Дан 129 од 365

Суд 12:1–13:25

12:1 А људи од племена Јефремова скупише се, и прешавши на сјевер рекоше Јефтају: зашто си ишао у бој на синове Амонове а нас нијеси позвао да идемо с тобом? Спалићемо огњем дом твој и тебе.

12:2 А Јефтај им рече: имах велику распру са синовима Амоновијем ја и мој народ, и позвах вас, али ме не избависте из руку његовијех.

12:3 Па видећи да ме не избависте, ставих душу своју у руку своју, и отидох на синове Амонове, и Господ ми их даде у руке; па што сте сада дошли к мени да се бијете са мном?

12:4 Тада Јефтај скупи све људе од Галада, и удари на Јефрема; и људи од Галада побише Јефрема; јер говораху: бјегунци сте Јефремови ви, људи од Галада, који се бавите међу Јефремом и међу Манасијом.

12:5 И Галад узе Јефрему бродове Јорданске. И кад који од Јефрема добјеже и рече: пусти ме да пријеђем, рекоше му они од Галада: јеси ли од Јефрема? и кад он рече: нијесам,

12:6 Онда му рекоше: реци: Шиболет. А он рече: Сиболет, не могући добро изговорити. Тада га ухватише и заклаше на броду Јорданском. И погибе у оно вријеме из племена Јефремова четрдесет и двије тисуће.

12:7 И Јефтај би судија Израиљу шест година; и умрије, и би погребен у граду Галадском.

12:8 А послије њега би судија Израиљу Авесан из Витлејема.

12:9 И имаше тридесет синова и тридесет кћери, које разуда из куће, а тридесет дјевојака доведе синовима својим из других кућа; и би судија Израиљу седам година.

12:10 И потом умрије Авесан, и би погребен у Витлејему.

12:11 А после њега би судија Израиљу Елон од Завулона; он би судија Израиљу десет година.

12:12 Потом умрије Елон од Завулона и би погребен у Ајалону у земљи Завулоновој.

12:13 Послије њега би судија у Израиљу Авдон син Елилов Фаратоњанин.

12:14 Он имаше четрдесет синова и тридесет унука, који јахаху седамдесеторо магаради. И би судија Израиљу осам година.

12:15 Потом умрије Авдон син Елилов Фаратоњанин, и би погребен у Фаратону у земљи Јефремовој на гори Амаличкој.

13:1 А синови Израиљеви опет чинише што је зло пред Господом, и Господ их даде у руке Филистејима за четрдесет година.

13:2 А бијаше један човјек од Сараје од племена синова Дановијех, по имену Маноје, и жена му бјеше нероткиња, и не рађаше.

13:3 Тој жени јави се анђео Господњи и рече јој: гле, ти си сад нероткиња, и нијеси рађала; али ћеш затрудњети и родићеш сина.

13:4 Него сада чувај се да не пијеш вина ни силовита пића, и да не једеш ништа нечисто.

13:5 Јер гле, затрудњећеш, и родићеш сина, и бритва да не пријеђе по његовој глави, јер ће дијете бити назиреј Божји од утробе материне, и он ће почети избављати Израиља из руку Филистејских.

13:6 И жена дође и рече мужу својему говорећи: човјек Божји дође к мени, и лице му бијаше као лице анђела Божјега, врло страшно; али га не запитах одакле је, нити ми он каза својега имена.

13:7 Него ми рече: гле, ти ћеш затрудњети, и родићеш сина; зато сада не пиј вина ни силовита пића и не једи ништа нечисто; јер ће дијете бити назиреј Божји од утробе материне па до смрти.

13:8 Тада се Маноје помоли Господу и рече: о Господе! нека опет дође к нама човјек Божји, којега си слао, да нас научи шта ћемо чинити са дјететом, кад се роди.

13:9 И услиши Господ глас Манојев; и дође опет анђео Господњи к жени кад сјеђаше у пољу; а Маноје муж њезин не бјеше код ње.

13:10 Тада жена брже отрча и јави мужу својему говорећи му: ево, јави ми се онај човјек, који ми је прије долазио.

13:11 А Маноје уставши пође са женом својом; и кад дође к човјеку, рече му: јеси ли ти онај човјек што је говорио овој жени? Он одговори: јесам.

13:12 А Маноје рече: кад буде што си казао, како ће бити правило за дијете и шта ће чинити с њим?

13:13 А анђео Господњи рече Маноју: жена нека се чува од свега што сам јој казао.

13:14 Нека не једе ништа што долази с винове лозе, и вина ни силовита пића нека не пије, и ништа нечисто нека не једе. Што сам јој заповједио све нека држи.

13:15 Тада рече Маноје анђелу Господњему: ради бисмо те уставити да ти зготовимо јаре,

13:16 А анђео Господњи одговори Маноју: да ме и уставиш, нећу јести твојега јела; него ако хоћеш зготови жртву паљеницу, принеси је Господу. Јер Маноје није знао да је анђео Господњи.

