Дан 149 од 365

1 Сам 23:1–24:22

23:1 Тада јавише Давиду говорећи: ево Филистеји ударише на Кеилу, и харају гумна.

23:2 И упита Давид Господа говорећи: хоћу ли ићи и ударити на те Филистеје? А Господ рече Давиду: иди, и побићеш Филистеје и избавити Кеилу.

23:3 А Давиду рекоше људи његови: ево нас је страх овдје у Јудиној земљи, а шта ће бити кад пођемо у Кеилу, на око Филистејски.

23:4 Зато Давид опет упита Господа, а Господ му одговори и рече: устани, иди у Кеилу, јер ћу ја предати Филистеје у руке твоје.

23:5 Тада отиде Давид са својим људима у Кеилу, и удари на Филистеје, и отјера им стоку, и поби их љуто; тако избави Давид становнике Кеилске.

23:6 А кад Авијатар син Ахимелехов побјеже к Давиду у Кеилу, донесе собом оплећак.

23:7 Потом јавише Саулу да је Давид дошао у Кеилу; и рече Саул: дао га је Бог у моје руке, јер се затворио ушавши у град, који има врата и пријеворнице.

23:8 И сазва Саул сав народ на војску да иде на Кеилу и опколи Давида и људе његове.

23:9 Али Давид дознавши да му Саул зло кује, рече Авијатару свештенику: узми на се оплећак.

23:10 И рече Давид: Господе Боже Израиљев! чуо је слуга твој да се Саул спрема да дође на Кеилу да раскопа град мене ради.

23:11 Хоће ли ме Кеиљани предати у његове руке? хоће ли доћи Саул као што је чуо слуга твој? Господе Боже Израиљев! кажи слузи својему. А Господ одговори: доћи ће.

23:12 Опет рече Давид: Кеиљани хоће ли предати мене и моје људе у руке Саулове? А Господ одговори: предаће.

23:13 Тада се Давид подиже са својим људима, око шест стотина људи, и отидоше из Кеиле, и идоше куда могоше. А кад Саулу јавише да је Давид побјегао из Кеиле, тада он не хтје ићи.

23:14 А Давид се бављаше у пустињи по тврдијем мјестима, и намјести се на једном брду у пустињи Зифу. А Саул га тражаше једнако, али га Господ не даде у његове руке.

23:15 И Давид видећи да је Саул изашао те тражи душу његову, оста у пустињи Зифу, у шуми.

23:16 А Јонатан син Саулов подиже се и дође к Давиду у шуму, и укријепи му руку у Господу;

23:17 И рече му: не бој се, јер те неће стигнути рука цара Саула оца мојега; него ћеш царовати над Израиљем, а ја ћу бити други за тобом; и Саул отац мој зна то.

23:18 И учинише њих двојица вјеру пред Господом; и Давид оста у шуми, а Јонатан отиде кући својој.

23:19 Тада дођоше Зифеји к Саулу у Гавају, и рекоше: не крије ли се Давид код нас по тврдијем мјестима у шуми на брду Ехели надесно од Гесимона?

23:20 Сада дакле по свој жељи душе своје, царе, изиди, а наше ће бити да га предамо у руке цару.

23:21 А Саул рече: Господ да вас благослови, што ме пожалисте.

23:22 Идите сада и дознајте још боље и разберите и промотрите гдје се сакрио и ко га је ондје видио; јер ми кажу да је врло лукав.

23:23 Промотрите и видите сва мјеста гдје се крије, па опет дођите к мени кад добро дознате, и ја ћу поћи с вама; и ако буде у земљи, тражићу га по свијем тисућама Јудинијем.

23:24 Тада усташе и отидоше у Зиф прије Саула; а Давид и људи његови бијаху у пустињи Маону у равници надесно од Гесимона.

23:25 И Саул изиде са својим људима да га тражи; а Давиду јавише, те он сиђе са стијене и стаде у пустињи Маону. А Саул кад то чу, отиде за Давидом у пустињу Маон.

23:26 И Саул иђаше једном страном планине, а Давид са својим људима другом страном планине; и Давид хићаше да утече Саулу, јер Саул са својим људима опкољаваше Давида и његове људе да их похвата.

23:27 У том дође гласник Саулу говорећи: брже ходи; јер Филистеји ударише на земљу.

23:28 Тада се врати Саул не тјерајући даље Давида, и отиде пред Филистеје. Отуда се прозва оно мјесто Села-Амалекот.

24:1 А Давид отишавши оданде стаде на тврдијем мјестима Енгадским.

24:2 И кад се Саул врати одагнавши Филистеје, рекоше му говорећи: ено Давида у пустињи Енгадској.

24:3 Тада узе Саул три тисуће људи изабранијех из свега Израиља, и отиде да тражи Давида и људе његове по врлетима гдје су дивокозе.

24:4 И дође к торовима овчијим украј пута гдје бијаше пећина; и Саул уђе у њу рад себе; а Давид и његови људи сјеђаху у крају у пећини.

24:5 И рекоше Давиду људи његови: ево дана, за који ти рече Господ: ево ја ти предајем непријатеља твојега у руке да учиниш што ти је воља. И Давид уста, те полако отсијече скут од плашта Саулова.

24:6 А послије задрхта срце Давиду што отсијече скут Саулу.

24:7 И рече својим људима: не дао Бог да то учиним господару својему, помазанику Господњему, да подигнем руку своју на њ. Јер је помазаник Господњи.

24:8 И одврати ријечима Давид људе своје и не даде им да устану на Саула. И Саул изашав из пећине пође својим путем.

24:9 Потом Давид уста, и изашав из пећине стаде викати за Саулом говорећи: царе господине! А Саул се обазре, а Давид се сави лицем до земље и поклони се.

