3. Мојсијеваглава 6
Текстови за поређење нису учитани. Проверите везу и покушајте поново.
Тумачење главе (на руском)
1Опет рече Господ Мојсију говорећи:
2Кад ко згријеши и учини зло дјело Господу ударивши у бах ближњему својему за оставу или за ствар предану у руке или отевши што или занесавши ближњега својега,
3Или нађе изгубљено што, па удари у бах, или се криво закуне за коју год ствар коју може човјек учинити и огријешити се њом,
4Кад тако згријеши и скриви, нека врати што је отео или присвојио пријеваром или што му је било дано на оставу или што је изгубљено нашао,
5Или за што се заклео криво, нека плати цијело и још дометне пети дио ономе чије је; нека му да онај дан кад принесе жртву за свој гријех.
Тумачење, ст. 2–5 (на руском)
(ср. Евр V:21–34). Указывается ряд преступлений, главным образом, против собственности ближнего: похищение силою или хитростью принадлежащего ближнему и проч., какими преступлениями совершается нарушение и прав Иеговы — производится нравственное отчуждение человека-грешника от Бога. Во всех этих случаях виновный должен был прежде всего исповедаться в грехе своем (Чис V:7). Затем все незаконно присвоенное он должен был сполна возвратить, с приложением 1/5 стоимости, владельцу или, в случае его смерти и отсутствия у него наследников, святилищу, т. е. священнику (Чис V:8). Только тогда, удовлетворив требованиям правды, грешник мог получить прощение и милость от Господа — через принесение жертвы повинности, ascham, обычно барана, по оценке священника.
6А на жртву за гријех свој нека принесе Господу овна здрава, са цијеном којом прецијениш кривицу нека га доведе свештенику.
7И очистиће га свештеник пред Господом, и опростиће му се свака ствар коју је учинио, те скривио.
Тумачење, ст. 6–7 (на руском)
Сокрушению о преступлении грешника идет навстречу божественное прощение при посредстве законно принесенной жертвы повинности. Нелишне здесь привести замечание Филона, что из двух главных классов грехов, очищаемых жертвою повинности, грехи прямо против Иеговы могли быть только невольными, совершенными bischgagah (ср. Лев V:15), и только правонарушения в отношении людей могли быть намеренными.
8И рече Господ Мојсију говорећи:
9Заповједи Арону и синовима његовијем, и реци им: ово је закон за жртву паљеницу: жртва паљеница нека стоји на огњу на олтару цијелу ноћ до јутра, и огањ на олтару нека гори једнако.
Тумачење, ст. 8–9 (на руском)
Переходя к новому разделу речи, обращенной к священнослужителям, законодатель требует прежде всего (ср. Исх ХХIX:38–41), чтобы всесожжение — эта важнейшая жертва, в которой находило свое выражение непрерывное служение теократического общества Богу, никогда не прекращалось на жертвеннике всесожжений, утром и вечером возжигаясь от огня не постороннего, а от тлеющих углей на самом жертвеннике.
10Свештеник нека обуче своју хаљину ланену, и гаће ланене нека обуче на тијело своје, и нека згрне пепео кад огањ спали на олтару жртву паљеницу, и нека га изручи код олтара.
11Потом нека свуче хаљине своје и обуче друге хаљине, и нека изнесе пепео напоље из окола на чисто мјесто.
Тумачење, ст. 10–11 (на руском)
Совершитель жертвоприношения, священник, преступал к жертвеннику утром для снятия пепла с него не иначе, как в священных белых (виссонных) одеждах и лишь по очищении жертвенника он снова одевался в обыденные свои одежды.
12А огањ што је на олтару нека гори на њему, нека се не гаси, него нека свештеник ложи на огањ дрва свако јутро, и нека намјешта на њ жртву паљеницу, и нека пали на њему сало од жртава захвалних.
13Огањ нека једнако гори на олтару, нека се не гаси.
Тумачење, ст. 12–13 (на руском)
Особенно оттеняется непрерывность огня всесожжения. Отсюда название (Исх ХXIX:39) для всесожжения — tamid, постоянное. Многие иудейские и христианские толкователи на основании свидетельства Лев IX:24 о ниспадении на жертву Аарона от Иеговы, считали непрерывный огонь всесожжения чудом с неба, имевшим огня от Иеговы, считали непрерывный огонь всесожжения чудесным, постоянным чудом с неба, имевшим место со времен Моисея до плена вавилонского (ср. 2 Мак I:19). Но Библия ничем не подтверждает этого предположения, а просто с представлением неугасимого огня соединяет идею постоянного памятования об Иегове, постоянного всецелого посвящения Ему теократического народа и отдельных его членов.
14А ово је закон за дар: синови Аронови нека га приносе Господу пред олтаром.
15Узевши шаку бијелога брашна и уља од дара и сав кад који буде на дару, нека запали на олтару спомен његов на угодни мирис Господу.
16А што претече, нека једе Арон и синови његови; нека се једе без квасца на светом мјесту; у тријему шатора од састанка нека једу.
