Дан 128 од 365

Суд 10:1–11:40

10:1 А после Авимелеха уста да избави Израиља Тола син Фуве сина Додова, човјек племена Исахарова, који сјеђаше у Самиру у гори Јефремовој.

10:2 И би судија Израиљу двадесет и три године, па умрије и би погребен у Самиру.

10:3 Послије њега уста Јаир од племена Галадова, и би судија Израиљу двадесет и двије године;

10:4 И имаше тридесет синова, који јахаху на тридесеторо магаради, и имаху тридесет градова, који се зову села Јаирова до данас и јесу у земљи Галадовој.

10:5 И умрије Јаир, и би погребен у Камону.

10:6 А синови Израиљеви опет чинише што је зло пред Господом, и служише Валима и Астаротама, и боговима Сирским, и боговима Сидонским, и боговима Моавским, и боговима синова Амоновијех и боговима Филистејским; и оставише Господа и не служише му.

10:7 Зато се разгњеви Господ на Израиља, те их даде у руке Филистејима и у руке синовима Амоновијем.

10:8 А они газише и сатираше синове Израиљеве од оне године осамнаест година, све синове Израиљеве који бијаху с ону страну Јордана, у земљи Аморејској, која је у Галаду.

10:9 И пријеђоше синови Амонови преко Јордана да се бију и с Јудом и с Венијамином и с домом Јефремовијем; и би Израиљ у великој невољи.

10:10 Тада вапише синови Израиљеви ка Господу говорећи: сагријешисмо ти што остависмо Бога својега и служисмо Валима.

10:11 А Господ рече синовима Израиљевијем: од Мисираца и Амореја и од синова Амоновијех и од Филистеја,

10:12 И од Сидоњана и од Амалика и од Амонаца, који вас мучише, нијесам ли вас избављао кад вапијасте к мени?

10:13 Али ви остависте мене и служисте другим боговима; зато вас више нећу избављати.

10:14 Идите и вичите оне богове које сте изабрали, нека вас они избаве у невољи вашој.

10:15 А синови Израиљеви рекоше Господу: сагријешисмо; чини с нама што ти је драго, само нас сада избави.

10:16 И побацаше између себе богове туђе, и стадоше служити Господу; и сажали му се ради муке синова Израиљевијех.

10:17 А синови Амонови скупише се и стадоше у око у Галаду; скупише се и синови Израиљеви и стадоше у око у Миспи.

10:18 А народ и кнезови Галадски рекоше један другому: ко ће почети бој са синовима Амоновијем? он нека буде поглавар свјема који живе у Галаду.

11:1 А Јефтај од Галада бијаше храбар јунак, али син једне курве, с којом Галад роди Јефтаја.

11:2 Али Галаду и жена његова роди синова, па кад дорастоше синови те жене, отјераше Јефтаја рекавши му: нећеш имати нашљедства у дому оца нашега, јер си син друге жене.

11:3 Зато побјеже Јефтај од браће своје, и настани се у земљу Тову; и стекоше се к њему људи празнови, и иђаху с њим.

11:4 А послије некога времена завојштише синови Амонови на Израиља;

11:5 И кад завојштише синови Амонови на Израиља, отидоше старјешине Галадске да доведу Јефтаја из земље Това.

11:6 И рекоше Јефтају: ходи и буди нам војвода, да војујемо са синовима Амоновијем.

11:7 А Јефтај рече старјешинама Галадским: не мрзите ли ви на ме, и не истјерасте ли ме из дома оца мојега? Што сте дакле дошли к мени сада кад сте у невољи?

11:8 А старјешине Галадске рекоше Јефтају: зато смо сада дошли опет к теби да пођеш с нама и да војујеш са синовима Амоновијем и да нам будеш поглавар свјема који живимо у Галаду.

11:9 А Јефтај рече старјешинама Галадским: кад хоћете да ме одведете натраг да војујем са синовима Амоновијем, ако ми их да Господ, хоћу ли вам бити поглавар?

11:10 А старјешине Галадске рекоше Јефтају: Господ нека буде свједок међу нама, ако не учинимо како си казао.

11:11 Тада отиде Јефтај са старјешинама Галадским, и народ га постави поглаварем и војводом над собом: и Јефтај изговори пред Господом у Миспи све ријечи које бјеше рекао.

11:12 Потом посла Јефтај посланике к цару синова Амоновијех, и поручи: шта имаш ти са мном, те си дошао к мени да ратујеш по мојој земљи?

11:13 А цар синова Амоновијех рече посланицима Јефтајевим: што је узео Израиљ моју земљу кад дође из Мисира, од Арнона до Јавока и до Јордана; сада дакле врати ми је с миром.

11:14 Али Јефтај посла опет посланике к цару синова Амоновијех.

11:15 И поручи му: овако вели Јефтај: није узео Израиљ земље Моавске ни земље синова Амоновијех.

11:16 Него изашавши из Мисира пријеђе Израиљ преко пустиње до Црвенога Мора и дође до Кадиса.

11:17 И посла Израиљ посланике к цару Едомскому и рече: пусти да прођем кроз твоју земљу. Али не послуша цар Едомски. Посла такође к цару Моавскому; али ни он не хтје. И тако стаја Израиљ у Кадису.

11:18 Потом идући преко пустиње обиде земљу Едомску и земљу Моавску, и дошавши с Истока земљи Моавској стаде у око с ону страну Арнона; али не пријеђоше преко међе Моавске, јер Арнон бјеше међа Моавска.

11:19 Него посла Израиљ посланике к Сиону цару Аморејскому, цару Есевонскому, и рече му Израиљ: допусти нам да прођемо кроз твоју земљу до својега мјеста.

11:20 Али Сион не вјерова Израиљу да га пусти да пријеђе преко међе његове, него Сион скупи сав свој народ и стадоше у око у Јаси, и поби се са Израиљем.