24:10 И рече Давид Саулу: зашто слушаш што ти кажу људи који говоре: ето Давид тражи зло твоје?

24:11 Ево, данас видјеше очи твоје да те је Господ био предао данас у моје руке у овој пећини, и рекоше ми да те убијем: али те поштедјех, и рекох: нећу дигнути руке своје на господара својега, јер је помазаник Господњи.

24:12 Ево, оче мој, ево види скут од плашта својега у мојој руци: отсјекох скут од плашта твојега, а тебе не убих; познај и види да нема зла ни неправде у руци мојој, и да ти нијесам згријешио; а ти вребаш душу моју да је узмеш.

24:13 Господ нека суди између мене и тебе, и нека ме освети од тебе; али рука се моја неће подигнути на те.

24:14 Како каже стара прича: од безбожнијех излази безбожност; зато се рука моје неће подигнути на те.

24:15 За ким је изашао цар Израиљев? кога гониш? мртва пса, буху једну.

24:16 Господ нека буде судија, и нека расуди између мене и тебе; он нека види и расправи моју парницу и избави ме из руке твоје.

24:17 А кад изговори Давид ове ријечи Саулу, рече Саул: је ли то твој глас, сине Давиде? И подигавши Саул глас свој заплака.

24:18 И рече Давиду: правији си од мене, јер си ми вратио добро за зло које сам ја теби учинио.

24:19 И данас си ми показао да ми добро чиниш; јер ме Господ даде теби у руке, а ти ме опет не уби.

24:20 И ко би нашавши непријатеља својега пустио га да иде добријем путем? Господ нека ти врати добро за ово што си ми учинио данас.

24:21 И сада, ево, знам да ћеш зацијело бити цар, и јако ће бити у твојој руци царство Израиљево.

24:22 Зато ми се сада закуни Господом да нећеш истријебити сјемена мојега послије мене, ни имена мојега затрти у дому оца мојега.

24:23 И закле се Давид Саулу; и Саул отиде кући својој, а Давид и људи његови отидоше на тврдо мјесто.

Јн 11:16–41

16 Онда Тома, који се зваше Близанац, рече ученицима: хајдемо и ми да помремо с њим.

17 А кад дође Исус, нађе га а он већ четири дана у гробу.

18 (А Витанија бјеше близу Јерусалима око петнаест потркалишта.)

19 И многи од Јудејаца бијаху дошли к Марти и Марији да их тјеше за братом њиховијем.

20 Кад Марта дакле чу да Исус иде, изађе преда њ, а Марија сјеђаше дома.

21 Онда рече Марта Исусу: Господе! да си ти био овдје не би мој брат умро.

22 А и сад знам да што заиштеш у Бога даће ти Бог.

23 Исус јој рече: брат ће твој устати.

24 Марта му рече: знам да ће устати о васкрсенију, у пошљедњи дан.

25 А Исус јој рече: ја сам васкрсеније и живот; који вјерује мене ако и умре живљеће.

26 И ниједан који живи и вјерује мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?

27 Рече му: да, Господе! ја вјеровах да си ти Христос син Божиј који је требало да дође на свијет.

28 И ово рекавши отиде те зовну тајно Марију сестру своју говорећи: учитељ је дошао, и зове те.

29 А она кад чу, уста брзо и отиде к њему.

30 Јер Исус још не бјеше дошао у село, него бијаше на оном мјесту гдје га срете Марта.

31 А Јудејци онда који бијаху с њом у кући и тјешаху је, кад видјеше Марију да брзо уста и изиђе, пођоше за њом говорећи да иде на гроб да плаче онамо.

32 А Марија како дође гдје бјеше Исус, и видје га, паде на ноге његове говорећи му: Господе! да си ти био овдје, не би умро мој брат.

33 Онда Исус кад је видје гдје плаче, и гдје плачу Јудејци који дођоше с њом, згрози се у духу, и сам постаде жалостан.

34 И рече: гдје сте га метнули? Рекоше му: Господе! хајде да видиш.

35 Ударише сузе Исусу.

36 Онда Јудејци говораху: гледај како га љубљаше,

37 А неки од њих рекоше: не могаше ли овај који отвори очи слијепцу учинити да и овај не умре?

38 А Исус опет се згрози у себи, и дође на гроб; а бијаше пећина, и камен лежаше на њој.

39 Исус рече: узмите камен. Рече му Марта, сестра онога што је умро: Господе! већ смрди; јер су четири дана како је умро.

40 Исус јој рече: не рекох ли ти да ако вјерујеш видјећеш славу Божију?

41 Узеше дакле камен гдје лежаше мртвац; а Исус подиже очи горе, и рече: оче! хвала ти што си ме услишио.

Проп 2:19–26

19 И ко зна хоће ли бити мудар или луд? и опет ће бити господар од свега труда мојега око којега се трудих и мудровах под сунцем. И то је таштина.

20 Зато дођох на то да ми срце изгуби надање о сваком труду око којега се трудих под сунцем.

21 Јер има људи који се труде мудро и разумно и право, па то остављају у дио другоме који се није трудио око тога. И то је таштина и велико зло.

22 Јер шта има човјек од свега труда свога и од муке срца свога, коју подноси под сунцем?

23 Јер су сви дани његови мука а послови његови брига; ни ноћу се не одмара срце његово. И то је таштина.

24 Није ли дакле добро човјеку да једе и пије и да гледа да му је души добро од труда његова? Ја видјех и то да је из руке Божије.

25 Јер ко је јео и уживао више него ја?

26 Јер човјеку који му је по вољи даје мудрост и разум и радост, а грјешнику даје муку да сабира и скупља да да ономе који је по вољи Богу. И то је таштина и мука духу.