5. Мојсијеваглава 32

1Слушај, небо, говорићу; и земља нека чује говор уста мојих.

2Нека се спусти као дажд наука моја, и нека падне као роса говор мој, као ситан дажд на младу траву и као крупан дажд на одраслу траву.

3Јер ћу јављати име Господње; величајте Бога нашега.

4Дјело је те стијене савршено, јер су сви путови његови правда; Бог је вјеран, без неправде; праведан је и истинит.

5Они се покварише према њему; њихово неваљалство није неваљалство синова његовијех; то је род зао и покварен.

6Тако ли враћате Господу, народе луди и безумни? није ли он отац твој, који те је задобио? он те је начинио и створио.

7Опомени се негдашњих дана, погледајте године свакога вијека; питај оца својега и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти.

8Кад вишњи раздаде нашљедство народима, кад раздијели синове Адамове, постави међе народима по броју синова Израиљевих.

9Јер је дио Господњи народ његов, Јаков је уже нашљедства његова.

10Нађе га у земљи пустој, на мјесту страшну гдје бучи пустош; води га унаоколо, учи га и чува као зјеницу ока својега.

11Као што орао измамљује орлиће своје, диже се над птићима својим, шири крила своја, узима их и носи на крилима својим,

12Тако га Господ вођаше, и с њим не бјеше туђега бога;

13Вођаше га на висине земаљске да једе род пољски, и даваше му да сиса мед из стијене и уље из тврдога камена,

14Масло од крава и млијеко од оваца с претилином од јагањаца и овнова Васанских и јараца, са срцем зрна пшеничних; и пио си вино, крв од грожђа.

15Али се Израиљ угоји, па се стаде ритати; утио си, удебљао и засалио; па остави Бога који га је створио, и презре стијену спасења својега.

16На ревност раздражише га туђим боговима, гадовима разгњевише га.

17Приносише жртве ђаволима, не Богу, боговима, којих нијесу знали, новим, који из близа дођоше, којих се нијесу страшили оци ваши.

18Стијену која те је родила заборавио си; заборавио си Бога створитеља својега.

19Кад то видје Господ, разгњеви се на синове своје и на кћери своје,

20И рече: сакрићу од њих лице своје, видјећу какав ће им бити пошљедак, јер су род покварен, синови у којима нема вјере.

21Они ме раздражише на ревност онијем што није Бог, разгњевише својим таштинама; и ја ћу њих раздражити на ревност онијем који није народ, народом лудијем разљутићу их.

22Јер се огањ разгорио у гњеву мојем, и горјеће до најдубљега пакла; спалиће земљу и род њезин, и попалиће темеље брдима.

23Згрнућу на њих зла, стријеле своје побацаћу на њих.

24Глад ће их циједити, врућице и љути помори прождираће их; и зубе звјерске послаћу на њих и јед змија земаљских.

25Споља ће их убијати мач, а по клијетима страх, и момка и дјевојку, дијете на сиси и сиједа човјека.

26Рекао бих: расијаћу их по свијем угловима земаљским, учинићу да нестане спомена њихова између људи,

27Да ми није до мржње непријатељеве, да се не би непријатељи њихови понијели и рекли: рука се наша узвисила, а није Господ учинио све ово.

28Јер су народ који пропада са својих намјера, и нема у њих разума.

29Камо да су паметни, да разумију ово, и гледају на пошљедак свој!

30Како би један гонио тисућу а двојица тјерала десет тисућа, да их није стијена њихова продала и Господ их предао?

31Јер стијена њихова није као наша стијена; непријатељи наши нека буду судије.

32Јер је чокот њихов од чокота Содомскога и из поља Гоморскога; грожђе је њихово грожђе отровно, пуца су му горка.

33Вино је њихово отров змајевски, и љути јед аспидин.

34Није ли то сакривено код мене, запечаћено у ризницама мојим?

35Моја је освета и плата, у своје вријеме попузнуће нога њихова, јер је близу дан пропасти њихове, и иде брзо што ће их задесити.

36Судиће Господ народу својему, и жао ће му бити слуга његовијех, кад види да је прошла снага и да нема ништа ни од ухваћенога ни од остављенога.

37И рећи ће: гдје су богови њихови? стијена у коју се уздаше?

38Који сало од жртава његовијех једоше и пише вино од наљева њиховијех. Нека устану и помогу вам, и нека вам буду заклон.

39Видите сада да сам ја, ја сам, и да нема Бога осим мене. Ја убијам и оживљујем, раним и исцјељујем, и нема никога ко би избавио из моје руке.

40Јер подижем к небу руку своју и кажем: ја сам жив довијека.

41Ако наоштрим сјајни мач свој и узмем у руку суд, учинићу освету на непријатељима својим и вратићу онима који мрзе на ме.

42Опојићу стријеле своје крвљу, и мач ће се мој најести меса, крвљу исјеченијех и заробљенијех, кад почнем освету на непријатељима.

43Веселите се народи с народом његовијем, јер ће покајати крв слуга својих, и осветиће се непријатељима својим, и очистиће земљу своју и народ свој.

44И дође Мојсије и изговори све ријечи пјесме ове народу, он и Исус син Навин.

45А кад изговори Мојсије све ријечи ове свему Израиљу,

46Рече им: привијте срце своје к свијем ријечима које вам ја данас засвједочавам, и казујте их синовима својим да би држали све ријечи овога закона и творили их.

47Јер није празна ријеч да за њу не марите, него је живот ваш; и том ћете ријечју продуљити дане своје на земљи, у коју идете преко Јордана да је наслиједите.

48У исти дан рече Господ Мојсију говорећи:

49Изиди на ову гору Аваримску, на гору Навав, која је у земљи Моавској према Јерихону, и види земљу Хананску коју дајем синовима Израиљевијем у државу.

50И умри на гори на коју изидеш, и прибери с к роду својему, као што је умро Арон брат твој на гори Ору и прибрао се к роду својему.

51Јер ми згријешисте међу синовима Израиљевијем на води од свађе у Кадису, у пустињи Сину, што ме не прослависте међу синовима Израиљевијем.

52Пред собом ћеш видјети земљу, али нећеш у њу ући, у земљу коју дајем синовима Израиљевијем.