Проповедникглава 4
Текстови за поређење нису учитани. Проверите везу и покушајте поново.
Тумачење главе (на руском)
1Опет видјех све неправде које се чине под сунцем, и гле, сузе онијех којима се чини неправда, и немају ко би их потјешио ни снаге да се избаве из руку онијех који им чине неправду; немају никога да их потјеши.
2Зато хвалих мртве који већ помријеше више него живе који још живе.
3Али је бољи и од једнијех и од другијех онај који још није постао, који није видио зла што бива под сунцем.
Тумачење, ст. 1–3 (на руском)
Насилие, угнетение сильных и богатых над слабыми и бедными до такой степени проникли во все общество и заразили весь общественный строй, что нравственно чуткий и впечатлительный Екклезиаст почувствовал отвращение к жизни и счел мертвых более счастливыми, чем живых, и еще более счастливыми тех, кто никогда не существовал и не был свидетелем злых дел на земле. Екклезиаст, конечно, не возводит в принцип превосходство небытия над бытием, но, подавленный созерцанием нравственного зла, изливает лишь свои чувства глубокого негодования и отвращения, подобно Иову (3:10–13) и Иеремии (20:18). В другом месте, спокойно рассуждая, он говорит, напротив, что лучше псу живому, чем мертвому льву (9:4).
4Јер видјех сваки труд и свако добро дјело да од њега бива завист човјеку од ближњега његова. И то је таштина и мука духу.
5Безумник склапа руке своје, и једе своје тијело.
6Боља је једна грст у миру него обје грсти с трудом и муком у духу.
7Опет видјех таштину под сунцем:
8Има ко је сам, инокосан, нема ни сина ни брата, и опет нема краја труду његову, и очи његове не могу да се насите богатства; а не мисли: за кога се мучим и одузимам својој души добра? И то је таштина и зао посао.
9Боље је двојици него једному, јер имају добру добит од свога труда.
10Јер ако један падне, други ће подигнути друга својега; а тешко једному! ако падне, нема другога да га подигне.
11Јоште ако двојица спавају заједно, грије један другога; а један како ће се згријати?
12И ако би ко надјачао једнога, двојица ће му одољети; и трострука врвца не кида се лако.
Тумачење, ст. 4–12 (на руском)
Екклезиаст отмечает новую черту в современном ему обществе, разрушающую человеческое благополучие, именно – внутреннее обособление людей, их нравственное разъединение. Человек богат, но он одинок; нет у него «другого», т. е. искреннего друга, ни сына, ни брата. Он не знает, для кого он трудится и лишает себя благ. А, между тем, жизнь вдвоем имеет много преимуществ, так как дает каждому нравственную и материальную поддержку.
13Боље је дијете убого а мудро него цар стар а безуман, који се већ не зна поучити.
14Јер један излази из тамнице да царује, а други који се роди да царује осиромаши.
15Видјех све живе који ходе под сунцем гдје пристају за дјететом другим, које ће ступити на његово мјесто.
16Нема краја народу који бијаше пред њим, а који послије настану неће се радовати њему. И то је таштина и мука духу.
Тумачење, ст. 13–16 (на руском)
Екклезиаст приводит случай, доказывающий изменчивость и непостоянство человеческого счастья. Бедный, но умный юноша занимает место неразумного царя, не умеющего принимать советы. Все переходят на сторону юноши, но, увы, последующее поколение будет холодно и равнодушно к нему.
Лучше (tob) бедный, но умный юноша. Слово tob следует понимать в смысле «счастливее». Но это счастье непродолжительно. Оно — суета и погоня за ветром. Многие комментаторы видели в этих стихах намек на определенные исторические лица: одни – на Иосифа, другие – на Саула и Давида, третьи – на Иеровоама и Равоама и т. п. Но, вероятнее всего, Екклезиаст имел здесь в виду просто возможный случай, чтобы сильнее показать превратность человеческого счастья.
Текст: Превод Ђ. Даничића и В. Караџића, 1847–1868. Тумачење: „Тумачна Библија” под ур. А. П. Лопухина (на руском).
1. Печальные явления в жизни людей. 2–3. Притеснения. 4–6. Зависть и беспокойство. 7–12. Одиночество и скупость. 13–16. Непрочность человеческой привязанности. 17. Поведение богобоязненного человека.
В предшествующих главах, доказывая суетность человеческой жизни, Екклезиаст исходил, главным образом, из общих оснований. Теперь он подтверждает свою мысль на частных фактах, делающих счастье человека неустойчивым, временным, случайным.