Судијеглава 21

Тумачење главе (на руском)

1. Клятва израильтян в Массифе. 2-7. Сожаление народа относительно возможной гибели колена Вениаминова. 8-14. Истребление жителей Иависа галаадского и представление оставшихся в живых девиц спасшимся вениаминитянам. 15-24. Похищение девиц силомских для предоставления их в жены вениаминитянам. 25. Общая характеристика времени Судей израильских.

1А синови Израиљеви бијаху се заклели у Миспи рекавши: ниједан између нас да не да кћери своје за жену сину Венијаминову.

2Зато отиде народ к дому Божијему, и осташе ондје до вечера пред Богом, и подигавши глас свој плакаше врло,

3И рекоше: зашто се, Господе Боже Израиљев, догоди ово у Израиљу, данас да нестане једнога племена из Израиља?

4И сјутрадан урани народ, и начини ондје олтар, и принесоше жртве паљенице и жртве захвалне.

5Тада рекоше синови Израиљеви: има ли ко да није дошао на збор из свијех племена Израиљевијех ка Господу? Јер се бијаху тешко заклели за онога ко не дође у Миспу ка Господу рекавши: да се погуби.

6Јер се синовима Израиљевијем сажали за Венијамином братом њиховијем, и рекоше: данас се истријеби једно племе из Израиља.

7Шта ћемо чинити с онима што су остали да би имали жене, кад се заклесмо Господом да им не дамо кћери својих за жене?

Тумачење, ст. 1–7 (на руском)

. Под влиянием сильного гнева против вениаминитян израильтяне остальных 11-ти колен, до начала войны с ними, в Массифе дали клятву не выдавать за них в замужество своих дочерей. Вследствие исполнения этой клятвы израильтянами, колену Вениаминову, ввиду того, что израильтяне не могли жениться на хананеянках (Исх XXXIV:16; Втор VII:3), угрожало полное искоренение. Сознавая это, израильтяне сожалели о таком печальном будущем одного из славных колен всего народа Израилева (Быт XLIX:27; Втор XXXIII:12) и, собравшись в г. Вефиле, где тогда находился ковчег Завета, совершили по поводу сего жертвы Господу и в то же время спрашивали о тех израильтянах, которые не явились в собрание общества Израилева в Массифе и таким образом были как бы свободны от данной обществом клятвы.

8Па рекоше: има ли ко из племена Израиљевијех да није дошао у Миспу ка Господу? и гле, не беше дошао на војску, на збор, нико из Јависа Галадова.

9Јер кад се народ преброји, гле, не бјеше ондје ниједнога од онијех који живе у Јавису Галадову.

10Зато посла збор онамо дванаест тисућа храбријех људи, и заповједи им говорећи: идите и побијте становнике у Јавису Галадову оштријем мачем и жене и дјецу.

11Ово ћете дакле учинити: све мушкиње и све женскиње што је познало човјека побијте.

12И нађоше међу становницима Јависа Галадова четири стотине дјевојака, које не бјеху познале човјека, и доведоше их у око у Силом, који је у земљи Хананској.

13Тада посла сав збор, те говорише синовима Венијаминовијем који бјеху у стијени Римону, и објавише им мир.

14Тако се вратише синови Венијаминови у то вријеме, и дадоше им жене које оставише у животу између жена из Јависа Галадова; али их не бјеше доста за њих.

Тумачење, ст. 8–14 (на руском)

. После того как произведенное исследование, что в собрание общества Израилева в Массифе не явился никто из жителей Иависа галаадского, лежавшего по левую сторону Иордана, где ныне Вади Иабис, впадающий в Иордан ниже Скифополя, общество израилево отправило отряд воинов для поголовного истребления жителей Иависа, за исключением девиц, не познавших мужского ложа. Оставшиеся таким образом в живых 400 девиц были отданы в жены спасшимся в количестве 600 вениаминитян.

15А народу бјеше жао Венијамина што Господ окрњи племена Израиљева.

16Па рекоше старјешине од збора: шта ћемо чинити с овима што су остали да би имали жене? јер су изгинуле жене у племену Венијаминову.

17Потом рекоше: нашљедство Венијаминово припада онима што су остали, да се не би затрло племе из Израиља.

18А ми им не можемо дати жена између кћери својих; јер су се заклели синови Израиљеви рекавши: да је проклет ко да жену синовима Венијаминовијем.

19Потом рекоше: ево, годишњи је празник Господњи у Силому, који је са сјевера Ветиљу, к истоку, на путу који иде од Ветиља у Сихем, и с југа Левони.

20И заповједише синовима Венијаминовијем говорећи: идите, и засједите по виноградима.

21И пазите: па кад изиду кћери Силомске да играју, изидите из винограда и отмите сваки себи жену између кћери Силомских; и идите у земљу Венијаминову.

22А кад дођу оци њихови или браћа њихова к нама да се суде, ми ћемо им казати: смилујте им се нас ради, јер у овом рату нијесмо заробили жене за свакога њих; а ви им нијесте дали, и тако нећете бити криви.

23Тада синови Венијаминови учинише тако, и доведоше жене према броју свом између играчица које отеше, и отишавши вратише се на нашљедство своје, и сазидаше опет градове и населише се у њима.

24И тако разидоше се синови Израиљеви оданде у оно време сваки у своје племе и у породицу своју, и отидоше оданде сваки на своје нашљедство.

Тумачење, ст. 15–24 (на руском)

. Для предоставления жен остальным 200 вениаминитянам им было дозволено старейшинами общества совершить похищение девиц израильских во время праздника кущей, когда девицы будут водить хороводы близ Силома (ныне Сейлунь), у дороги, ведущей из Вефиля в Сихем (Наплус) и с юга - по направлению к Левону (ныне Эль-Левон, близ Сейлуна). С фактом похищения вениаминитянами себе жен имеет сходство факт подобного же похищения римлянами себе в жены сабинянок. После приобретения жен оставшиеся вениаминитяне вновь обзавелись семьями, соорудили города и стали жить в них. Таким образом, колено Вениаминово вновь приобрело возможность своего продолжения в роде.

25У оно вријеме не бјеше цара у Израиљу; сваки чињаше што му бјеше драго.

Тумачење, ст. 25 (на руском)

. В заключение книги Судей писатель вновь делает замечание о бывшем тогда безначалии в народе (ср. Суд XVII:6; XVIII:1; XIX:1), печальным последствием чего были, между прочим, описанные им в конце книги факты - культ Михи (данитян) и история гивитян (гл. XVII-XXI).

Профессор С-Петербургской Духовной Академии, доктор богословия И. Г. Троицкий

Текст: Превод Ђ. Даничића и В. Караџића, 1847–1868. Тумачење: „Тумачна Библија” под ур. А. П. Лопухина (на руском).