Дан 137 од 365

1 Сам 2:1–36

1 И Ана се помоли и рече: развесели се срце моје у Господу; подиже се рог мој у Господу; отворише се уста моја на непријатеље моје, јер сам радосна ради спасења твојега.

2 Нема светога као што је Господ; јер нема другога осим тебе; и нема стијене као што је Бог наш.

3 Не говорите више поносито, и нека не излазе из уста ваших ријечи охоле; јер је Господ Бог који све зна, и он удешава намјере.

4 Лук јунацима сломи се, и изнемогли опасаше се снагом.

5 Који бијаху сити, наимају се за хљеб; а који бијаху гладни, нијесу више; и нероткиња роди седморо, а која имаше дјеце, изнеможе.

6 Господ убија, и оживљује; спушта у гроб, и извлачи.

7 Господ сиромаши, и богати; понижује, и узвишује.

8 Сиромаха подиже из праха, и из буњишта узвишује убогога да га посади с кнезовима, и даје им да наслиједе пријесто славе; јер су Господњи темељи земаљски, и на њима је основао васиљену.

9 Сачуваће ноге милијех својих, а безбожници ће умукнути у мраку; јер својом снагом неће човјек надјачати.

10 Који се супроте Господу, сатрће се; на њих ће загрмјети с неба; Господ ће судити крајевима земаљским, и даће снагу цару својему, и узвисиће рог помазанику својему.

11 Потом отиде Елкана у Рамат кући својој, а дијете служаше Господу пред Илијем свештеником.

12 А синови Илијеви бијаху неваљали, и не знадијаху за Господа.

13 Јер у тијех свештеника бјеше обичај према народу: кад ко приношаше жртву, долажаше момак свештеников док се кухаше месо с виљушкама трокраким у руци,

14 И забадаше у суд, или у котао, или у таву, или у лонац, и што се год набоде на виљушке узимаше свештеник. Тако чињаху свему Израиљу који долажаше у Силом.

15 Тако и прије него би запалили сало, дошао би момак свештеников, те би рекао човјеку који приношаше жртву: дај месо да испечем свештенику, јер ти нећу примити меса кухана, него сирово.

16 Ако би му тада човјек одговорио: нека се прво запали сало, па онда узми што ти год душа жели; он би рекао: не, него дај сада, ако ли не даш, узећу силом.

17 И гријех онијех младића бијаше врло велик пред Господом, јер људи не мараху за принос Господњи.

18 А Самуило служаше пред Господом још дијете у оплећку ланеном.

19 А мати му начини мали плашт и донесе му, и тако чињаше сваке године долазећи с мужем својим да принесе жртву годишњу.

20 А Илије благослови Елкану и жену његову говорећи: Господ да ти да порода од те жене за овога којега је дала Господу! И отидоше у своје мјесто.

21 И Господ походи Ану, и она затрудње и роди три сина и двије кћери. А дијете Самуило растијаше пред Господом.

22 А Илије бијаше врло стар, и чу све што чињаху синови његови свему Израиљу, и како спаваху са женама које долажаху гомилама на врата шатора од састанка.

23 И говораше им: зашто то радите? јер чујем зле ријечи о вама од свега народа.

24 Немојте, дјецо моја; јер није добро што чујем; отпађујете народ Господњи.

25 Кад човјек згријеши човјеку, судиће му судија; али кад ко згријеши Господу, ко ће молити за њ? Али не послушаше оца својега, јер Господ шћаше да их убије.

26 А дијете Самуило растијаше и бијаше мио Господу и људима.

27 Тада дође човјек Божји к Илију, и рече му: овако вели Господ: не јавих ли се дому оца твојега, кад бијаху у Мисиру у кући Фараоновој?

28 И изабрах га између свијех племена Израиљевијех себи за свештеника да приноси жртве на олтару мојем и да кади кадом и носи оплећак преда мном, и дадох дому оца твојега све жртве огњене синова Израиљевијех?

29 Зашто газите жртву моју и принос мој, које сам заповједио да се приносе у шатору? и пазиш синове своје већма него мене, да се гојите првинама свијех приноса Израиља народа мојега?

30 Зато Господ Бог Израиљев каже: рекао сам доиста: дом твој и дом оца твојега служиће преда мном до вијека; али каже Господ: неће бити тако, јер оне ћу поштовати који мене поштују, а који мене презиру, биће презрени.

31 Гле, иду дани кад ћу одсјећи теби руку и руку дому оца твојега, да не буде старца у дому твојем.

