2. дневникаглава 31

Тумачење главе (на руском)

1–21. Заботы Езекии о восстановлении черед священнослужения и об источниках содержания левитов и священников.

1Акад се све ово сврши, сви синови Израиљеви што се нађоше ондје, зађоше по градовима Јудинијем, и изломише ликове и исјекоше лугове, и оборише висине и олтаре по свој земљи Јудиној и Венијаминовој и по земљи Јефремовој и Манасијиној, докле све не свршише; потом се вратише сви синови Израиљеви свак на своје нашљедство, у своје градове.

Тумачење, ст. 1 (на руском)

. Религиозная ревность Езекии по истреблению принадлежностей языческого культа и не только в пределах Иудейского царства (4 Цар XVIII:4), но и на территории царства Израильского (доживавшего тогда уже последние дни самостоятельного политического существования), могла находить, как было уже упомянуто, сочувственный отклик со стороны последнего израильского царя Осии. Оба царя могли с одинаковой ревностью исполнять соответствующее предписание закона (Втор VII:5).

2А Језекија опет уреди редове свештеничке и Левитске по редовима њиховијем, свакога по служби његовој, свештенике и Левите, за жртве паљенице и захвалне, да служе, и да славе и хвале Господа на вратима окола његова.

Тумачење, ст. 2 (на руском)

. Распределение священников и левитов по чередам священнослужения произведено было в свое время Давидом (1 Пар XXIV:19), но при нечестивых преемниках его на иудейском престоле, оно, как и все вообще отправления культа Иеговы, не могло оставаться в неприкосновенности, особенно же при Ахазе, когда был заперт сам храм. Езекия, в целях правильного течения богослужения повседневного и праздничного, восстановил священнические и левитские череды для служения «к воротам стана Господня» (евр.: бишааре махинот Иегова, Vulg.: en portis castrorum Domini), т. е. храма (LXX: έν ταίς πύλαις (έν ταίς αύλαίς) οίκου Κυρίου).

3И одреди дио царски од блага својега за жртве паљенице, што се приносе јутром и вечером и за жртве паљенице што се приносе у суботе и на младине и на празнике, како је написано у закону Господњем.

Тумачење, ст. 3 (на руском)

. Обычай доставления царями материалов для жертвоприношения храма, вероятно, вел начало от Давида. О Соломоне это прямо утверждается во 2 Пар VIII:13 равно предполагается в рассказе о посещении Соломона царицей Савской (3 Цар X,5). У пророка Иезекииля о доставлении жертвенных материалов храму говорится, как об обязанности князя (Иез XLV:16–17). После плена, за отсутствием национального царя или князя, иудейская община установила ежегодный подушный налог в 1/3 сикля на поддержание ежедневного богослужения (Неем X:32–33).

4И заповједи народу, Јерусалимљанима, да дају дио свештеницима и Левитима, да се јаче држе закона Господњега.

Тумачење, ст. 4 (на руском)

. Обеспечивая нормальное и непрестанное совершение жертвоприношений (ст. 3), Езекия заботится и об обеспечении содержанием клира (ср. Неем XIII:10), в согласии с требованиями на этот счет закона (Чис XVIII:20 и след. Толков. Библия I).

5А чим се то разгласи, стадоше доносити синови Израиљеви силу првина од жита и од вина и од уља и од меда и свакога рода земаљскога; и десетка од свега доносише врло много.

6И синови Израиљеви и Јудини који живљаху по градовима Јудинијем, доносише и они десетак од говеда и оваца, и десетак од светијех ствари посвећенијех Господу Богу њихову, и метнуше у гомиле.

7Трећега мјесеца почеше метати у гомиле, а седмога мјесеца свршише.

8И дође Језекија с кнезовима, и видјевши гомиле благословише Господа и народ његов Израиља.

9И Језекија запита свештенике и Левите за гомиле.

Тумачење, ст. 5–9 (на руском)

. В числе обильных теократических приношений народа, с великою готовностью отозвавшегося на призыв царя, называется мед — вероятно, фруктовый, — запрещенный в законе (Лев II:11) лишь в качестве материала для жертвы, но не как своего рода теократическая подать (Толков. Библия I, с. 187). Сбор приношений начался в третьем месяце — после плена называвшемся сиван (Есф VIII:9), — около праздника Пятидесятницы — праздника жатвы (Исх XXIII:16), и продолжался до седьмого месяца — тисри, когда между прочим, праздновался праздник Кущей, праздник собирания плодов (Исх XXIII:16, см. Толков. Библию I, с. 213–215).

10А Азарија поглавар свештенички од дома Садокова рече му: откад почеше доносити ове прилоге у дом Господњи, једемо и сити смо и претјече много, јер је Господ благословио свој народ, те је претекло ово мноштво.

