По Лукиглава 9
Текстови за поређење нису учитани. Проверите везу и покушајте поново.
Тумачење главе (на руском)
1Сазвавши пак дванаесторицу даде им силу и власт над свијем ђаволима, и да исцијељују од болести.
2И посла их да проповиједају царство Божије, и да исцјељују болеснике.
3И рече им: ништа не узимајте на пут, ни штапа ни торбе ни хљеба ни новаца, нити по двије хаљине да имате.
4У коју кућу уђете ондје будите и оданде полазите.
5И гдје вас не приме излазећи из града онога отресите и прах с ногу својијех, за свједочанство на њих.
6А кад изиђоше, иђаху по селима проповиједајући јеванђеље и исцјељујући свуда.
Тумачење, ст. 1–6 (на руском)
О послании Господом 12-ти апостолов на проповедь ев. Лука говорит, следуя ев. Марку (VI, 7-13). У евангелиста Матфея наставления ученикам гораздо обширнее (Мф X гл.). - Ни посоха. Здесь ев. Лука согласен не с Марком, а с Матфеем (см. Мк VI, 8 и Мф X, 10).
7А кад чу Ирод четверовласник шта он чини, не могаше се начудити, јер неки говораху да је Јован устао из мртвијех,
8А једни да се Илија појавио, а једни да је устао који од старијех пророка.
9И рече Ирод: Јована ја посјекох; али ко је то о коме ја таква чудеса слушам? И жељаше га видјети.
Тумачење, ст. 7–9 (на руском)
(См. Мк VI, 14-16 и Мф XIV, 1-2). - Кто же этот… (ст. 9). У ев. Марка Ирод высказывается определенно, что это - воскресший Иоанн (VI, 16), ев. же Лука как бы стесняется вложить в уста Ирода - человека образованного - такую невероятную мысль. - Искал увидеть Его. Совесть тревожила Ирода, и он думал личным свиданием с загадочным человеком, быть может, пророком, успокоить свое сердце.
10И вративши се апостоли казаше му шта су починили. И узевши их отиде насамо у пустињу код града који се зваше Витсаида.
11А народ разумјевши пође за њим и примивши их говораше им о царству Божијему и исцјељиваше који требаху исцјељивања.
12А дан стаде нагињати. Тада приступише дванаесторица и рекоше му: отпусти народ, нека иду на конак у околна села и паланке, и нек нађу јела, јер смо овдје у пустињи.
13А он им рече: подајте им ви нека једу. А они рекоше: у нас нема више од пет хљебова и двије рибе; већ ако да идемо ми да купимо на све ове људе јела?
14Јер бијаше људи око пет хиљада. Али он рече ученицима својијем: посадите их на гомиле по педесет.
15И учинише тако, и посадише их све.
16А он узе онијех пет хљебова и обје рибе, и погледавши на небо благослови их и преломи, и даваше ученицима да раздаду народу.
17И једоше и наситише се сви, и накупише комада дванаест котарица што им претече.
Тумачење, ст. 10–17 (на руском)
О чуде насыщения народа ев. Лука говорит, сокращая рассказ ев. Марка (Мк VI, 30-44; ср. Мф XIV, 13-21). Он только точнее определяет направление пути, которым удалился Христос. - Близ города… (ст. 10) - правильнее: "по направлению к городу, называемому Вифсаидою", т. е. на северо-восточный берег Генисаретского моря. См. о Вифсаиде прим. к Ев. Мк VI, 45.
18И кад се једанпут мољаше Богу насамо, с њим бијаху ученици, и запита их говорећи: ко говоре људи да сам ја?
19А они одговарајући рекоше: једни веле да си Јован крститељ, а други да си Илија; а други да је који устао од старијех пророка.
20А он им рече: а ви шта мислите ко сам ја? А Петар одговарајући рече: Христос Божиј.
21А он им запријети и заповједи да никоме не казују тога
22Говорећи да сину човјечијему треба много пострадати, и да ће га старјешине и главари свештенички и књижевници окривити, и да ће га убити, и трећи дан да ће устати.