13:17 Опет рече Маноје анђелу Господњему: како ти је име? да ти захвалимо кад се збуде што си рекао.

13:18 А анђео Господњи одговори му: што питаш за име моје? Чудно је.

13:19 Тада Маноје узе јаре и дар, и принесе Господу на стијени; а анђео учини чудо пред Манојем и женом његовом;

13:20 Јер кад се подиже пламен с олтара к небу, анђео Господњи подиже се у пламену с олтара; а Маноје и жена његова видећи то падоше ничице на земљу;

13:21 А анђео се Господњи не јави више Маноју ни жени његовој. Тада Маноје разумје да је анђео Господњи.

13:22 И рече Маноје жени својој: зацијело ћемо умријети, јер видјесмо Бога.

13:23 А жена му рече: кад би хтио Бог да нас убије, не би примио из наших руку жртве паљенице ни дара, нити би нам показао свега овога, нити би нам сад објавио таких ствари.

13:24 И тако та жена роди сина, и надје му име Самсон; и дете одрасте, и Господ га благослови.

13:25 И дух Господњи поче ходити с њим по околу Данову, између Сараје и Естаола.

Јн 1:18–42

18 Бога нико није видио никад: јединородни син који је у наручју очином, он га јави.

19 И ово је свједочанство Јованово кад послаше Јевреји из Јерусалима свештенике и Левите да га запитају: ко си ти?

20 И он призна, и не затаја, и призна: ја нијесам Христос.

21 И запиташе га: ко си дакле? Јеси ли Илија? И рече: нијесам. Јеси ли пророк? И одговори: нијесам.

22 А они му рекоше: ко си? да можемо казати онима што су нас послали: шта кажеш за себе?

23 Рече: ја сам глас онога што виче у пустињи: поравните пут Господњи; као што каза Исаија пророк.

24 И бијаху посланици од фарисеја,

25 И запиташе га говорећи му: зашто дакле кршћаваш кад ти нијеси Илија ни пророк?

26 Одговори им Јован говорећи: ја кршћавам водом а међу вама стоји кога ви не знате.

27 Он је онај што ће доћи за мном, који бјеше преда мном; коме ја нијесам достојан одријешити ремена на обући његовој.

28 Ово би у Витанији преко Јордана гдје Јован кршћеваше.

29 А сјутрадан видје Јован Исуса гдје иде к њему, и рече: гле, јагње Божије које узе на се гријехе свијета.

30 Ово је онај за кога ја рекох: за мном иде човјек који преда мном постаде, јер прије мене бјеше.

31 И ја га не знадох: него да се јави Израиљу зато ја дођох да крстим водом.

32 И свједочи Јован говорећи: видјех Духа гдје силази с неба као голуб и стаде на њему.

33 И ја га не знадох; него онај који ме посла да крстим водом он ми рече: на кога видиш да силази Дух и стоји на њему то је онај који ће крстити Духом светијем.

34 И ја видјех и засвједочих да је овај син Божиј.

35 А сјутрадан опет стајаше Јован и двојица од ученика његовијех,

36 И видјевши Исуса гдје иде, рече: гле, јагње Божије.

37 И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом.

38 А Исус обазревши се и видјевши их гдје иду за њим, рече им: шта ћете? А они му рекоше: Рави! (које значи: учитељу) гдје стојиш?

39 И рече им: дођите и видите. И отидоше, и видјеше гдје стајаше; и осташе у њега онај дан. А бијаше око деветога сахата.

40 А један од двојице који чуше од Јована и иђаху за њим бијаше Андрија брат Симона Петра;

41 Он нађе најприје брата својега Симона, и рече му: ми нађосмо Месију, које значи Христос.

42 И доведе га к Исусу. А Исус погледавши на њ рече: ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, које значи Петар.

Пс 56:1–13

1 Смилуј се на ме, Боже, јер човјек хоће да ме прогута, непријатељ ме сваки дан притјешњује.

2 Непријатељи моји сваки дан траже да ме прогутају; јер многи нападају на ме охоло.

3 Кад ме је страх, јер се у тебе уздам.

4 Богом се хвалим за ријеч његову; у Бога се уздам, не бојим се; шта ће ми учинити тијело?

5 Сваки дан изврћу ријечи моје; што год мисле, све мени о злу.

6 Скупљају се, прикривају се, пазе за петама мојима; јер траже душу моју.

7 Код оваке злоће избави од њих, у гњеву обори народе, Боже.

8 У тебе је избројено моје потуцање, сузе се моје чувају у суду код тебе, оне су у књизи твојој.

9 Непријатељи моји уступају натраг, кад тебе призивљем; по том знам да је Бог са мном.

10 Богом се хвалим за ријеч његову, Господом се хвалим за ријеч његову.

11 У Бога се уздам, не бојим се; шта ће ми учинити човјек?

12 Теби сам се, Боже, завјетовао; тебе ћу хвалити;

13 Јер си избавио душу моју од смрти, ноге моје од спотицања, да бих ходио пред лицем Божјим, у свјетлости живијех.