнате, устроенной благочестивой сонамитянкой для пророка Елисея (ст. 10) - "небольшой горнице над стеной" (род мезонина, нередко устрояемого на плоских крышах Востока, ср. 1 Цар IX:25; 2 Цар XVI:22), имели быть принадлежности, очевидно, обычная в древнееврейском доме: постель, (евр. люта), стол (евр. шулхан нередко в Библии означает, как и у теперешних бедуинов, простое полотно или кожу, расстилаемые на полу для обеда), но равным образом и стол в нашем смысле, (ср. 3 Цар XIII:20 сл. ; Чис IV:7. См. Gesemi. Thesaurus linguae lebr, p. 1417), стул (евр. кисев), светильник (шпора).

В гражданско-правовом смысле типичен ответ, данный сонамитянкой на предложение пророка Елисея походатайствовать за нее у царя или военачальника (какую силу имел пророк Елисей у обоих еврейских царей, видно из III:12 и д. ), что она не имеет в этом нужды, так как "живет среди своего народа" (ст. 13; Ср. блаж. Феодорит, вопр. 15), т. е. принадлежит к довольно сильному и знатному роду. Это бросает некоторый свет на силу и значение родовых связей и отношений в древнем Израиле. "Если бы мы более знали об этих родах, то, вероятно, многие события в истории Израиля выступили бы пред нами в ином и более ясном свете. Так, напр., в высшей степени вероятно, что непрерывные революции и переменная политика в Израильском царстве - дружественная то Ассирии, то египтянам, стоит в связи с этими родами, имевшими своих представителей в городах" (Buhl. Die Sociale Verhaltnisse des Israel, 1899, s. 39). Наконец в религиозно-богослужебном отношении данный рассказ поучителен тем, что свидетельствует (ст. 25), что субботы и новолуния праздновались в Израильском царстве не одними жертвами, как предписано в законе (Чис XXVIII:9, 11), а и нарочитыми собраниями (ср. блаж. Феодорит, вопр. 16), и что центром этих религиозно-назидательных собраний в десятиколенном царстве, за неимением законного храма, служили дома пророков. Все отношения сонамитянки к пророку в рассказе проникнуты глубоким благоговением (ст. 9, 15, 22, 27, 37); она прямо называет (ст. 9) пророка "святым" (евр. кадош, греч. αγιος, лат. Sanctus: это впервые в Библии живой человек именуется святым не по идее только, как в Лев XI:44 и мн. др, но и в действительности). О том, почему и когда избрал пророк Елисей в служители при себе Гиезия (ст. 12 и д. ), не отличавшегося нравственными качествами (V:20 и д. ), неизвестно ничего. Предсказание пророка о рождении сына у сонамитянки (ст. 16) совершенно сходно с обетованием Аврааму о рождении Исаака (Быт XVIII:10, 14. ; сн. блаж. Феодорит, вопр. 16). Болезнью сына благочестивой женщины (19 ст. ), видимо, был солнечный удар (Иудифь VIII:2-3; Пс СXX:6). Из слов пророка (ст. 27): "Господь скрыл от меня и не объявил мне", "видно, что не все провидели пророки, а только то, что открывала им благодать Божия" (блаж. Феодорит, вопр. 17); то же обнаруживается и в посольстве пророком Елисеем Гиезия вместо себя (29), оказавшемся бесплодным (31). Как удрученная горем женщина в поспешности избегала долгих разговоров (ст. 23, 26), так и Гиезию пророк приказывает дорожить временем (подозревая, может быть, лишь мнимую смерть ребенка) и избегать, обычно длинных на Востоке, приветствий при встречах (29, сн. Лк X:4); притом "пророк знал", что Гиезий честолюбив и тщеславен и что встречающимся на пути расскажет причину своего путешествия, а тщеславие препятствует чудотворению (блаж. Феодорит, вопр. 17); по талмудистам (Pirke Elieser, 33), Гиезий не выполнил приказания пророка, и потому не мог оживить сына сонамитянки (ст. 31). Действия самого пророка при воскрешении умершего ребенка (ст. 35-36) близко сходно по существу с действиями пророка Илии при воскрешении сына вдовы сарептской (3 Цар XVII:19-23), частное же отличие: а) более рельефное в данном случае изображение жестов пророка Елисея (ст. 34-35): "собственные свои орудия чувств пророк приложил к орудиям чувств умершего; глаза к глазам, уста к устам, руки к рукам, чтобы умерший стал причастен жизни живого, очевидно, по действию духовной благодати, дарующей жизнь" (блаж. Феодорит, вопр. 18); б) не упоминается слов призывания Бога, как у пророка Илии (3 Цар XVII:21); но, без сомнения, и пророк Елисей равным образом молился при совершении чуда наряду с другим, прообразовавшего воскресение Господа Иисуса Xриста (4 Цар IV:8-37 читается в качестве паремии 12-й на богослужении Великой субботы).

