Дан 136 од 365

Рута 4:1–22

1 А Воз изиде на врата градска, и сједе ондје. И гле, наиђе онај осветник, за којега Воз говораше, и рече му Воз: ходи овамо, сједи овдје. И он дође и сједе.

2 Потом узе Воз десет људи између старјешина градских и рече: посједајте овдје. И посједаше.

3 Тада рече оному осветнику: њиву која је била брата нашега Елимелеха продала је Нојемина, која се вратила из земље Моавске.

4 Зато рекох: да јавим теби, и кажем ти: узми њиву пред овима што сједе овдје и пред старјешинама народа мојега; ако ћеш откупити, откупи; ако ли нећеш откупити, кажи ми да знам; јер осим тебе нема другога који би откупио, а послије тебе идем ја. А он рече: ја ћу откупити.

5 А Воз рече: у који дан узмеш њиву из руке Нојеминине, треба да узмеш и Руту Моавку жену умрлога, да подигнеш име умрлому у нашљедству његову.

6 Тада рече онај осветник: не могу откупити, да не распем својега нашљедства; откупи ти што би требало да ја откупим, јер ја не могу откупити.

7 А бијаше од старине обичај у Израиљу о откупљивању и промијењивању, да би свака ствар била тврда, да један изује обућу своју и да другому, и то бијаше сведоџба у Израиљу.

8 Кад дакле онај осветник рече Возу: узми ти, изу обућу своју.

9 А Воз рече старјешинама и свему народу: ви сте свједоци данас да сам откупио из руке Нојеминине што је год било Елимелехово и што је год било Хелеоново и Малоново;

10 И да сам узео за жену Руту Моавку жену Малонову да подигнем име умрлому у нашљедству његову, да не би погинуло име умрлому међу браћом његовом и у мјесту његову; ви сте свједоци данас.

11 И сав народ који бијаше на вратима градским и старјешине рекоше: свједоци смо; да да Господ да жена која долази у дом твој буде као Рахиља и Лија, које обје сазидаше дом Израиљев; богати су у Ефрати, и прослави име своје у Витлејему!

12 И од сјемена које ти Господ да од те жене, да постане дом твој као дом Фареса којега роди Тамара Јуди.

13 И тако узе Воз Руту и би му жена, и он леже с њом, и Господ јој даде те затрудње, и роди сина.

14 И рекоше жене Нојемини: да је благословен Господ који те није оставио данас без осветника, да се име његово слави у Израиљу!

15 Он ће ти утјешити душу и биће потпора старости твојој, јер га роди снаха твоја која те љуби и која ти је боља него седам синова.

16 И узе Нојемина дијете, и метну га на крило своје, и бјеше му дадиља.

17 И сусједе надјенуше му име говорећи: роди се син Нојемини, и прозваше га Овид. Он би отац Јесеја оца Давидова.

18 А ово је племе Фаресово: Фарес роди Есрома;

19 А Есром роди Арама; а Арам роди Аминадава;

20 А Аминадов роди Насона; а Насон роди Салмона;

21 А Салмон роди Воза; а Воз роди Овида;

22 А Овид роди Јесеја; а Јесеј роди Давида.

1 Сам 1:1–28

1 Бијаше један човјек из Раматајим-Софима, из горе Јефремове, којему име бјеше Елкана син Јероама, сина Елива, сина Това, сина Суфова, Ефраћанин.

2 И имаше двије жене, једној бјеше име Ана а другој Фенина; и Фенина имаше дјеце, а Ана немаше дјеце.

3 И иђаше тај човјек сваке године из својега града да се поклони и принесе жртву Господу над војскама у Силом; а ондје бијаху два сина Илијева, Офније и Финес, свештеници Господњи.

4 И један дан кад Елкана принесе жртву, даде Фенини жени својој и свијем синовима њезинијем и кћерима њезинијем по дио;

5 Ани пак даде два дијела, јер љубљаше Ану, а њој Господ бјеше затворио материцу.

6 И противница је њезина врло цвијељаше пркосећи јој што јој Господ бјеше затворио материцу.

7 Тако чињаше Елкана сваке године, и Ана хођаше у дом Господњи, а она је цвијељаше, те плакаше и не јеђаше.

8 А Елкана муж њезин рече јој једном: Ана, зашто плачеш? и зашто не једеш? и зашто је срце твоје невесело? Нијесам ли ти ја бољи него десет синова?

9 А Ана уста, пошто једоше и пише у Силому; а Илије свештеник сјеђаше на столици на прагу дома Господњега.

10 И она тужна у срцу помоли се Господу плачући много.

11 И завјетова се говорећи: Господе над војскама! ако погледаш на муку слушкиње своје, и опоменеш ме се , и не заборавиш слушкиње своје, него даш слушкињи својој мушко чедо, ја ћу га дати Господу докле је год жив, и бритва неће пријећи преко главе његове.

12 И кад се она дуго мољаше пред Господом, Илије мотраше на уста њезина.

13 Али Ана говораше у срцу својем, уста јој се само мицаху а глас јој се не чујаше; стога Илије помисли да је пијана.

14 Па јој рече Илије: докле ћеш бити пијана? отријезни се од вина својега.

15 Али Ана одговори и рече: нијесам пијана, господару, него сам жена тужна у срцу; нијесам пила вина ни силовита пића; него излијевам душу своју пред Господом.

16 Немој једначити слушкиње своје с неваљалом женом; јер сам од велике туге и жалости своје говорила досад.