11Тада заповједи Језекија да се начине клијети у дому Господњем; и начинише;

Тумачење, ст. 10–11 (на руском)

. «Из дома Садокова…» (ст. 10) — известного из начальной истории Соломона (3 Цар I–II гл.) первосвященника Садока, из линии Елеазара, сына Ааронова (1 Пар XXIV:3).

Соломоном были построены при храме многочисленные боковые пристройки, в которых помещались разные кладовые (3 Цар VI:5–6; Толков. Библия II). Ко времени Езекии некоторые из них могли обветшать или вовсе быть разрушены, и Езекия должен был построить новые помещения для обильных приношений от народа в пользу клира.

12И ондје остављаху вјерно прилоге и десетке и ствари посвећене; и над тијем бјеше поглавар Хонанија Левит и Симеј брат му, други до њега.

13А Јехило и Азазија и Нахат и Асаило и Јеримот и Јозавад и Елило и Исмахија и Мат и Венаја бијаху настојници под руком Хонаније и брата му Симеја по наредби цара Језекије и Азарије старјешине у дому Божијем.

Тумачење, ст. 12–13 (на руском)

. О подобном же собирании теократических приношений в кладовые храма читаем в книге Неемии (IX:35–40) о времени послепленном.

«Начальник при доме Божием» (ст. 13, см. 1 Пар IX:11) — первосвященник (Vulg.: pontifex domus Dei) или же специальное должностное лицо, заведовавшее приемом и распределением приношений.

14А Кореј син Јемне Левита, вратар на истоку, бијаше над онијем што се драговољно приношаше Богу, да би раздјељивао принос Господњи и ствари свете над светијем.

15А под њим бјеше Еден и Минијамин и Исус и Семаја и Амарија и Сеханија по градовима свештеничким, људи поуздани, да раздају браћи својој дијелове, великому и малому,

16Осим мушкиња у роду њихову од три године и више, свакому који улажаше у дом Господњи на посао свакидашњи по дужности њиховој у служби њиховој по реду њихову,

17И онима који бише избројени у роду свештеничком по домовима отаца њиховијех, и Левитима од двадесет година и више по служби њиховој по редовима њиховијем,

Тумачење, ст. 17 (на руском)

. Начальный возраст левитской службы здесь и в 1 Пар XXIII:3, 24–28 определяется в 20 лет; в законодательстве же Моисеевом он доказывается то в 30 (Чис IV:3, 23, 30), то в 25 лет (Чис VIII:24). По-видимому, Давид нашел нужным призывать левитов на службу в более раннем возрасте (20-ти лет), и такая практика соблюдалась впоследствии — не только при Езекии, но и после плена (1 Езд III:8). Впрочем, самостоятельное ответственное служение левитов при храме могло начинаться согласно с предписанием Моисея, не ранее 30 лет, до этого же возраста они могли служить лишь в качестве помощников старших левитов (см. Толков. Библию, т. I, с. 231)

18И породици њиховој, свој дјеци њиховој, женама њиховијем, синовима њиховијем и кћерима њиховијем, свему мноштву; јер се вјерно посветише светињи;

19И синовима Ароновијем свештеницима у подграђима градова њиховијех, по свијем градовима, људи именовани даваху дијелове свакоме мушкарцу између свештеника и свакому рода Левитскога.

Тумачење, ст. 18–19 (на руском)

. Все заботы Езекии в отношении теократических приношений были направлены к тому, чтобы они распределяемы были между священниками и левитами по принадлежности «со всею верностью» — в предупреждение возможных обид и обманов низших членов клира высшими. В последующей истории такие прискорбные явления иногда бывали. Так, при прокураторе Феликсе (см. Деян. XXIII–XXIV гл.), рассказывает И. Флавий, «первосвященники настолько потеряли всякий стыд и дошли до такой дерзости, что решались отправлять слуг своих к гумнам, чтобы забирать там десятину, предназначавшуюся для простых священнослужителей. Таким образом случилось, что несколько бедных священников умерло от голода» (Древн. XX, 8).

Весь раздел о введенных Езекией чередах священнических и левитских и источниках их содержания, отличающейся пунктуально точными деталями и содержащий в себе целый ряд имен (ст. 12–15) имеет все признаки документальности и исторической достоверности.

20И тако учини Језекија у свој земљи Јудиној; и чињаше што је добро и право и истинито пред Господом Богом његовијем.

21И у сваку послу који поче за службу дома Божијега и у закону и у заповијести тражећи Бога својега, труђаше се свијем срцем својим, и срећан бијаше.

Тумачење, ст. 20–21 (на руском)

. Здесь — высшая похвала всей теократическо-богослужебной деятельности Езекии, по существу тожественная с данною в 4 Цар XVIII:3, 5.

Текст: Превод Ђ. Даничића и В. Караџића, 1847–1868. Тумачење: „Тумачна Библија” под ур. А. П. Лопухина (на руском). Нумерација тумачења у овој књизи још се усклађује са синодалном: понеко тумачење може стајати уз суседни стих.