17Нека се не мијеси с квасцем; то им дадох да им буде дио од жртава мојих огњених; то је светиња над светињама као жртва за гријех и као жртва за пријеступ.
18Свако мушко између синова Ароновијех нека то једе законом вјечним од кољена до кољена од жртава које се пале Господу; што се год дотакне тога, биће свето.
Тумачење, ст. 14–18 (на руском)
Повторяется и восполняется постановление II:1–10, о хлебной жертве. По сожжении части приношения остальное поступало в пользу священников: из их семейств только мужские члены, и притом только при входе скинии, словом — «как великую святыню», съедали, непременно в пресном виде.
19И рече Господ Мојсију говорећи:
20Ово је жртва Аронова и синова његовијех, коју ће приносити Господу онај дан кад се који помаже: десетину ефе бијелога брашна за дар свагдашњи, половину ујутру а половину увече.
21У тави с уљем нека се готови; пржено нека се донесе; и пржене комаде дара нека принесе на угодни мирис Господу.
22И свештеник између синова његовијех, који буде помазан након њега, нека чини тако исто законом вјечним; нека се пали Господу све то;
23И сваки дар свештеников нека се сав спали, а нека се не једе.
Тумачење, ст. 19–23 (на руском)
По связи с хлебными жертвоприношениями народа, говорится о хлебном же приношении священников, которое они совершали, начиная со дня поставления или помазания Аарона (ср. Исх ХII:15 и И. Флав., Древн. III, гл. 10, § 7). При этом нарочито оттеняется мысль, что все вещество этого приношения должно быть сжигаемо, а не съедаемо, как при жертвах от народа, в подлежащем же случае сами служители Иеговы приносили дар Ему, а потому и не могли брать его себе обратно (так было и при жертвах за собственные грехи священников). По блаж. Феодориту (вопр. 3 на Лев.), постановлением о всецелом сожжении жреческой жертвы «Бог научал, чтобы иерей был совершен, и не часть, но всего себя посвящал Богу всяческих».
24Још рече Господ Мојсију говорећи:
25Кажи Арону и синовима његовијем, и реци: ово је закон за жртву ради гријеха: на мјесту гдје се коље жртва паљеница, нека се коље и жртва за гријех пред Господом; светиња је над светињама.
26Свештеник који принесе жртву за гријех нека је једе; на светом мјесту нека се једе, у тријему од шатора од састанка.
27Што се год дотакне меса њезина, биће свето; и ако ко покапа крвљу њезином хаљину, оно што покапа нека опере на светом мјесту.
28И суд земљани у којем буде кухано нека се разбије; ако ли је кухано у суду мједеном, нека се истре и водом опере.
Тумачење, ст. 27–28 (на руском)
Эта стихи, по мысли блаж. Феодорита (вопр. 5 на Лев.), «внушают израильтянам благоговение, повелевают со страхом приступать к божественному, предписывают стоять поодаль от священного… Посему повелевает и одежды, принявшие на себя оную кровь, измывать, а сосуды, если медные, тщательно вытирать, а если глиняные, разбивать». Всем этим предупреждалась всякая возможность профанации освященных жертвою предметов.
29Свако мушко између свештеника нека то једе; светиња је над светињама.
30Али ни једна жртва за гријех, од које се унесе крв у шатор од састанка да се учини очишћење од гријеха у светињи, нека се не једе, него нека се огњем сажеже.
Тумачење, ст. 24–30 (на руском)
По мнению блаж. Феодорита (вопр. 4 на Лев.), жертва за грех закалалась на месте заклания всесожжения, «для утешения приносящих, чтобы знали, что, уврачевавшись покаянием, не чужды уже святым. Посему и наименованы жертвы сии: святая святых» (Лев VI:29). Великая святость жертвы за грех заключается в очистительной ее силе, какую она черпала от предъизображаемой ею Жертвы Крестной.
Тумачење, ст. 29–30 (на руском)
Заключительные замечания об употреблении жертвенного мяса, неодинаковом, смотря по тому, приносилась ли жертва за грех частных лиц, при чем кровекропление совершалось лишь во дворе храма, на жертвеннике всесожжений (IV:22–35), или же очищались грехи первосвященника (IV:5–7), или всего народа (отдельный грех, IV:16–18, или грех целого года в день очищения, XVI:30), следовательно, и самих священнослужителей — священников, когда кровь жертвенная вносилась во святое (в 2-х первых случаях) или даже во святое святых (в день очищения): в первом случае мясо жертвы греха, по сожжении жертвенного тука, ели все мужеского пола члены священнической фамилии, во втором все остальное мясо сожигается (tissareph от гл. saraph — не жертвенным огнем).
Текст: Превод Ђ. Даничића и В. Караџића, 1847–1868. Тумачење: „Тумачна Библија” под ур. А. П. Лопухина (на руском).
1–7. Жертва повинности за обман и утайку чужой собственности. 8–30. Дополнительные, специально для священников, постановления: о всесожжении (8–13), о приношении хлебном (14–23) и о жертве за грех (24–30).