2. дневникаглава 32
Текстови за поређење нису учитани. Проверите везу и покушајте поново.
Тумачење главе (на руском)
1Послије тијех ствари и пошто се оне утврдише, дође Сенахирим цар Асирски, и уђе у земљу Јудину, и опколи тврде градове, и мишљаше их освојити.
2А кад видје Језекија гдје дође Сенахирим и гдје се окрену да удари на Јерусалим,
3Учини вијеће с кнезовима својим и с јунацима својим да зарони изворе водене, који бијаху иза града, и помогоше му.
4Јер се сабра мноштво народа, те заронише све изворе и поток који тече посред земље говорећи: зашто кад дођу цареви Асирски да нађу толико воде?
Тумачење, ст. 4 (на руском)
Царств, упомянув, согласно со 2 Пар, об осаде крепостей Сеннахиримом далее говорит (ст. 14), что Езекия послал послов к Сеннахириму с выражением покорности, что Сеннахирим наложил на Езекию тяжкую дань, которую тот и уплатил (ст. 14–16), но что Сеннахирим, тем не менее, отправил большое войско против Иерусалима, которое нашло город запертым и укрепленным. 2 Пар не упоминает о посольстве Езекии и дани его ассирийскому царю, но, восполняя рассказ 4 Цар, сообщает, что Езекия, очевидно, убедившись в бесполезности мирных сношений с Сеннахиримом, решил на случай вероятной атаки с его стороны Иерусалима возможно больше укрепить эту столицу царства Иудейского (ст. 5), а вместе сделать осаду Иерусалима затруднительной для ассириян — посредством известного в древности стратегического приема уничтожения питьевой воды на территории расположения осаждающих неприятельских войск (в свою очередь обычно пытавшихся лишить осажденных воды, как сделал, напр., Александр Великий при осаде Вавилона). С этой целью были засыпаны все источники вне Иерусалима (каких в древнем Иерусалиме было немало, Пс XLV:5; по письму Аристея, вода из них через подземные трубы поступала в храм), в том числе «поток (евр. нахал ), протекавший по стране» (ст. 4), поток Кедрон с близкими к нему источниками: Гионом (ст. 30), Силоамом и др. (О положении Гиона — Силоама см. примеч. к 3 Цар I:33: Толков. Библия II).
Об этой мере Езекии и вообще о работах его по искусственному орошению Иерусалима говорят, кроме 2 Пар XXXII:3–4, и другие библейские свидетельства: 4 Цар XX:20; Ис XXII:9–11; Сир XLVIII:19. С этими работами могло иметь связь также прорытие Силоамского туннеля, которое, на основании библейско-археологических данных, заключающихся в открытой в 1880 году Силоамской надписи, относят обыкновенно ко времени Езекии (см Толков. Библию II, с. 523).
Другим важным предприятием Езекии — в оборонительных же целях — было (ст. 5) восстановление древней или, по терминологии Иосифа Флавия, «первой» стены (сн. 3 Цар III:1; IX:15) и начало постройки «второй» внешней стены Иерусалима, законченной ухе Манассией (2 Пар XXXIII:14), эта «вторая» стена, по И. Флавию (Иуд. война V, 4, 2), начиналась у ворот Гиннаф, принадлежавших еще первой Сионской стене, обнимала северную часть Иерусалима, так называемую Акру, и доходила на севере до Рыбных ворот и на северо-востоке до башен Анамеила и Меа и Овечьих ворот (Неем III:1; XII:39; Зах XIV:10; Иер XXXI:37; см. «Богословская Энциклопедия». Спб. 1906, т. VI, с. 450 и д.).
Об укрепленном Езекиею Милло (ст. 5), см. примеч. к 3 Цар IX:15; Толков. Библия II. Вместе с тем Езекия сделал большой запас вооружения в Иерусалиме.
Но, как царь благочестивый, Езекия не возлагает надежды на все эти человеческие средства защиты, напротив, обращает мысль свою и своих подданных к Богу, в надежде на благодатную помощь свыше, высказывая (ст. 7), подобно пророку Елисею (4 Цар VI:16), убеждение в превосходстве силы небесных защитников народа Божьего над земными врагами его, и выражая (ст. 8), подобно пророку Исаии (Ис XXXI:3), твердую уверенность в несравнимом преимуществе духовной силы Иеговы перед плотской силой даже могущественнейшего врага (ср. Иер XVII:5).
В обращении ассирийского царя к жителям Иерусалима (ст. 9–19) различается, с одной стороны, устная беседа посланцев Сеннахирима с иудеями (ст. 10–16) и, с другой стороны, — письма ассирийского царя в Иерусалим (ст. 17–19). Но и то и другое, в существенном, совпадает с изложенной в 4 царств (XVIII:19–25, 27–35) речью Рабсака (см. Толков. Библию т. II, стр. 522–524), с немалочисленными, однако, отличиями в стиле и изложении.
5И охрабри се, те озида вас зид оборени, и подиже куле, и споља озида још један зид; и утврди Милон у граду Давидову, и начини много оружја и штитова.
