Дан 342 од 365

Дан 9:1–10:21

9:1 Прве године Дарија сина Асвирова од племена Мидскога, који се зацари над царством Халдејским,

9:2 Прве године његова царовања ја Данило разумјех из књига број година, које бјеше рекао Господ Јеремији пророку да ће се навршити развалинама Јерусалимским, седамдесет година.

9:3 И окретох лице своје ка Господу Богу тражећи га молитвом и молбама с постом и с костријети и пепелом.

9:4 И помолих се Господу Богу својему и исповиједајући се рекох: о Господе, Боже велики и страшни, који држиш завјет и милост онима који те љубе и држе заповијести твоје;

9:5 Згријешисмо и зло чинисмо и бисмо безбожни, и одметнусмо се и отступисмо од заповијести твојих и од закона твојих.

9:6 И не слушасмо слуга твојих пророка, који говораху у твоје име царевима нашим, кнезовима нашим и оцима нашим и свему народу земаљском.

9:7 У тебе је, Господе, правда а у нас срам на лицу, како је данас, у Јудејаца и у Јерусалимљана и у свијех Израиљаца, који су близу и који су далеко по свијем земљама куда си их разагнао за гријехе њихове, којима ти гријешише.

9:8 Господе, у нас је срам на лицу, у царева наших, у кнезова наших и у отаца наших, јер ти згријешисмо.

9:9 У Господа је Бога нашега милост и праштање, јер се одметнусмо од њега,

9:10 И не слушасмо гласа Господа Бога својега да ходимо по законима његовијем, које нам је дао преко слуга својих пророка.

9:11 И сав Израиљ преступи закон твој, и отступи да не слуша гласа твојега; зато се изли на нас проклетство и заклетва написана у закону Мојсија слуге Божијега, јер му згријешисмо.

9:12 И он потврди ријечи своје које је говорио за нас и за судије наше, које су нам судиле, пустивши на нас зло велико, да тако не би под свијем небом како би у Јерусалиму.

9:13 Како је писано у закону Мојсијеву, све то зло дође на нас, и опет се не молисмо Господу Богу својему да бисмо се вратили од безакоња својега и пазили на истину твоју.

9:14 И Господ наста око зла и наведе га на нас; јер је праведан Господ Бог наш у свијем дјелима својим која чини, јер не слушасмо гласа његова.

9:15 Али сада, Господе Боже наш, који си извео народ свој из земље Мисирске руком крјепком, и стекао си себи име, како је данас, згријешисмо, безбожни бисмо.

9:16 Господе, по свој правди твојој нека се одврати гњев твој и јарост твоја од града твојега Јерусалима, свете горе твоје; јер са гријеха наших и с безакоња отаца наших Јерусалим и твој народ поста руг у свијех који су око нас.

9:17 Сада дакле послушај, Боже наш, молитву слуге својега и молбе његове, и обасјај лицем својим опустјелу светињу своју, Господа ради.

9:18 Боже мој, пригни ухо своје, и чуј; отвори очи своје, и види пустош нашу и град, на који је призвано име твоје, јер не правде своје ради него ради милости твоје падамо пред тобом молећи се.

9:19 Господе, услиши, Господе, опрости, Господе, пази и учини, не часи, себе ради, Боже мој, јер је твоје име призвано на овај град и на твој народ.

9:20 А док ја још говорах и мољах се и исповиједах гријех свој и гријех народа својега Израиља, и падах молећи се пред Господом Богом својим за свету гору Бога својега,

9:21 Док још говорах молећи се, онај човјек Гаврило, којега видјех прије у утвари, долетје брзо и дотаче ме се о вечерњој жртви.

9:22 И научи ме и говори са мном и рече: Данило, сада изидох да те уразумим.

9:23 У почетку молитве твоје изиде ријеч, и ја дођох да ти кажем, јер си мио; зато слушај ријеч, и разумиј утвару.

9:24 Седамдесет је недјеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши пријеступ и да нестане гријеха и да се очисти безакоње и да се доведе вјечна правда, и да се запечати утвара и пророштво, и да се помаже свети над светима.

9:25 Зато знај и разумиј: откад изиде ријеч да се Јерусалим опет сазида до помазаника војводе биће седам недјеља, и шездесет и двије недјеље да се опет пограде улице и зидови, и то у тешко вријеме.

9:26 А послије те шездесет и двије недјеље погубљен ће бити помазаник и ништа му неће остати; народ ће војводин доћи и разорити град и светињу; и крај ће му бити с потопом, и одређено ће пустошење бити до свршетка рата.

9:27 И утврдиће завјет с многима за недјељу дана, а у половину недјеље укинуће жртву и принос; и крилима мрским, која пустоше, до свршетка одређенога излиће се на пустош.

10:1 Треће године Кира цара Персијскога објави се ријеч Данилу, који се зваше Валтасар; и ријеч бјеше истинита и о великим стварима; и разабра ријеч и разумје утвару.

10:2 У то вријеме ја Данило бјех у жалости три недјеље дана.

