Дан 127 од 365

Суд 9:1–57

1 И Авимелех син Јеровалов отиде у Сихем к браћи матере своје и рече њима и свему роду отачкога дома матере своје говорећи:

2 Кажите свијем Сихемљанима: шта вам је боље, да су вам господари седамдесет људи, сви синови Јеровалови, или да вам је господар један човјек? и опомињите се да сам ја кост ваша и тијело ваше.

3 Тада рекоше браћа матере његове за њ свијем Сихемљанима све те ријечи, и срце њихово приви се к Авимелеху, јер рекоше: наш је брат.

4 И дадоше му седамдесет сикала сребра из дома Вал-Веритова, за које најми Авимелех људи празнова и скитнице, те иђаху за њим.

5 И дође у кућу оца својега у Офру, и поби браћу своју, синове Јеровалове, седамдесет људи, на једном камену; али оста Јотам најмлађи син Јеровалов, јер се сакри.

6 Тада се скупише сви Сихемљани и сав дом Милов, и отидоше и поставише Авимелеха царем код храста који стоји у Сихему.

7 А кад то јавише Јотаму, отиде и стаде наврх горе Гаризина, и подигавши глас свој повика и рече им: чујте ме, Сихемљани, тако вас Бог чуо!

8 Ишла дрвета да помажу себи цара, па рекоше маслини: буди нам цар.

9 А маслина им рече: зар ја да оставим претилину своју, којом се част чини Богу и људима, па да идем да тумарам за друга дрвета?

10 Потом рекоше дрвета смокви: ходи ти, буди нам цар.

11 А смоква им рече: зар ја да оставим сласт своју и красни род свој, па да идем да тумарам за друга дрвета?

12 Тада рекоше дрвета виновој лози: ходи ти, буди нам цар.

13 А лоза им рече: зар ја да оставим вино своје, које весели Бога и људе, па да идем да тумарам за друга дрвета?

14 Тада сва дрвета рекоше трну: ходи ти, буди нам цар.

15 А трн одговори дрветима: ако доиста хоћете мене да помажете себи за цара, ходите склоните се у хлад мој; ако ли нећете, нека изиде огањ из трна и спали кедре Ливанске.

16 Тако сада, јесте ли право и поштено радили поставивши Авимелеха царем? и јесте ли добро учинили Јеровалу и дому његову? и јесте ли му учинили како вас је задужио?

17 Јер је отац мој војевао за вас и није марио за живот свој, и избавио вас је из руку Мадијанских.

18 А ви данас устасте на дом оца мојега, и побисте синове његове, седамдесет људи, на једном камену, и постависте царем Авимелеха, сина слушкиње његове, над Сихемљанима зато што је брат ваш.

19 Ако сте право и поштено радили данас према Јеровалу и његову дому, веселите се с Авимелеха и он нека се весели с вас.

20 Ако ли нијесте, нека изиде огањ од Авимелеха и спали Сихемљане и дом Милов, и нека изиде огањ од Сихемљана и од дома Милова и спали Авимелеха.

21 Тада побјеже Јотам, и побјегав дође у Вир, и ондје оста бојећи се Авимелеха брата својега.

22 И влада Авимелех Израиљем три године.

23 Али Бог пусти злу вољу међу Авимелеха и међу Сихемљане; и Сихемљани изневјерише Авимелеха.

24 Да би се осветила неправда учињена на седамдесет синова Јероваловијех, и крв њихова да би дошла на Авимелеха брата њихова, који их уби, и на Сихемљане, који укријепише руку његову да убије браћу своју.

25 И Сихемљани пометаше му засједе по врховима горским, па плијењаху све који пролажаху мимо њих онијем путем. И би јављено Авимелеху.

26 Потом дође Гал син Еведов са својом браћом, и уљезоше у Сихем, и Сихемљани се поуздаше у њ.

27 И изишавши у поље браше винограде своје и газише грожђе, и веселише се; и уђоше у кућу бога својега, и једоше и пише, и псоваше Авимелеха.

28 И Гал син Еведом рече: ко је Авимелех и шта је Сихем, да му служимо? Није ли син Јеровалов? А Зевул није ли његов пристав? Служите синовима Емора оца Сихемова. А што бисмо служили тому?

29 О кад би тај народ био под мојом руком, да сметнем Авимелеха! И рече Авимелеху: прикупи војску своју, и изиди.

30 А кад чу Зевул, управитељ градски, ријечи Гала сина Еведова, разгњеви се врло.