6И постави војводе над народом, и сабра их к себи на улицу код врата градских, и говори им љубазно и рече:
7Будите слободни и храбри, не бојте се и не плашите се цара Асирскога ни свега мноштва што је с њим, јер је с нама већи него с њим.
8С њим је мишица тјелесна а с нама је Господ Бог наш да нам поможе и да бије наше бојеве. И народ се ослони на ријечи Језекије цара Јудина.
9Потом Сенахирим цар Асирски док бјеше на Лахису са свом силом својом, посла слуге своје у Јерусалим к Језекији цару Јудину и ка свему народу Јудину који бјеше у Јерусалиму, и поручи:
10Овако вели Сенахирим цар Асирски: у што се уздате, те стојите у Јерусалиму затворени?
11Не наговара ли вас Језекија да вас помори глађу и жеђу говорећи: Господ Бог наш избавиће нас из руке цара Асирскога?
12Није ли тај Језекија оборио висине његове и олтаре његове, и заповједио Јуди и Јерусалимљанима говорећи: клањајте се само пред једнијем олтаром и на њему кадите?
13Еда ли не знате шта сам учинио ја и моји стари од свијех народа на земљи? јесу ли богови народа земаљских могли избавити земљу своју из мојих руку?
14Који је између свијех богова онијех народа које затрше оци моји, могао избавити свој народ из мојих руку, да би могао ваш бог вас избавити из моје руке?
15Немојте дакле да вас вара Језекија и да вас тако наговара, и не вјерујте му; јер ниједан бог ниједнога народа или царства није могао избавити народа својега из мојих руку ни из руку мојих отаца, акамоли ће ваши богови избавити вас из мојих руку?
16И још више говорише слуге његове на Господа Бога и на Језекију слугу његова.
17А и књигу написа ружећи Господа Бога Израиљева и говорећи на њ ријечима: као што богови народа земаљских нијесу избавили својега народа из мојих руку, тако неће ни Бог Језекијин избавити народа својега из мојих руку.
18И виках иза гласа Јудејски народу Јерусалимском који бијаше на зиду да их уплаше и смету да би узели град.
19И говораху о Богу Јерусалимском као о боговима народа земаљских, који су дјело руку човјечијих.
Тумачење, ст. 1–19 (на руском)
. О нашествии Сеннахирима 2 Пар сообщает лишь краткие известия, всецело предполагающие известным своим читателям подробное повествование об этом предмете 4 Царств, гл. XVIII, ст. 13–19 (см. Толков. Библию т. II, с. 522–526). Однако, некоторые черты рассказа 2 Пар заключают в себе нечто новое в сравнении с рассказом 4 Цар и, очевидно, взяты свящ. писателем из бывшего под его руками летописного источника, как показывает архивно-документальный характер этих дополнительных сведений.
Поводом к нашествию Сеннахирима на Иудею и Иерусалим (ст. 1) послужил, вероятно, отказ Езекии от дани ассирийскому царю (4 Цар XVIII:7). О хронологии события см. примеч. к 4 Цар XVIII:13 — Толков. Библия т. II. Предметом завоевательных стремлений Сеннахирима были вообще «укрепленные города Иудеи», по LXX: έπί τάς πόλεις τάς τειχήρεις, т. е. окруженных стенами (ср. Лев XXV:29), в которых обычно устроились башни.
20Тада се помоли тога ради цар Језекија и пророк Исаија син Амосов, и вапише к небу.
Тумачење, ст. 20 (на руском)
. О молитве Езекии (ст. 20) подробнее говорится в 4 Цар (XIX:1, 14); молитва же пророка Исаии, по крайней мере, предполагается общим смыслом рассказа 4 Цар (XIX:3–8) и кн. пророка Исаии (XXXVII:3–7).
21И посла Господ анђела, који поби све јунаке и војводе и кнезове у војсци цара Асирскога, те се врати са срамотом у своју земљу. И кад уђе у кућу својега бога, убише га ондје мачем који изидоше из бедара његовијех.
22Тако сачува Господ Језекију и народ Јерусалимски од руку Сенахирима цара Асирскога и од руку свијех других, и чува их на све стране.
Тумачење, ст. 21–22 (на руском)
. Сн. 4 Цар XIX:35–37. См. Толков. Библию т. II. Убийцы Сеннахирима во 2 Пар (ст. 21) названы общим термином: «исшедшие из чресл его», тогда как в 4 Цар XIX:37 они определенно названы сыновьями его и указаны сами имена их. LXX, Vulg., слав. и во 2 Пар добавляют «сыновья».
23И многи доношаху даре Господу у Јерусалим и закладе Језекији цару Јудину; и од тада се узвиси пред свијем народима.
24У то вријеме разбоље се Језекија на смрт, и помоли се Господу, који му проговори и учини му чудо.
Тумачење, ст. 24 (на руском)
. Здесь в кратком замечании обнято рассказанное подробно в 4 Цар XX:1–11 о болезни Езекии, чудесном исцелении и бывшем при этом небесном знамении (см. Толков. Библию т. II, с. 526–527).
