5. Мојсијеваглава 12
Текстови за поређење нису учитани. Проверите везу и покушајте поново.
Тумачење главе (на руском)
1Ово су уредбе и закони које ћете држати и творити у земљи коју ти је Господ Бог отаца твојих дао да је наслиједиш, докле сте год живи на земљи.
2Раскопајте сасвијем сва мјеста у којима су служили боговима својим народи које ће те наслиједити, по високим брдима и по хумовима и под свакијем зеленијем дрветом.
3Оборите олтаре њихове и разбијте ликове њихове, и лугове њихове попалите огњем, и резане богове њихове изломите, и истријебите име њихово са онога мјеста.
Тумачење, ст. 3 (на руском)
«Столб» (массеба) деревянное цилиндрическое изваяние в честь Астарты, «роща» (русск.) или «дубрава» (слав.), евр. ашера — ветвистые деревья (ср. Ос IV:13) с жертвенниками в честь той же богини. «Истребить имя их от места того», чтобы уничтожить само воспоминание о бывшем здесь идолопоклонстве. Так поступили, напр., рувимляне, изменив имена городов Нево и Ваал-Меон (Чис XXXII:38).
4Не чините тако Господу Богу својему.
5Него га тражите у мјесту које изабере Господ Бог ваш између свијех племена ваших себи за стан да ондје намјести име своје, и онамо идите.
Тумачење, ст. 5 (на руском)
?. е. туда, где будет иметь пребывание скиния и впоследствии — храм.
6Онамо носите жртве своје паљенице и друге жртве своје и десетке своје и приносе руку својих и завјете своје и драговољне приносе своје и првине стоке своје крупне и ситне.
7И једите ондје пред Господом Богом својим, и веселите се ви и породице ваше свачим, за што се прихватите руком својом, чим те благослови Господ Бог твој.
8Не чините како ми сада овдје чинимо, што је коме драго.
9Јер још нијесте дошли до одмора и нашљедства, које ти даје Господ Бог твој.
10Него кад пријеђете преко Јордана, и станете живјети у земљи коју вам даје Господ Бог ваш да је наслиједите, и смири вас од свијех непријатеља ваших унаоколо, те станете живјети без страха,
11Онда у мјесто које изабере Господ Бог ваш да у њему настани име своје, доносите све што вам ја заповиједам, жртве своје паљенице и друге жртве своје, десетке своје и приносе руку својих и све што буде најбоље у ономе што завјетујете Господу.
12И веселите се пред Господом Богом својим ви и синови ваши и кћери ваше и слуге ваше и слушкиње ваше, и Левит који је у мјесту вашем, јер он нема дијела ни нашљедства с вама.
13Чувај се да не приносиш жртава својих паљеница на ком год мјесту, које угледаш;
14Него на оном мјесту које изабере Господ Бог у једном од твојих племена, ондје приноси жртве своје паљенице, и ондје чини све што ти заповиједам.
Тумачење, ст. 6–14 (на руском)
, 17–19, 26–27. Принося в указанном месте свои жертвы, евреи должны здесь же съедать и десятины плодов, и первенцев скота, и обетные и добровольные приношения, приглашая к трапезе левитов и пришельцев.
По закону, десятины поступали в пользу левитов (Лев ХXVII:30–33; Чис XVIII:20–32), первенцы мужского пола принадлежали Богу (Исх XIII:1–2, 11–16); и наконец обеты, по самому свойству своему, должны принадлежать Господу. Между тем, в настоящем случае и о десятинах, и о первенцах, и об обетах говорится, что они должны быть съедаемы самим приносящим при участии левитов и бедняков. Очевидно, что в настоящем случае разумеются не обычные десятины, первенцы и обеты. Комментаторы предполагают, что кроме вышеотмеченной десятины, поступавшей в пользу левитов (Лев XXVII:30–33), существовала так называемая вторая десятина, которую евреи должны были посвящать на дела благотворительности. Из 22–29 cт. XIV гл. кн. Втор. видно, что эту десятину можно было приносить к скинии натурой, или (в том случае, когда скиния отстояла далеко) деньгами, а деньги употреблять на дела благотворения. Через два года в третий вторую десятину можно было съедать дома (а не при скинии), приглашая к трапезе левитов и бедняков (блаж. Феод. Толк. на кн. Втор., вв. 10, 13).
15Али ћеш моћи клати и јести месо како ти душа зажели у сваком мјесту својем по благослову Господа Бога својега, који ти да; чист и нечист може јести као срну и јелена.
16Само крви не једите; пролијте је на земљу као воду.
