3. Мојсијеваглава 5

Тумачење главе (на руском)

1–13. Некоторые частные виды грехов, очищаемых жертвою греха. 14–19. Жертва повинности.

1И кад ко згријеши што чује клетву и буде јој свједок видјевши или чувши, па не каже, носиће своје безакоње.

2Или кад се ко дотакне нечисте ствари, стрва од нечисте звијерке или стрва од нечиста живинчета или стрва од нечисте животиње која гамиже, ако и у незнању учини, ипак ће се оскврнити, и биће крив.

3Или кад се дотакне нечистоте човјечије, била нечистота његова кака му драго, којом се оскврни, знајући или не знајући, крив је.

4Или кад се ко закуне говорећи својим устима да ће учинити што зло или добро, а за коју год ствар за коју човјек говори заклињући се, знао или не знао, крив је за једну од тијех ствари.

5Кад буде крив за коју од тијех ствари, нека призна гријех свој.

Тумачење, ст. 1–5 (на руском)

Указываются 3 случая греховного действия; 1) отказ свидетельствовать истину в известных криминальных делах — утайка или сокрытие чужого преступления; 2) осквернение трупною нечистотою или иною (ст. 2–3) и 3) необдуманная, безрассудная клятва (ст. 4–5). Во всех этих случаях, если греховное или оскверняющее действие в момент совершения его не сознавалось, как таковое, и опознано было в своем качестве лишь после (в случаях заведомо известных, вызываемых необходимостью осквернений, требовались не жертвы, а очищения — омовения, Лев XI–XV гл.), приносилась жертва за грех, по надлежащем исповедании содеянного греха со стороны виновного.

6И нека доведе на жртву Господу за гријех, што је згријешио, женско од ситне стоке, јагње или јаре, за гријех; и свештеник ће га очистити од гријеха његова.

Тумачење, ст. 6 (на руском)

Евр. термин ascham, вина, служит техническим и для обозначения жертвоприношения за вину (см. ст. 15 и д.), подобно как chattath также одновременно означает и грех, и жертву за грех. В данном месте идет речь собственно о жертве греха, chattath, но самый грех назван термином ascham: близость обоих понятий несомненна, хотя, как увидим ниже, самостоятельность той и другой жертвы тоже бесспорна (вопреки мнению, напр. Клерика), и лишь определение различий обеих жертв по значению довольно затруднительно. Так как во всех исчисленных случаях (ст. 1–4) имеются в виду грехи частного лица, то, по IV:28–32, в этих случаях приносится за грех овца или коза.

7Ако ли не би могао принијети јагњета или јарета, онда нека донесе на жртву Господу за пријеступ, којим је згријешио, двије грлице или два голубића, једно на жртву за гријех а друго на жртву паљеницу.

8Нека донесе свештенику, а он нека принесе прво оно што је за гријех, и ноктом нека му засијече главу к шији, али да не раздвоји.

9И крвљу жртве за гријех нека покропи стране олтару; а што остане крви нека се исциједи на подножје олтару. То је жртва за гријех.

10А од другога нека начини жртву паљеницу по обичају; тако ће га очистити свештеник од гријеха његова, који је учинио, и опростиће му се.

11Ако ли не би могао принијети ни двије грлице или два голубића, онда нека за жртву за то што је згријешио донесе десетину ефе бијелога брашна да буде жртва за гријех, а нека не додаје уља и не меће када, јер је жртва за гријех.

Тумачење, ст. 7–11 (на руском)

Законы об очищении грехов жертвами относятся ко всей массе народа израильского — как к богатым, так и к бедным. Для последних законодатель назначает менее ценные в житейском быту материалы: из птиц или даже просто из одной муки, причем в жертве греха, выражавшей состояние удаления от Бога, не могли употребляться ни елей — этот символ благодати Св. Духа и состояния благодатного мира, ни ливан, означавший возносящуюся к Богу молитву (ср. Чис V:15): только примиренный с Богом имел право приносить эти дары. Примирение или умилостивление Бога совершалось через жертву греха, после нее приноситель возносил всесожжение, жертву мирную и бескровную, при которых оба упомянутые добавочные вещества.

12И кад донесе к свештенику, нека узме свештеник пуну шаку за спомен њезин, и нека запали на олтару поред жртве огњене Господу. То је жртва за гријех.