25Али Језекија не поступи према добру које му се учини, јер се понесе срце његово; зато се подиже на њ гњев и на Јуду и на Јерусалим.
26Али се понизи Језекија зато што се бјеше понијело срце његово, и он и Јерусалимљани, те не дође на њих гњев Господњи за живота Језекијина.
27А имаше Језекија врло велико благо и славу; и начини себи ризнице за сребро и злато и за драго камење и за мирисе и за штитове и за свакојаке закладе,
28И стаје за доходе од жита и од вина и од уља, и стаје за свакојаку стоку, и торове за овце.
29И градове сазида себи, и имаше много стоке, и оваца и говеда, јер му Бог даде веома велико благо.
30Исти Језекија загради горњи извор воде Гиона, и право је сведе доље на западну страну града Давидова; и бијаше срећан Језекија у сваком послу свом.
31Само кад дођоше посланици кнезова Вавилонских, који послаше к њему да распитају за чудо које би у земљи, остави га Бог да би га искушао да би се знало све што му је у срцу.
Тумачење, ст. 25–31 (на руском)
. Рассказ 2 Пар здесь чрезвычайно сжат и делается понятным лишь при снесении с 4 Цар XX:12–20 (см. Толков. Библию т. II, с. 531–532). Сказанное в ст. 25–26 о тщеславии Езекии, гневе Божием на него, его смирении и помиловании Богом относится к истории посещения его послами Меродах-Валадана Вавилонского (4 Цар XX,12–13 и след., Ис XXXIX:1–2 д.). К тому же историческому событию приурочивается и речь ст. 27–29 о славе и богатствах Езекии.
О работах Езекии по усилению водоснабжения Иерусалима ст. 30, см. выше ст. 4; 4 Цар XX:20 (см. Толков. Библию II, 528); ср. Сир XLVIII:19. Из ст. 30 данной главы, как и из ст. 34 следующей XXXIII главы 2 Пар, с правом заключают, что Гион протекал на восточной (а не на западной, как думали прежние исследователи Палестины и Иерусалима) стороне Иерусалима, откуда и возникло сближение Гиона с нынешним источником Пресвятой Девы (см. Толков. Библию II, с. 446). Блаж. Феодорит отожествлял Гион с Силоамом (Quaest. in II Paral. Migne Patrol. LXXX, col. 854–856).
В ст. 31 2 Пар указывает иную причину посольства к Езекии от вавилонского царя, чем какая названа в 4 Цар XX:12 и Ис XXXIX:1 (слух о бывшей болезни Езекии и последовавшем исцелении его), именно: «спросить о знамении бывшем на земле», т. е. о совершившемся при исцелении Езекии астрономическом чуде (4 Цар XX:11; Ис XXVIII:8), или, по другому объяснению (Grotius, Philippson ), o совершившемся факте чудесного поражения войска Сеннахирима (ст. 26). Последний мотив наиболее отвечал политическим видам вавилонского царя, в то время недавно отложившегося от Ассирии, сделавшегося самостоятельным и враждебным Ассирии и, естественно, интересовавшегося поражением царя ассирийского в Иудее, с которою он желал вступить в политический союз против Ассирии (ср. Philippson . Die Israelitische Bibel. Bd. II. S. S. 680, 757). Но, в сущности, все три мотива могли объединяться в отправлении Вавилонского посольства.
32А остала дјела Језекијина и милости његове, ето, то је записано у утвари пророка Исаије сина Амосова и у књизи о царевима Јудинијем и Израиљевијем.
33И почину Језекија код отаца својих, и погребоше га више гробова синова Давидовијех; и учинише му на смрти част сви Јудејци и Јерусалимљани. А на његово се мјесто зацари Манасија син његов.
Тумачење, ст. 32–33 (на руском)
. Подробное описание царствования Езекии (как и прадеда его Озии 2 Пар XXVI:22) дано было в особом произведении пророка Исаии, откуда извлечения сохранились в его пророческой книге (Ис XXXVI–XXXIX), в 4 Царств (гл. XVIII–XX) и 2 Пар (XXIX–XXXII гл.).
Погребен был Езекия с великою честью «над гробницами сыновей Давидовых» (ст. 33), LXX: έν άναβάσει ταφων υιών Δαυίδ, сл. на выходах гробов сынов Давидовых, т. е. в верхнем ярусе погребальных ниш фамильного склепа иудейских царей династии Давида (см. Толков. Библию т. II, стр. 449).
Текст: Превод Ђ. Даничића и В. Караџића, 1847–1868. Тумачење: „Тумачна Библија” под ур. А. П. Лопухина (на руском). Нумерација тумачења у овој књизи још се усклађује са синодалном: понеко тумачење може стајати уз суседни стих.
Нашествие Сеннахирима на Иудею при Езекии.
1–8. Укрепление Иерусалима Езекиею и ободрение им народа. 9–19. Завоевательные планы Сеннахирима и его издевательства над религией Иеговы. 20–23. Чудесное поражение Сеннахирима. 24–26. Болезнь и чудесное исцеление Езекии, его грех тщеславия и покаяние. 27–33. Богатство и могущество Езекии, его смерть и погребение.