31 И посла тајно посланике к Авимелеху и поручи му: ево Гал син Еведов и браћа му дођоше у Сихем, и ево побунише град на те.

32 Него устани ноћу ти и народ што је с тобом, и засједи у пољу.

33 А ујутру кад сунце огране, дигни се и удари на град; и ево он и народ који је с њим изићи ће преда те, па учини с њим што ти може рука.

34 И Авимелех уста ноћу и сав народ што бјеше са њим; и засједоше Сихему у четири чете.

35 А Гал син Еведов изиде и стаде пред вратима градским; а Авимелех и народ што бјеше са њим изиде из засједе.

36 А Гал видјев народ рече Зевулу: ено народ слази сврх горе. А Зевул му одговори: од сјена горскога чине ти се људи.

37 Опет проговори Гал и рече: ено народ слази с виса, и чета једна иде путем к шуми Меоненимској.

38 А Зевул му рече: гдје су ти сада уста, којима си говорио: ко је Авимелех да му служимо? Није ли то онај народ који си презирао? Изиди сада, и биј се с њим.

39 И изиде Гал пред Сихемљанима, и поби се с Авимелехом.

40 Али Авимелех га потјера, и он побјеже од њега; и падоше многи побијени до самијех врата градских.

41 И Авимелех оста у Аруми; а Зевул истјера Гала и браћу његову, те не могаху сједети у Сихему.

42 А сјутрадан изиде народ у поље, и би јављено Авимелеху.

43 А он узе народ свој и раздијели га у три чете, и намјести их у засједу у пољу; и кад видје гдје народ излази из града, скочи на њих и поби их.

44 Јер Авимелех и чета која бијаше с њим ударише и стадоше код врата градских; а друге двије чете ударише на све оне који бијаху у пољу, и побише их.

45 И Авимелех бијаше град цео онај дан, и узе га, и поби народ који бјеше у њему, и раскопа град, и посија со по њему.

46 А кад то чуше који бијаху у кули Сихемској, уђоше у кулу куће бога Верита.

47 И би јављено Авимелеху да су се ондје скупили сви који бијаху у кули Сихемској.

48 Тада Авимелех изиде на гору Салмон, он и сав народ што бјеше с њим; и узев Авимелех сјекиру у руку отсијече грану од дрвета и метну је на раме, и рече народу који бијаше с њим: што видјесте да сам ја учинио, брзо чините као ја.

49 И сваки из народа отсијече себи грану, и пођоше за Авимелехом и пометаше гране око куле, и запалише њима град; и изгибоше сви који бијаху у кули Сихемској, око тисућу људи и жена.

50 Потом отиде Авимелех на Тевес, и стаде у око код Тевеса, и узе га.

51 А бијаше тврда кула усред града, и у њу побјегоше сви људи и жене и сви грађани, и затворивши се попеше се на кров од куле.

52 А Авимелех дође до куле и удари на њу, и дође до врата од куле да је запали огњем.

53 Али једна жена баци комад жрвња на главу Авимелеху и разби му главу.

54 А он брже викну момка који му ношаше оружје, и рече му: извади мач свој и убиј ме, да не реку за ме: жена га је убила. И прободе га слуга његов, те умрије.

55 А кад видјеше Израиљци гдје погибе Авимелех, отидоше сваки у своје мјесто.

56 Тако плати Бог Авимелеху за зло које је учинио оцу својему убивши седамдесет браће своје.

57 И све зло људи Сихемљана поврати Бог на њихове главе, и стече им се клетва Јотама сина Јеровалова.

Лк 24:18–53

18 А један по имену Клеопа, одговарајући рече му: зар си ти један од црквара у Јерусалиму који нијеси чуо шта је у њему било овијех дана?

19 И рече им: шта? А они му рекоше: за Исуса Назарећанина, који бјеше пророк, силан у дјелу и у ријечи пред Богом и пред свијем народом;

20 Како га предадоше главари свештенички и кнезови наши те се осуди на смрт, и разапеше га?

21 А ми се надасмо да је он онај који ће избавити Израиља; али сврх свега тога ово је данас трећи дан како ти би.

22 А уплашише нас и жене неке од нашијех које су биле рано на гробу,

23 И не нашавши тијела његова дођоше говорећи да су им се анђели јавили који су казали да је он жив.

24 И идоше једни од нашијех на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше.

25 И он им рече: о безумни и спорога срца за вјеровање свега што говорише пророци!