38Потом врати се Јелисије у Галгал. А бијаше глад у оној земљи, и синови пророчки сјеђаху пред њим; а он рече момку својему: пристави велики лонац и скухај зеља синовима пророчким.

39А један отиде у поље да набере зеља, и нађе дивљу лозу и набра с ње дивљих тиквица пун плашт, и дошавши сасијече их у лонац гдје бјеше зеље, јер их не познаваху.

40И усуше људима да једу; а кад стадоше јести онога зеља, повикаше говорећи: смрт је у лонцу, човјече Божји! И не могаху јести.

41А он рече: донесите брашна. И сасу брашно у лонац, и рече: успи људима нека једу. И не би више никакога зла у лонцу.

Тумачење, ст. 38–41 (на руском)

. Галгал, местопребывание "сынов пророческих" (ср. II:1 сл. ), было одним из обычных местопребываний пророка Елисея, руководителя общества сынов пророческих; последние (ст. 38) "сидели пред ним" - в качестве учеников, у ног его, (ср. Деян XXII:3): они сходились к пророку Елисею слушать его (ср. Иез VIII:1; Зах III:3), но не необходимо жили в одном доме (ср. VI:1). Голод, о котором здесь говорится, вероятно, тождествен с семилетним голодом при пророке Елисее, VIII:1. Заботясь о пропитании учеников, пророк приказывает слуге приготовить им кушанье из овощей (евр. орот, LXX: αριωθ, Vulg. : herbas agrestes, слав. : зелия дивия). "К ним собиравшие по неведению примешали ядовитых плодов. Но пророк, велев всыпать в коноб муки, уничтожил тем действие яда. Произведено же сие не свойством муки, но благодатью пророка" (блаж. Феодорит, вопр. 19). Ядовитые плоды в евр. тексте названы паккуот - дикие огурцы (ср. орнаменты 3 Цар VI:18; VII:24), cucumeres agresti, asiuini, по виду смешанные с любимыми у евреев огурцами (Чис XI:5).

42А дође неко из Вал-Салисе, и донесе човјеку Божијему хљеба од првина, двадесет хљебова јечменијех, и новијех зрна у класу. А он рече: постави народу, нека једу.

43А слуга му рече: како ћу то поставити пред сто људи? Опет рече: постави народу, нека једу; јер је тако казао Господ: јешће, и претећи ће.

44А он им постави, те једоше; и претече по ријечи Господњој.

Тумачење, ст. 42–44 (на руском)

. Ваал-Шалиша (ср. 1 Цар IX:4) - город, по предположению, в колене Ефремовом, у Евсевия - Βαιθσαρισαθ, у Иеронима - Betsarisa - в 15 милях, от Диосполиса (Onomast. 206), теперь сближают с Кафр-Сильс. По закону Моисееву все хлебные начатки евреи должны были доставлять к святилищу, откуда их получали священники и левиты (Чис XVIII:13; Втор XVIII:4). За отсутствием в Израильском царстве законных священников и левитов (3 Цар XII:31), некоторый благочестивый человек приносил хлебный начаток пророку Божию. Последний с призыванием имени Божия (43 ст. ) чудесно умножает пищу для 100 человек (ср. блаж. Феодорит, вопр. 19): чудо это было вызвано, вероятно, упомянутым выше голодом в Израиле.

Текст: Превод Ђ. Даничића и В. Караџића, 1847–1868. Тумачење: „Тумачна Библија” под ур. А. П. Лопухина (на руском). Нумерација тумачења у овој књизи још се усклађује са синодалном: понеко тумачење може стајати уз суседни стих.