32 И видјећеш невољу у шатору мјесто свега добра што је Господ чинио Израиљу; неће бити старца у дому твојем довијека.

33 А кога од твојих не истријебим испред олтара својега, онај ће остати да ти чиле очи и да ти се цвијели душа; и сав подмладак дома твојега умираће у најбољим годинама.

34 И ово да ти је знак што ће доћи на оба сина твоја, на Офнија и Финеса: у један дан погинуће обојица.

35 А себи ћу подигнути свештеника вјерна, он ће радити по срцу мојему и по души мојој; и сазидаћу му тврд дом, и он ће ходити пред помазаником мојим вазда.

36 И ко остане од дома твојега, доћи ће да му се поклони за сребрн новац и за комад хљеба, и говориће: прими ме у каку службу свештеничку да имам комад хљеба.

Јн 5:36–6:13

5:36 Али ја имам свједочанство веће од Јованова; јер послови које ми даде отац да их свршим, ови послови које ја радим свједоче за мене да ме отац посла.

5:37 И отац који ме посла сам свједочи за мене. Ни гласа његова кад чусте ни лица његова видјесте.

5:38 И ријечи његове немате у себи да стоји; јер ви не вјерујете ономе кога он посла.

5:39 Прегледајте писма, јер ви мислите да имате у њима живот вјечни; и она свједоче за мене.

5:40 И нећете да дођете к мени да имате живот.

5:41 Ја не примам славе од људи.

5:42 Него вас познајем да љубави Божије немате у себи.

5:43 Ја дођох у име оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.

5:44 Како ви можете вјеровати кад примате славу један од другога, а славе која је од јединога Бога не тражите?

5:45 Не мислите да ћу вас тужити оцу; има који вас тужи, Мојсије, у кога се ви уздате.

5:46 Јер да сте вјеровали Мојсију тако бисте вјеровали и мени; јер он писа за мене.

5:47 А кад његовијем писмима не вјерујете како ћете вјеровати мојијем ријечима?

6:1 Потом отиде Исус преко мора мора Галилејскога код Тиверијаде.

6:2 И за њим иђаше мноштво народа, јер виђаху чудеса његова која чињаше на болесницима.

6:3 А Исус изиђе на гору, и ондје сјеђаше са ученицима својијем.

6:4 А бијаше близу пасха празник Јеврејски.

6:5 Подигнувши дакле Исус очи, и видјевши да мноштво народа иде к њему, рече Филипу: гдје ћемо купити хљеба да ови једу?

6:6 А ово говораше кушајући га, јер сам знадијаше шта ће чинити.

6:7 Одговори му Филип: двјеста гроша хљеба није доста да свакоме од њих помало допадне.

6:8 Рече му један од ученика његовијех, Андрија, брат Симона Петра:

6:9 Овдје има једно момче које има пет хљебова јечменијех и двије рибе; али шта је то на толики свијет!

6:10 А Исус рече: посадите људе. А бјеше траве много на ономе мјесту. Посади се дакле људи на број око пет хиљада.

6:11 А Исус узевши оне хљебове, и давши хвалу, даде ученицима, а ученици онима који бијаху посађени; тако и од риба колико хтјеше.

6:12 И кад се наситише, рече ученицима својијем: скупите комаде што претекоше да ништа не пропадне.

6:13 И скупише, и напунише дванаест котарица комада од пет хљебова јечменијех што претече иза онијех што су јели.

Приче 31:1–12

1 Ријечи цара Лемуила; сабране ријечи, којима га је учила мати његова.

2 Шта, сине мој, шта, сине утробе моје, и шта, сине завјета мојих?

3 Не дај кријепкости своје женама, ни путова својих онима што сатиру цареве.

4 Није за цареве, Лемуило, није за цареве да пију вино, ни за кнезове да пију силовито пиће,

5 Да не би пијући заборавио уредбе, и измијенио правицу којему невољнику.

6 Подајте силовито пиће ономе који хоће да пропадне, и вино онима који су тужна срца;

7 Нека се напије и заборави своје сиромаштво, и да се више не сјећа своје муке.

8 Отворај уста своја за нијемога, за ствар свијех намијењенијех смрти.

9 Отворај уста своја, суди право, дај правицу невољноме и убогоме.

10 Ко ће наћи врсну жену? јер вриједи више него бисер.

11 Ослања се на њу срце мужа њезина, и добитка неће недостајати.

12 Чини му добро, а не зло, свега вијека својега.