26 Није ли то требало да Христос претрпи и да уђе у славу своју?

27 И почевши од Мојсија и од свију пророка казиваше им што је за њега у свему писму.

28 И приближише се к селу у које иђаху, и он чињаше се да хоће даље да иде.

29 И они га устављаху говорећи: остани с нама, јер је дан нагао, и близу је ноћ. И уђе с њима да ноћи.

30 И кад сјеђаше с њима за трпезом, узе хљеб и благословивши преломи га и даде им.

31 Тада се њима отворише очи и познаше га. И њега нестаде.

32 И они говораху један другоме: не гораше ли наше срце у нама кад нам говораше путем и кад нам казиваше писмо?

33 И уставши онај час, вратише се у Јерусалим, и нађоше у скупу једанаесторицу и који бијаху с њима,

34 Који говораху: заиста устаде Господ, и јави се Симону.

35 И они казаше што би на путу, и како га познаше кад преломи хљеб.

36 А кад они ово говораху, и сам Исус стаде међу њима, и рече им: мир вам.

37 А они се уплашише, и поплашени будући, мишљаху да виде духа.

38 И рече им: шта се плашите? И зашто такове мисли улазе у срца ваша?

39 Видите руке моје и ноге моје: ја сам главом; опипајте ме и видите; јер дух тијела и костију нема као што видите да ја имам.

40 И ово рекавши показа им руке и ноге.

41 А док они још не вјероваху од радости и чуђаху се рече им: имате ли овдје што за јело?

42 А они му даше комад рибе печене, и меда у сату.

43 И узевши изједе пред њима.

44 И рече им: ово су ријечи које сам вам говорио још док сам био с вама, да све треба да се сврши што је за мене написано у закону Мојсијеву и у пророцима и у псалмима.

45 Тада им отвори ум да разумију писмо.

46 И рече им: тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и да устане из мртвијех трећи дан;

47 И да се проповиједа покајање у име његово и опроштење гријеха по свијем народима почевши од Јерусалима.

48 А ви сте свједоци овоме.

49 И гле, ја ћу послати обећање оца својега на вас; а ви сједите у граду Јерусалимскоме док се не обучете у силу с висине.

50 И изведе их напоље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их.

51 И кад их благосиљаше, отступи од њих, и узношаше се на небо.

52 И они му су поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу.

53 И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. Амин.

Пс 55:1–23

1 Услиши, Боже, молитву моју, и немој се сакрити од мољења мојега.

2 Пази, и саслушај ме; цвилим у јаду свом и уздишем

3 Од вике непријатељске и од досаде безбожничке; јер дижу на ме зло, и у гњеву гоне ме.

4 Срце је моје уздрктало у мени, и страх смртни попаде ме;

5 Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме.

6 И рекох: ко би ми дао крила голубиња? ја бих одлетео и починуо;

7 Далеко бих побјегао, и настанио се у пустињи.

8 Похитао бих да утечем од вихора и од буре.

9 Порази, Господе, и раздијели језике њихове, јер видим насиље и свађу у граду;

10 Дању и ноћу то ходи по зидовима његовијем; злочинство је и мука посред њега.

11 Усред њега је погибао, с улице његове не одлази пријевара и лукавство.

12 Јер не ружи ме непријатељ мој, то бих поднио; не устаје на ме јавни ненавидник, од њега бих се сакрио.

13 Него ти који си ми био то што ја сам, друг мој и знанац мој.

14 С којим ми бјеше радост дијелити тајну, и у дом Божији ходих кроз сабор народни.

15 Нека их уграби смрт, нека живи сиђу у пакао, јер је злочинство у стану њихову и у њима.

16 Ја Бога призивљем, и Господ ће ме спасти.

17 Вечером и јутром и у подне тужим и уздишем, и чуће глас мој;

18 Учиниће, те ће душа моја бити мирна од онијех који нападају на ме, јер их много имам.

19 Да услиши, и укроти их Бог, који живи од вијека; јер се не мијењају и не боје се Бога.

20 Дижу руке своје на оне који су с њима у миру, и раскидају своју дружбу.

21 Уста су им мека као масло, а на срцу им је рат. Ријечи су им блаже од уља, али су голи мачеви.

22 Стави на Господа бреме своје, и он ће те поткријепити. Неће дати довијека праведнику да посрне.

23 Ти ћеш их, Боже, свалити у јаму погибли; крвопије и лукави неће саставити половине дана својих. А ја се у теби уздам.