10:3 Јела угодна не једох, ни месо ни вино не уђе у моја уста, нити се намазах уљем док се не навршише три недјеље дана.

10:4 А двадесет четвртога дана првога мјесеца бијах на бријегу велике ријеке Хидекела.

10:5 И подигох очи своје и видјех, а то један човјек обучен у платно, и појас бјеше око њега од чистога злата из Уфаза;

10:6 А тијело му бјеше као хрисолит, и лице му као муња а очи му као лучеви запаљени, а руке и ноге као мјед углађена, а глас од ријечи његовијех као глас многога људства.

10:7 И ја Данило сам видјех утвару, а људи што бијаху са мном не видјеше је, али их попаде страх велик, те побјегоше и сакрише се.

10:8 И остах сам, и видјех ту велику утвару, и не оста снаге у мени, и љепота ми се нагрди, и не имах снаге.

10:9 И чух глас од ријечи његовијех, и кад чух глас од ријечи његовијех, изван себе падох ничице лицем на земљу.

10:10 И гле, рука ме се дотаче и подиже ме на кољена моја и на дланове моје.

10:11 И рече ми: Данило, мили човјече! слушај ријечи које ћу ти казати, и стани право, јер сам сада послан к теби. И кад ми рече ту ријеч, устах дркћући.

10:12 И рече ми: не бој се, Данило, јер првога дана кад си управио срце своје да разумјеваш и да мучиш себе пред Богом својим, услишене бише ријечи твоје, и ја дођох твојих ријечи ради.

10:13 Али кнез царства Персијскога стаја ми насупрот двадесет и један дан; али, гле, Михаило један од првијех кнезова дође ми у помоћ; тако ја остах ондје код царева Персијских.

10:14 И дођох да ти кажем шта ће бити твоме народу послије; јер ће још бити утвара за те дане.

10:15 И кад ми говораше тако, оборих очи своје на земљу и занијемјех.

10:16 И гле, као човјек дотаче се усана мојих, и отворих уста своја, и проговорих и рекох оному који стајаше према мени: господару мој, од ове утваре навалише моји болови на мене и нема снаге у мени.

10:17 А како може слуга мојега господара говорити с господарем мојим? Јер од овога часа у мени неста снаге и ни дихање не оста у мени.

10:18 Тада онај што бијаше као човјек опет ме се дотаче и охрабри ме.

10:19 И рече: не бој се, мили човјече; мир да ти је! охрабри се, охрабри се. И докле ми говораше, охрабрих се и рекох: нека говори господар мој, јер си ме охрабрио.

10:20 А он рече: знаш ли зашто сам дошао к теби? а сада ћу се вратити да војујем на кнеза Персијскога; потом ћу отићи, и гле, доћи ће кнез Грчки.

10:21 Али ћу ти казати што је написано у књизи истинитој. Нема никога да јуначки ради са мном у том осим Михаила кнеза вашега.

Отк 1:1–9

1 Откривење Исуса Христа, које даде њему Бог, да покаже слугама својима шта ће скоро бити, и показа, пославши по анђелу својему слузи својему Јовану,

2 Који свједочи ријеч Божију и свједочанство Исуса Христа, и шта год видје.

3 Благо ономе који чита и онима који слушају ријечи пророштва, и држе што је написано у њему; јер је вријеме близу.

4 Од Јована на седам цркава које су у Азији: благодат вам и мир од онога који јест, и који бјеше, и који ће доћи; и од седам духова који су пред пријестолом његовијем;

5 И од Исуса Христа, који је свједок вјерни, и првенац из мртвијех, и кнез над царевима земаљскима, који нас љуби, и уми нас од гријеха нашијех крвљу својом;

6 И учини нас цареве и свештенике Богу и оцу својему; томе слава и држава ва вијек вијека. Амин.

7 Ено, иде с облацима, и угледаће га свако око, и који га прободоше; и заплакаће за њим сва кољена земаљска. Да, заиста.

8 Ја сам алфа и омега, почетак и свршетак, говори Господ, који јест, и који бјеше, и који ће доћи, сведржитељ.

9 Ја Јован, који сам и брат ваш и друг у невољи, и у царству и трпљењу Исуса Христа, бијах на острву које се зове Патам, за ријеч Божију и за свједочанство Исуса Христа.

Пс 142:1–7

1 Гласом својим ка Господу вичем, гласом својим Господу се молим.

2 Изливам пред њим мољење своје, тугу своју пред њим казујем,

3 Кад изнемогне у мени дух мој. Ти знаш стазу моју. На путу, којим ходим, сакрише ми замку.

4 Погледам надесно, и видим да ме нико не зна; нестаде ми уточишта, нико не мари за душу моју.

5 Вичем к теби, Господе; велим: ти си уточиште моје, дио мој на земљи живијех.

6 Чуј тужњаву моју; јер се мучим веома. Избави ме од онијех који ме гоне, јер су јачи од мене.

7 Изведи из тамнице душу моју, да славим име твоје. Око мене ће се скупити праведници, кад ми учиниш добро.