13И очистиће га свештеник од гријеха, којим се огријешио у чем год од овога, и опростиће му се; а остатак ће бити свештенику као од дара.

14Опет рече Господ Мојсију говорећи:

15Ко се превари, те се огријеши нехотице о ствари посвећене Господу, нека принесе на жртву Господу за пријеступ свој овна здрава с цијеном, којом ти прецијениш свету ствар на сикле сребрне, по сиклима светим, према пријеступу.

16И тако колико се огријешио о свету ствар нека накнади, и на то још нека дометне пети дио, и нека да свештенику; а свештеник ће га очистити овном принесенијем на жртву за пријеступ, и опростиће му се.

Тумачење, ст. 14–16 (на руском)

Здесь начинается новый раздел речи законодателя, именно указывается первый случай правонарушения, требовавшего жертвы вины: если кто «согрешит не хотящи от святых Господних» (ст. 15), он приносил в жертву барана вместе с 1/5 его стоимости по оценке священника. Блаж. Феодорит (вопр. 2 на Лев.) говорит: «Нередко случалось, что иной за недосугом не приносил вовремя посвященного Богу, как-то — первородных, или начатков, или обетов. Итак, впадшего в сие преступление Бог подвергает взысканию, превышающему требовавшееся приношение. Ибо повелевает сперва заплатить весь божественный долг, приложив к нему пятую часть настоящей цены, а потом в жертву о преступлении принести овна»…

17Ко згријеши и учини што год што је Господ забранио да се не чини, ако и није знао, ипак је крив, и носиће своје безакоње.

18Нека доведе к свештенику овна здрава с цијеном којом прецијениш пријеступ; и очистиће га свештеник од гријеха његова, који је учинио не знајући, и опростиће му се.

Тумачење, ст. 17–18 (на руском)

(ср. 19). Указывается, очевидно, другой случай, случай именно общего характера, вины члена теократического общества против Иеговы. Традиция сюда относила все случаи, когда возникало сомнение о законности того или иного действия. Под эту категорию подходило, напр., преступление иудейских священников после плена, взявших жен или племянниц и, по указанию Ездры, для очищения своего приносивших жертву аscham (1 Езд Х, 19). Подвидами этой категории были жертвы повинности со стороны выздоровевшего прокаженного (Лев XIV:12 и д.) и осквернившегося назорея (Чис VI:12 и д.).

19Пријеступ је; згријешио је Господу.

Тумачење, ст. 14–19 (на руском)

Конец пятой главы, ст. 14–19, связывается с началом главы шестой. ст. 1–7 (в еврейской Библии первые семь стихов VI гл. отнесем к концу V гл., так что с 14–19 ст. V гл. образуют непрерывное целое: действительно, единство обоих отделов по предмету содержания требовало бы соединении их в одно целое, а не разъединения на две главы, как в перев. LXX, в Вульг., в славян. и русск.). Самостоятельность и отличие жертвы повинности, ascham, от жертвы за грех, chattath, видны не только из различных обрядов той и другой, определяемых в законе (жертва повинности: V:14–19; VI:1–7, жертва греха: IV:1–35; V:1–13; VI:23–30), но из того, что в известных случаях предписывалось приносить жертвы греха и повинности совместно (напр. Чис VI:12, 14). Но различие их по значению в древнее и новое время определялось более или менее неудовлетворительно, напр. жертва греха — за грехи попущения (commissionis), жертва повинности за грехи опущения (ommissionis): 1-я за грехи против положительных заповедей, 2-я против запрещений; 1-я против грехов известных и другим людям, 2-я против скрытых или тайных. Может быть, ближе к истине будет такое разграничение рассматриваемых видов умилостивительной жертвы: жертва греха неоднократно приносится за целое общество, за весь народ (Лев XVI; Чис XIX); жертва повинности есть всегда жертвоприношение только частных лиц за их индивидуальные грехи; в первой господствует моральный критерий и идея евангельского отпущения грехов, expiatio, в последней преобладает идея возмездия или возмещения за правонарушение, допущенное человеком в отношении Бога или людей, жертва повинности вообще имеет характер преимущественна обрядово-дисциплинарный.

Текст: Превод Ђ. Даничића и В. Караџића, 1847–1868. Тумачење: „Тумачна Библија” под ур. А. П. Лопухина (на руском).