23А свима говораше: ко хоће да иде за мном нека се одрече себе и узме крст свој и иде за мном.
24Јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради онај ће је сачувати.
25Јер какву ће корист имати човјек ако сав свијет придобије а себе изгуби или себи науди?
26Јер ко се постиди мене и мојијех ријечи њега ће се син човјечиј постидјети кад дође у слави својој и очиној и светијех анђела.
27А заиста вам кажем: имају неки међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде царства Божијега.
Тумачење, ст. 18–27 (на руском)
Исповедание Ап. Петра и предсказание Христа о Своих страданиях ев. Лука излагает по Марку (VIII, 27 - IX, 1; ср. XVI, 13-28). - Когда Он молился в уединенном месте (ст. 18). Об этой молитве Христа делает упоминание только один ев. Лука. - Ко всем же (ст. 23). По Ев. Марка, Господь в это время подозвал к Себе шедший за Ним народ (VIII, 34).
28А кад прође осам дана послије онијех ријечи, узе Петра и Јована и Јакова и изиђе на гору да се помоли Богу.
29И кад се мољаше постаде лице његово друкчије, и одијело његово бијело и сјајно.
30И гле, два човјека говораху с њим, који бијаху Мојсије и Илија.
31Показаше се у слави, и говораху о изласку његову који му је требало свршити у Јерусалиму.
32А Петар и који бијаху с њим бијаху заспали; али пробудивши се видјеше славу његову и два човјека који с њим стајаху.
33И кад се одвојише од њега рече Петар Исусу: учитељу! добро нам је овдје бити; и да начинимо три сјенице: једну теби, и једну Мојсију, и једну Илији: не знајући шта говораше.
34А док он то говораше дође облак и заклони их; и уплашише се кад зађоше у облак.
35И чу се глас из облака говорећи: ово је син мој љубазни, њега послушајте.
36И кад се чујаше глас нађе се Исус сам. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога шта видјеше.
37А догоди се други дан кад сиђоше с горе срете га мноштво народа.
38И гле, човјек из народа повика говорећи: учитељу! молим ти се, погледај на сина мојега, јер ми је јединац:
39И гле, хвата га дух, и уједанпут виче, и ломи га с пјеном, и једва отиде од њега кад га изломи;
40И молих ученике твоје да га истјерају, па не могоше.
41И одговарајући Исус рече: о роде невјерни и покварени! докле ћу бити с вама и трпљети вас? Доведи ми сина својега амо:
42А док још иђаше к њему обори га ђаво, и стаде га ломити. А Исус запријети духу нечистоме, и исцијели момче, и даде га оцу његову.
43И сви се дивљаху величини Божијој. А кад се сви чуђаху свему што чињаше Исус, рече ученицима својијем:
44Метните ви у уши своје ове ријечи: јер син човјечиј треба да се преда у руке човјечије.
45А они не разумјеше ријечи ове; јер бјеше сакривена од њих да је не могоше разумјети; и бојаху се да га запитају за ову ријеч.
Тумачење, ст. 28–45 (на руском)
О преображении Господа и исцелении бесноватого отрока ев. Лука говорит согласно с Марком (IX, 2-32; ср. Мф ХVII, 1-9 и 14-23). Но при этом он вносит в рассказ некоторые новые подробности. - Дней чрез восемь - выражение довольно неопределенное. Ев. Лука, вероятно, считает здесь и день исповедания Αп. Петра, и день Преображения, почему у него счет и выходит на два дня больше, чем у Матфея и Марка. - И когда молился - см. III, 21. О молитве Христа пред Преображением говорит один ев. Лука. - Вид лица (29 ст.). Ев. Лука здесь соединяет в одно два выражения ев. Матфея (XVII, 2). - Явившись во славе, - т. е. в сиянии, окруженные небесным блеском. - Говорили об исходе Его (31 ст.). Это замечает только один ев. Лука. Под исходом здесь разумеется выход Христа из этой земной жизни посредством смерти, воскресения и вознесения на небо (ср. 2Пет. I, 15). Рассуждали они об этом для того, чтобы внушить представителям апостолов уверенность в том, что смерть Христа, которою те так соблазнялись (Мф XVI, 22 и сл.), была предусмотрена еще в Новом Завете. - Были отягчены сном… (ст. 32). Об этом упоминает только один ев. Лука. По всей вероятности, ученики спали в то время, когда Христос молился, и проснулись, как только засиял свет от лица Господа и появились в сиянии Моисей и Илия. - Когда они отходили (ст. 33). По Ев. Луки, Петр своим предложением имел в виду удержать уходивших Моисея и Илию. - Осенило их - не Моисея и Илию, как толкует Б. Вейс, а учеников, потому что тут же сказано "и устрашились" - конечно, не Моисей и Илия, а ученики. - Взглянуть, на сына моего (38), т. е. бросить на него Свой милосердый взор, помочь ему (ср. I, 48). - Он один у меня. Это прибавляет один ев. Лука
46А уђе мисао у њих ко би био највећи међу њима.
