Проповедникглава 9

Тумачење главе (на руском)

1–6. Смерть — удел всех. 7–10. Правильное пользование жизнью. 11–12. Сила случая. 13–18. Сила мудрости.

Ближе всматриваясь в судьбу праведников, Екклезиаст находит новое доказательство суетности человеческой жизни и необходимости довольствоваться теми немногими радостями, которые доступны людям.

1Доиста све ово сложих у срце своје да бих расвијетлио све то, како су праведни и мудри и дјела њихова у руци Божијој, а човјек не зна ни љубави ни мржње од свега што је пред њим.

Тумачење, ст. 1 (на руском)

Праведники и мудрые находятся в полной зависимости от Бога. Даже их действия и чувства не вполне обусловливаются их свободной волей, но подчинены бывают времени и случаю. Человек не может предвидеть, где и когда зародится в нем любовь или ненависть, и не в силах любовь превратить в ненависть, ненависть в любовь. Во всем том, что перед ним, т. е. во всем, что предстоит ему, что случится с ним.

2Све бива свјема једнако: праведнику бива као безбожнику, доброму и чистому као нечистому, ономе који приноси жртву као ономе који не приноси, како доброму тако грјешнику, ономе који се куне као ономе који се боји заклетве.

Тумачење, ст. 2 (на руском)

Всему и всем – одно. Буквальнее с еврейского: «всё, как всем» (LXX и славянский неправильно перевели: «суета во всех»), т. е. с праведниками всё случается, как со всеми людьми. Одна участь — смерть — и для праведников и для грешников. После слова «доброму» LХХ, Вульгата и сирийский перевод прибавляют «злому» (см. слав. — Случай един праведному и нечестивому, благому и злому, и чистому и нечистому… яко кляныйся, тако и бояйся клятвы). Возможно, что таково было первоначальное чтение и в подлиннике.

Клянущемуся. Следует разуметь не вообще произносящего клятву, так как Екклезиаст, как видно из 8:2, не считает ее грехом, но призывающего имя Божие всуе (Исх 20:7), без нужды, легкомысленно и даже ложно. Такая клятва у пророка Захарии ставится наряду с воровством (5:3). Некоторые экзегеты под боящимися клятвы и не приносящими жертвы разумеют ессеев, отрицавших клятву и жертвы. Но о столь раннем возникновении ессейской секты мы ничего не знаем из исторических памятников.

3А то је најгоре од свега што бива под сунцем што свјема једнако бива, те је и срце људско пуно зла, и лудост им је у срцу док су живи, а потом умиру.

Тумачење, ст. 3 (на руском)

Великое зло в том, что участь и праведников и грешников — одна. Те и другие одинаково умирают и отходят в шеол.

4Јер ко ће бити изабран? У живијех свијех има надања; и псу живу боље је него мртву лаву.

5Јер живи знају да ће умријети, а мртви не знају ништа нити им има плате, јер им се спомен заборавио.

6И љубави њихове и мржње њихове и зависти њихове нестало је, и више немају дијела нигда ни у чему што бива под сунцем.

Тумачење, ст. 4–6 (на руском)

В шеоле же все равны, все равно ничтожны, ничтожны настолько, что жизнь самого незначительного человека ценнее пребывания в шеоле великого человека, так как умершие не знают ни надежды, ни воздаяния, ни любви, ни ненависти и, вообще, не имеют части ни в чем, что делается под солнцем.

Все проявления духовной жизни человека, любовь, ненависть, знание, мудрость, размышление (ст. 10) Екклезиаст ставит в неразрывную связь с условиями земного существования как явления, возможные лишь «под солнцем», в соединении с телом. С разрушением тела прекращаются и жизненные проявления, наступает состояние глубокого сна, состояние полужизни. При таком представлении о загробной жизни, разумеется, не могло быть речи о различии в судьбе праведников и грешников, о воздаянии за гробом; утверждая, вообще, существование суда Божия, Екклезиаст нигде не распространяет его на потустороннюю жизнь. Мало того, он описывает ее в чертах, исключающих всякую мысль о воздаянии.

7Хајде, једи хљеб свој с радошћу, и весела срца пиј вино своје, јер су мила Богу дјела твоја.

8Свагда нека су ти хаљине бијеле, и уља на глави твојој да се не премиче.

9Уживај живот са женом коју љубиш свега вијека својега таштега, који ти је дат под сунцем за све вријеме таштине твоје, јер ти је то дио у животу и од труда твојега којим се трудиш под сунцем.

10Све што ти дође на руку да чиниш, чини по могућности својој, јер нема рада ни мишљења ни знања ни мудрости у гробу у који идеш.

Тумачење, ст. 7–10 (на руском)

Свои печальные размышления Екклезиаст заключает, по обыкновению, призывом к наслаждению жизнью. Чем мрачнее будущее человека, тем более он должен ценить радости земного существования.

11Опет видјех под сунцем да није до брзијех трка, ни рат до храбријех, ни хљеб до мудријех, ни богатство до разумнијех, ни добра воља до вјештијех, него да све стоји до времена и згоде.

12Јер човјек не зна времена својега, него као што се рибе хватају мрежом несрећном и као што се птице хватају пруглом, тако се хватају синови човјечији у зао час, кад навали на њих изненада.

Тумачење, ст. 11–12 (на руском)

Но взирая радостными глазами на жизнь, человек ни на одну минуту не должен забывать о своей зависимости от времени и случая; он должен приготовиться ко всякой случайности, так как обыкновенно случается, что внешний успех не соответствует внутреннему достоинству человека. Благодаря полной неизвестности будущего человек не в состоянии бывает предупредить печальное для него стечение обстоятельств.

13Видјех и ову мудрост под сунцем, која ми се учини велика:

14Бијаше мален град и у њему мало људи; и дође на њ велик цар, и опколи га и начини око њега велике опкопе.

15А нађе се у њему сиромах човјек мудар, који избави град мудрошћу својом, а нико се не сјећаше тога сиромаха човјека.

16Тада ја рекох: боља је мудрост него снага, ако се и не мараше за мудрост онога сиромаха и ријечи се његове не слушаху.

17Ријечи мудријех људи ваља с миром слушати више него вику онога који заповиједа међу лудима.

18Боља је мудрост него оружје убојито; али један грјешник квари многа добра.

Тумачење, ст. 13–18 (на руском)

Но даже и здесь мудрость спасает человека от многих зол и умеет, иногда, направить ход событий ко благу людей. Хотя мудрость часто бывает предметом пренебрежения, однако она сильнее крика властелина, сильнее воинских орудий.

Однако же никто не вспоминал об этом бедном человеке. Одни толкователи видят здесь указание на прежнюю неизвестность бедного человека до спасения города, другие — на скорое забвение его заслуг современниками. Контекст и грамматическое построение допускают то и другое понимание. Трудно сказать, взял ли Екклезиаст возможный случай или воспользовался определенным историческим фактом, чтобы иллюстрировать свою мысль. Некоторые толкователи видели в бедном и мудром человеке образ презренного Израиля.

Текст: Превод Ђ. Даничића и В. Караџића, 1847–1868. Тумачење: „Тумачна Библија” под ур. А. П. Лопухина (на руском).