11:21 А Господ Бог Израиљев предаде Сиона и сав народ његов у руке синовима Израиљевим, те их побише; и задоби Израиљ сву земљу Амореја, који живљаху у оној земљи.

11:22 Задобише сву земљу Аморејску од Арнона до Јавока, и од пустиње до Јордана.

11:23 Тако је дакле Господ Бог Израиљев отјерао Амореје испред народа својега Израиља, па ти ли хоћеш да је земља њихова твоја?

11:24 Није ли твоје оно што ти да да је твоје Хемос бог твој? тако кога год Господ Бог наш отјера испред нас, онога је земља наша.

11:25 Или си ти по чем бољи од Валака сина Сефорова цара Моавскога? Је ли се он кад свађао с Израиљем? Је ли кад војевао с нама?

11:26 Израиљ живи у Есевону и у селима његовијем и у Ароиру и селима његовијем и по свијем градовима дуж Арнона три стотине година; зашто не отесте за толико времена.

11:27 И тако нијесам ја теби скривио, него ти мени чиниш зло ратујући на ме. Господ судија нек суди данас између синова Израиљевијех и синова Амоновијех.

11:28 Али цар синова Амоновијех не послуша ријечи које му поручи Јефтај.

11:29 И сиђе на Јефтаја дух Господњи, те прође кроз Галад и кроз Манасију, прође и Миспу Галадску, и од Миспе Галадске дође до синова Амоновијех.

11:30 И завјетова Јефтај завјет Господу и рече: ако ми даш синове Амонове у руке,

11:31 Што год изиде на врата из куће моје на сусрет мени, кад се вратим здрав од синова Амоновијех, биће Господње, и принијећу на жртву паљеницу.

11:32 И тако дође Јефтај до синова Амоновијех да се бије с њима; и Господ му их даде у руке.

11:33 И поби их од Ароира па до Минита у двадесет градова и до равнице виноградске у боју врло великом; и синови Амонови бише покорени пред синовима Израиљевијем.

11:34 А кад се враћаше Јефтај кући својој у Миспу, гле, кћи његова изиде му на сусрет с бубњима и свиралама; она му бијаше јединица, и осим ње не имаше ни сина ни кћери.

11:35 Па кад је угледа, раздрије хаљине своје и рече: ах кћери моја! веле ли ме обори! ти си од онијех што ме цвијеле; јер сам отворио уста своја ка Господу и не могу порећи.

11:36 А она му рече: оче мој, кад си отворио уста своја ка Господу, учини ми, како је изашло из уста твојих, кад те је Господ осветио од непријатеља твојих, синова Амоновијех.

11:37 Још рече оцу својему: учини ми ово: остави ме до два мјесеца да отидем да се попнем на горе да оплачем своје дјевојаштво с другама својим.

11:38 А он јој рече: иди. И пусти је на два мјесеца, и она отиде с другама својим и оплакива дјевојаштво своје по горама.

11:39 А кад прођоше два мјесеца, врати се к оцу својему; и он сврши на њој завјет свој који бјеше завјетовао. А она не позна човјека. И поста обичај у Израиљу

11:40 Да од године до године иду кћери Израиљеве да плачу за кћерју Јефтаја од Галада, четири дана у години.

Јн 1:1–17

1 У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч.

2 Она бјеше у почетку у Бога.

3 Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало.

4 У њој бјеше живот, и живот бјеше видјело људима.

5 И видјело се свијетли у тами, и тама га не обузе.

6 Посла Бог човјека по имену Јована.

7 Овај дође за свједочанство да свједочи за видјело да сви вјерују кроза њ.

8 Он не бјеше видјело, него да свједочи за видјело.

9 Бјеше видјело истинито које обасјава свакога човјека који долази на свијет.

10 На свијету бјеше, и свијет кроза њ поста, и свијет га не позна.

11 К својима дође, и своји га не примише.

12 А који га примише даде им власт да буду синови Божији, који вјерују у име његово,

13 Који се не родише од крви, ни од воље тјелесне, ни од воље мужевље, него од Бога.

14 И ријеч постаде тијело и усели се у нас пуно благодати и истине; и видјесмо славу његову, славу, као јединороднога од оца.

15 Јован свједочи за њега и виче говорећи: овај бјеше за кога рекох: који за мном иде преда мном постаде, јер прије мене бјеше.

16 И од пуности његове ми сви узесмо благодат за благодаћу.

17 Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде од Исуса Христа.

Приче 29:1–15

1 Човјек који по карању остаје тврдоглав, уједанпут ће пропасти, да неће бити лијека.

2 Кад се умножавају праведници, весели се народ; а кад влада безбожник, уздише народ.

3 Ко љуби мудрост, весели оца својега; а ко се дружи с курвама, расипа своје добро.

4 Цар правдом подиже земљу; а ко узима мито, сатире је.

5 Ко ласка пријатељу својему, разапиње мрежу ногама његовијем.

6 У гријеху је зла човјека замка, а праведник пјева и весели се.

7 Праведник разумије парбу невољнијех, а безбожник не мари да зна.

8 Потсмјевачи распаљују град, а мудри утишавају гњев.

9 Мудар човјек кад се пре с лудијем, или се срдио или смијао, нема мира.

10 Крвопије мрзе на безазленога, а прави се брину за душу његову.

11 Сав гњев свој излива безумник, а мудри уставља га натраг.

12 Који кнез слуша лажне ријечи, све су му слуге безбожне.

13 Сиромах и који даје на добит сретају се; обојици Господ просвјетљује очи.

14 Који цар право суди сиромасима, његов ће пријесто стајати довијека.

15 Прут и кар дају мудрост, а дијете пусто срамоти матер своју.