47А Исус знајући помисли срца њиховијех узе дијете и метну га преда се,
48И рече им: који прими ово дијете у име моје, мене прима; и који мене прима, прима онога који ме је послао; јер који је најмањи међу вама он је велики.
49А Јован одговарајући рече: учитељу! видјесмо једнога гдје именом твојијем изгони ђаволе, и забранисмо му, јер не иде с нама за тобом.
50И рече му Исус: не браните; јер ко није против вас с вама је.
Тумачење, ст. 46–50 (на руском)
Наставления Христа о смирении ев. Лука излагает по Марку (Мк IX, 33-40). - Поставил его пред Собою (ст. 47 у Марка: посреди их). Этим Господь показывает, что дитя ближе к Нему, чем ученики, считавшие себя выше, чем все остальные люди.
51А кад се навршише дани узећа његова, он намјери да иде право у Јерусалим.
52И посла гласнике пред лицем својијем; и они отидоше и дођоше у село Самарјанско да му уготове гдје ће ноћити.
53И не примише га; јер видјеше да иде у Јерусалим.
54А кад видјеше ученици његови Јаков и Јован, рекоше: Господе! хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истријеби као и Илија што учини?
55А он окренувши се запријети им и рече: не знате каквога сте ви духа;
56Јер син човјечиј није дошао да погуби душе човјечије него да сачува. И отидоше у друго село.
Тумачење, ст. 51–56 (на руском)
Этот отдел имеется только в Евангелии Луки. - Когда же приближались дни взятия Его… Слово "взятие" (αναληψις) употреблено только в этом одном месте, но в последующей письменности оно ясно означает вознесение Иисуса Христа на небо (Свицер. Tes. с. 282). Таким образом, ев. Лука начинает здесь историю путешествия Христа из Галилеи в Иерусалим на Пасху страданий. Путешествие это, по изображению ев. Луки, было не прямым - для прямого путешествия потребовалось бы только три дня пути, - а медленным обхождением тех городов и селений Галилеи и Переи, какие Господь хотел просветить светом Евангелия. При этом указывается намерение Христа пройти Самариею и непринятие Его Самарянами, вслед затем - снова обхождение Галилеи и потом уже опять появление Христа на границах Самарии (XVII, 11). - Восхотел идти в Иерусалим. Точнее: обратил лицо Свое к Иерусалиму (το προσωπον α. εοτηριξε - гебраизм. Ср. Иер ХXI, 10, 42, 45). Таким образом, Иерусалим делается с этих пор тем пунктом, куда постоянно обращен взор Христа. - Приготовить для Него, т. е. подготовить Самарян к Его прибытию, так как Самаряне, как видно из следующего (53) стиха, неодобрительно относились к путешествию Христа в Иерусалим, где, как они полагали, Христос объявит себя царем. Им было в высшей степени неприятно, что их враги - иудеи удостоены будут такой великой милости от того, кого они признали уже раньше (Ин IV гл.) Мессиею (ср. Мф X, 3). - Видя то (54), - т. е. узнав об этом от возвратившихся "вестников". - На гневное заявление сынов Зеведеевых, которых сам Господь назвал сынами грома (Мк III, 17), желавших, подобно Илии пророку, низвести огонь на неразумных Самарян, Господь отвечает, что они не понимают, очевидно, что, как ученики Христа, живущие уже в Новом Завете, а не в Ветхом, как Илия, они не должны прибегать к тем суровым мерам вразумления, к каким прибегали пророки Ветхого Завета. И Илия также имел в Себе Духа Божия, но Тот Дух был иной, иначе проявляющий Себя, чем Дух, под действием Которого находятся ученики Христа (ср. Мф XVIII, 11). - Какого вы Духа (так нужно писать слово это, а не с маленькой буквы, как в русск. перев., потому что греч. выражение ειναι πνευματος - значит: стоять, находиться в зависимости от Духа - конечно Божия, Ср. Мк IX, 41). - Другое селение - всего вероятнее, уже не самарянское: Господь идет, вероятно, по Галилее и Перее, где обыкновенно ходили богомольцы с севера в Иерусалим.