Тумачење, ст. 15–16 (на руском)
и 20–25. В пустыне запрещалось закалать чистое животное иначе, как при скинии, т. е. в жертву Господу (Лев XVIII); по вступлении же в землю обетования израильтяне получали право, «когда только пожелает душа их, — закалать (где угодно) и есть мясо» чистых животных, данное им «по благословению Господню». Подобная трапеза не имела характера жертвы: «нечистый и чистый» могли есть её, как едят (мясо) серны и оленя (ст. 15).
«Только крови не ешьте, — замечает законодатель, — на землю выливайте ее, как воду, потому что кровь есть душа; не ешь души вместе с мясом» (ст. 16, 23). Во внимание к потребности усиленного питания ослабленной грехом природы человека, евреи получают подтверждение своего права (Быт IX:3) есть мясо, но вместе с тем получают и то предостережение, которое дано было Богом при благословении мясной пищи (Быт IX:4–5). Кровь, как условие жизненности телесного организма (в 14 ст. XVII гл. кн. Лев. читаем «душа всякого тeла есть кровь его») и вместе как символ принципа жизни вообще, — должна быть священной в глазах еврея. В установлениях о ветхозаветных жертвах крови жертвенных животных усвояется очищающее значение: «душа тела в крови, — говорить Господь, — и Я назначил ее вам для жертвенника, чтобы очищать души ваши, ибо кровь сия душу очищает» (Лев XVII:11). Очищает, разумеется не сама по себе, а в силу того нравственного настроения, которое должен был испытывать приносивший жертву раскаявшийся грешник и, — особенно, в силу своего преобразовательного отношения к искупительной крови новозаветного Агнца.
По мнению блаж. Феодорита, запрещение вкушать кровь чистых животных «врачует в израильтянах склонный к убийствам нрав их. В самом деле, если есть кровь бессловесных животных значило «есть душу», то тем более законопреступно разлучать с телом разумную душу» (Толк. на кн. Втор., вопр. 11). В IX гл. кн. Быт вслед за 5 ст. знаменательно стоит: «кто прольет кровь человеческую, того кровь прольется рукою человека, ибо человек создан по образу Божию» (Быт IX:6).
17Нећеш моћи јести у мјесту својем десетка од жита својега ни од вина својега ни од уља својега, ни првина од стоке своје крупне и ситне, ни онога што завјетујеш; ни приноса драговољнијех, ни приноса руку својих.
18Него то једи пред Господом Богом својим на мјесту које изабере Господ Бог твој, ти син твој и кћи твоја и слуга твој и слушкиња твоја, и Левит који је у мјесту твом; и весели се пред Господом Богом својим свачим за што се прихватиш руком.
19Чувај се да не оставиш Левита док си год жив на земљи.
20Кад рашири Господ Бог твој међе твоје, као што ти је казао, ако речеш: да једем меса, кад душа твоја жели да једе меса, једи меса по свој жељи душе своје.
21Ако би било далеко од тебе мјесто које Господ Бог твој изабере да ондје намјести име своје, закољи од стоке своје крупне или ситне, коју ти да Господ, као што сам ти заповједио, и једи у свом мјесту по жељи душе своје.
22Како се једе срна и јелен, онако једи; и чист и нечист нека једе.
23Само пази да не једеш крви; јер је крв душа, па не једи душе с месом.
24Не једи је; него пролиј на земљу као воду.
25Не једи је, да би добро било теби и синовима твојим након тебе, кад чиниш оно што је угодно Господу.
26Али ствари своје свете, које имаш, и што завјетујеш, узми и дођи на мјесто које изабере Господ.
27И принеси жртве своје паљенице, месо и крв, на олтару Господа Бога својега; крв пак од других жртава твојих нека се пролије на олтар Господа Бога твојега, а месо једи.
28Чувај и слушај све ове ријечи које ти ја заповиједам, да би добро било теби и синовима твојим након тебе довијека кад чиниш што је добро и право пред Господом Богом твојим.
29Кад истријеби Господ Бог твој испред тебе народе ка којима идеш да наслиједиш земљу њихову, и наслиједивши је кад се настаниш у земљи њиховој,
30Чувај се да се не ухватиш у замку пошавши за њима пошто се потру испред тебе, и да не потражиш богова њиховијех, и речеш: како су ови народи служили својим боговима, тако ћу и ја чинити.
31Не чини тако Господу Богу својему; јер они чинише својим боговима све што је гадно пред Господом и на што он мрзи; јер су и синове своје и кћери своје сажизали боговима својим.
32Што вам год ја заповиједам све држите и творите, нити што додајте к томе ни одузмите од тога.
Текст: Превод Ђ. Даничића и В. Караџића, 1847–1868. Тумачење: „Тумачна Библија” под ур. А. П. Лопухина (на руском).
Завещание Моисея народу об уничтожении следов и проявлений идолопоклонства в земле обетования. — Охранение устава о жертвоприношениях и единстве богослужебного пункта.