17 Тада одговори Илије и рече: иди с миром; а Бог Израиљев да ти испуни молбу, за што си га молила.

18 А она рече: нека нађе слушкиња твоја милост пред тобом! Тада отиде жена својим путем, и једе, и лице јој не бјеше више као прије.

19 И сјутрадан уранише, и поклонише се Господу, и вратише се и дођоше кући својој у Рамат. И Елкана позна Ану жену своју, и Господ се опомену ње.

20 И кад би вријеме пошто Ана затрудње роди сина, и надје му име Самуило, јер, рече, испросих га у Господа.

21 Потом пође онај човјек Елкана са свијем домом својим да принесе Господу годишњу жртву и завјет свој.

22 Али Ана не пође, јер рече мужу својему: докле одојим дијете, онда ћу га одвести да изиде пред Господа и остане ондје до вијека.

23 И рече јој Елкана муж њезин: чини како ти драго; остани докле год не одојиш; само да хоће Господ испунити ријеч своју. И тако жена оста; и дојаше сина својега докле га не одоји.

24 А кад га одоји, одведе га са собом узевши три телета и ефу брашна и мијех вина, и уведе га у дом Господњи у Силому; а дијете бијаше још мало.

25 И заклаше теле и доведоше дете к Илију.

26 И она рече: чуј Господару, како је жива душа твоја, господару, ја сам она жена која је стајала овдје код тебе молећи се Господу.

27 Молих се за ово дијете, и испуни ми Господ молбу моју, зашто сам га молила.

28 Зато и ја дајем њега Господу, докле је год жив, да је дат Господу. И поклонише се ондје Господу.

Јн 5:15–35

15 А човјек отиде и каза Јеврејима да је оно Исус који га исцијели.

16 И зато гоњаху Јевреји Исуса, и гледаху да га убију, јер чињаше то у суботу.

17 А Исус им одговараше: отац мој дослије чини, и ја чиним.

18 И зато још више гледаху Јевреји да га убију што не само квараше суботу него и оцем својијем називаше Бога и грађаше се једнак Богу.

19 А Исус одговарајући рече им: заиста, заиста вам кажем: син не може ништа чинити сам од себе него што види да отац чини; јер што он чини оно и син чини онако;

20 Јер отац сина љуби, и све му показује што сам чини; и показаће му већа дјела од овијех да се ви чудите.

21 Јер како што отац подиже мртве и оживљује, тако и син које хоће оживљује.

22 Јер отац не суди никоме, него сав суд даде сину,

23 Да сви поштују сина као што оца поштују. Ко не поштује сина не поштује оца који га је послао.

24 Заиста, заиста вам кажем: ко моју ријеч слуша и вјерује ономе који је мене послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот.

25 Заиста, заиста вам кажем: иде час и већ је настао, кад ће мртви чути глас сина Божијега, и чувши оживљети.

26 Јер како што отац има живот у себи, тако даде и сину да има живот у себи;

27 И даде му власт да и суд чини, јер је син човјечиј.

28 Не дивите се овоме, јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас сина Божијега,

29 И изићи ће који су чинили добро у васкрсеније живота, а који су чинили зло у васкрсеније суда.

30 Ја не могу ништа чинити сам од себе; како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим воље своје него вољу оца који ме је послао.

31 Ако ја свједочим за себе, свједочанство моје није истинито.

32 Има други који свједочи за мене; и знам да је истинито свједочанство што свједочи за мене.

33 Ви посласте к Јовану, и посвједочи вам за истину;

34 А ја не примам свједочанства од човјека, него ово говорим да се ви спасете.

35 Он бјеше видјело које гораше и свијетљаше, а ви се хтјесте мало времена радовати његову свијетљењу.

Пс 59:1–17

1 Избави ме од непријатеља мојих, Боже мој, и од онијех, што устају на ме, заклони ме.

2 Избави ме од онијех који чине безакоње, и од крвопија сачувај ме.

3 Ево зло намишљају души мојој, скупљају се на ме силни, без кривице моје и без гријеха мојега, Господе.

4 Без кривице моје стјечу се и оружају се; устани за мене, и гледај.

5 Ти, Господе, Боже над војскама, Боже Израиљев, пробуди се, обиђи све ове народе, немој пожалити одметника.

6 Нек се врате увече, лају као пси, и иду око града.

7 Ево руже језиком својим, мач им је у устима, јер, веле, ко ће чути?

8 Али ти ћеш се, Господе, смијати њима и посрамити све ове народе.

9 Они су јаки, али ја на тебе погледам, јер си ти Бог чувар мој.

10 Бог, који ме милује, иде преда мном, Бог ми даје без страха да гледам непријатеље своје.

11 Немој их побити, да не би заборавио народ мој; распи их силом својом и обори их, Господе, браничу наш,

12 За гријех уста њиховијех; за ријечи језика њихова; нек се ухвате у охолости својој за клетву и лаж коју су говорили.

13 Распи у гњеву, распи, да их нема; и нека познаду да Бог влада над Јаковом и до крајева земаљских.

14 Нек се врате увече, лају као пси, и иду око града.

15 Нека тумарају тражећи хране, и не наситивши се нека ноћи проводе.

16 А ја ћу пјевати силу твоју, рано ујутру гласити милост твоју; јер си ми био обрана и уточиште у дан невоље моје.

17 Сило моја! Теби ћу пјевати, јер си ти Бог чувар мој, Бог који ме милује.