57А кад иђаху путем рече му неко: Господе! ја идем за тобом куд год ти пођеш.
58И рече му Исус: лисице имају јаме и птице небеске гнијезда: а син човјечиј нема гдје заклонити главе.
59А другоме рече: хајде за мном. А он рече: Господе! допусти ми да идем најприје да укопам оца својега.
60А Исус рече му: остави нека мртви укопавају своје мртваце; а ти хајде те јављај царство Божије.
61А други рече: Господе! ја идем за тобом; али допусти ми најприје да идем да се опростим с домашњима својијем.
62А Исус рече му: ниједан није приправан за царство Божије који метне руку своју на плуг па се обзире натраг.
Тумачење, ст. 57–62 (на руском)
Ев. Лука излагает ответы Господа желавшим следовать за Ним согласно с ев. Матфеем (с 57-60; ср. Мф VIII, 19-22).
Почему он это событие относит ко времени путешествия Христа в Иерусалим, когда, по ев. Матфею, оно имело место гораздо раньше - сказать трудно. Может быть, ему казалось приличнее поместить здесь этот рассказ, как несколько раскрывающий тогдашнее положение вещей. Христос идет на смерть - и желающие стать Его учениками как бы чувствуют опасность, какой должны скоро подвергнуться и ученики Христа, и просят Его позволить им проститься с родными, которых они уже больше не увидят… Что касается первого ответа Христа - о неимении пристанища, то он как раз подходил к настоящим обстоятельствам, когда Самаряне только что отказали Христу в приеме. - А ты иди, благовествуй Царствие Божие (60). Этим прибавлением, у ев. Луки только сделанным, несколько смягчается кажущийся суровым ответ Господа на просьбу одного желавшего или, точнее, призванного Господом следовать за Ним. Теперь - как бы говорит Господь - время дорого: Царство Божие или Царство Мессии должно скоро открыться и к этому нужно скорее подготовлять людей. - Еще другой сказал. Эта просьба и ответ на нее Господа (61-62 ст.) и находится только у ев. Луки. Проситель, по-видимому, не совсем еще решил, следовать ли Ему за Христом - он, по-видимому, хочет посоветоваться с своими домашними, скрывая это намерение под видом естественного желания проститься с ними. Господь в приточной речи говорит, что нельзя новое служение брать с какими-то сомнениями. Нет, нужно предаться ему вполне, искренно, всем сердцем: иначе такой ученик и после будет все оглядываться назад, подобно не интересующемуся своей работой пахарю. Пользы от такого отношения к делу распространения Евангелия ждать нельзя…
Текст: Превод Ђ. Даничића и В. Караџића, 1847–1868. Тумачење: „Тумачна Библија” под ур. А. П. Лопухина (на руском).
Послание двенадцати апостолов на проповедь (1-6). Суждение Ирода о Христе (7-9). Чудеснее насыщение народа (10-17). Исповедание Ап. Петра и предсказание Христа о Своих страданиях (18-27). Преображение Господа Иисуса Христа и исцеление бесноватого отрока (28-45). Наставления о смирении (46-50). Путешествие Христа в Иерусалим (51-62).