Дан 138 од 365

1 Сам 3:1–5:12

3:1 А дијете Самуило служаше Господу пред Илијем; и ријеч Господња бјеше ријетка у оно вријеме, и не јављаху се утваре.

3:2 Једном у то вријеме Илије лежаше на свом мјесту; а очи му почињаху тамњети те не могаше видјети;

3:3 И Самуило лежаше у дому Господњем гдје бијаше ковчег Божији, и жишци Господњи још не бјеху погашени.

3:4 И викну Господ Самуила, а он рече: ево ме.

3:5 И притрча к Илију, и рече му: ево ме, што си ме звао? А он рече: нијесам те звао, иди лези. И он отиде и леже.

3:6 А Господ опет викну Самуила, и Самуило уста, и отиде к Илију, и рече: ево ме, што си ме звао? А он рече: нијесам те звао, сине; иди лези.

3:7 А Самуило још не познаваше Господа, и још му не бјеше јављена ријеч Господња.

3:8 Тада опет викну Господ Самуила трећи пут, и он уста и отиде к Илију, и рече: ево ме, што си ме звао? Тада разумје Илије да Господ зове дијете.

3:9 И рече Илије Самуилу: иди лези; а ако те зовне, а ти реци: говори Господе, чује слуга твој. И Самуило отиде, и леже на своје мјесто.

3:10 А Господ дође и стаде; и зовну као прије: Самуило! Самуило! А Самуило рече: говори, чује слуга твој.

3:11 И рече Господ Самуилу: ево учинићу нешто у Израиљу да ће зујати оба уха свакоме ко чује.

3:12 У тај дан ћу учинити Илију све што сам говорио за кућу његову, од почетка до краја.

3:13 Јер сам му јавио да ћу судити дому његову довијека за неваљалство, за које је знао да њим навлаче на се проклетство синови његови, па им није забранио.

3:14 Зато се заклех дому Илијеву да се неће очистити неваљалство дома Илијева никаквом жртвом ни приносом довијека.

3:15 И Самуило спава до јутра, па отвори врата дома Господњега. Али се бојаше Самуило казати Илију за утвару.

3:16 А Илије зовну Самуила и рече: Самуило, сине! А он рече: ево ме.

3:17 А он рече: какве су ријечи што ти је казао? немој затајити од мене; тако ти учинио Бог и тако ти додао, ако затајиш од мене што год ти је казао.

3:18 И Самуило му каза све, и ништа не затаји од њега. А он рече: Господ је, нека чини оно што му је воља.

3:19 А Самуило растијаше, и Господ бијаше с њим, и не пусти да падне на земљу ниједна ријеч његова.

3:20 И сав Израиљ од Дана до Вирсавеје позна да је Самуило вјеран пророк Господњи.

3:21 И Господ се стаде опет јављати у Силому, јер се Господ јављаше Самуилу у Силому ријечју Господњом.

4:1 И што рече Самуило, зби се свему Израиљу. Јер Израиљ изиде на војску на Филистеје, и стадоше у око код Евен-Езера, а Филистеји стадоше у око у Афеку.

4:2 А Филистеји се уврсташе према Израиљу, и кад се отвори бој, разбише Филистеји Израиља, и изгибе их у боју у пољу око четири тисуће људи.

4:3 И кад народ дође у око, рекоше старјешине Израиљеве: зашто нас данас разби Господ пред Филистејима? да донесемо из Силома ковчег завјета Господњега, да буде међу нама и избави нас из руку непријатеља наших.

4:4 И народ посла у Силом да донесу оданде ковчег завјета Господа над војскама, који сједи на херувимима; а бијаху ондје код ковчега завјета Господњега два сина Илијева, Офније и Финес.

4:5 А кад дође ковчег завјета Господњега у око, повика сав Израиљ од радости да земља зајеча.

4:6 А Филистеји чувши веселу вику рекоше: каква је то вика весела у околу Јеврејском? И разумјеше да је дошао ковчег Господњи у око њихов.

4:7 И уплашише се Филистеји кад рекоше: Бог је дошао у око. И говораху: тешко нама! јер то није бивало прије.

4:8 Тешко нама! ко ће нас избавити из руку тијех силнијех богова? то су богови што побише Мисирце у пустињи свакојаким мукама.

4:9 Охрабрите се, и будите људи, о Филистеји! да не служите Јеврејима као што су они вама служили; будите људи и удрите.

4:10 И Филистеји ударише, и Израиљци се опет разбише и побјегоше к шаторима својим; и бој бјеше врло велик, јер паде из Израиља тридесет тисућа пјешака.

4:11 И ковчег Божји би отет, и два сина Илијева Офније и Финес погибоше.

4:12 А један између синова Венијаминових побјеже из боја, и дође у Силом исти дан раздртијех хаљина и главе посуте прахом.

4:13 И кад дође, гле, Илије сјеђаше на столици украј пута погледајући; јер срце његово бијаше у страху за ковчег Божји. И дошав онај човјек у град каза гласе, и стаде вика свега града.

4:14 А Илије чувши вику рече: каква је то врева? И човјек брже дотрча да јави Илију.

4:15 А Илију бијаше деведесет и осам година, и очи му бијаху потамњеле, те не могаше видјети.

4:16 И рече човјек Илију: ја идем из боја, утекох данас из боја. А он рече: шта би, сине?

4:17 А гласник одговарајући рече: побјеже Израиљ испред Филистеја, и изгибе много народа, и оба сина твоја погибоше, Офније и Финес, и ковчег Божји отет је.

4:18 А кад спомену ковчег Божји, паде Илије са столице наузнако код врата и сломи врат и умрије, јер бијаше човјек стар и тежак. Он би судија Израиљу четрдесет година.

4:19 А снаха његова, жена Финесова, бијаше трудна и на том доба, па чувши глас да је ковчег Божји отет и да јој је погинуо свекар и муж, сави се и породи, јер јој дођоше болови.

4:20 И кад умираше, рекоше јој које стајаху код ње: не бој се, родила си сина. Али она не одговори, нити хајаше за то.

4:21 Него дјетету надје име Ихавод говорећи: отиде слава од Израиља; јер ковчег Божји би отет, и свекар јој и муж погибоше.

4:22 Зато рече: отиде слава од Израиља; јер би отет ковчег Божји.

5:1 А Филистеји узеше ковчег Божји, и однесоше из Евен-Езера у Азот.

5:2 И узевши Филистеји ковчег Божји унесоше га у дом Дагонов, и намјестише га до Дагона.

5:3 А сјутрадан кад усташе Азоћани рано, а то Дагон лежаше ничице на земљи пред ковчегом Господњим; и они узеше Дагона и метнуше га опет на његово мјесто.

5:4 А кад сјутрадан рано усташе, гле, опет Дагон лежаше ничице на земљи пред ковчегом Господњим, а глава Дагону и обје руке отсјечене бијаху на прагу; само труп од Дагона бјеше остао.

5:5 Зато свештеници Дагонови и који год улазе у дом Дагонов не стају на праг Дагонов у Азоту до данас.

5:6 Тада отежа рука Господња Азоћанима, и мораше их и удараше их шуљевима у Азоту и међама његовијем.

5:7 А кад Азоћани видјеше шта је, рекоше да не стоји код нас ковчег Бога Израиљева; јер је рука његова тешка над нама и над Дагоном богом нашим.

5:8 И послаше, те сабраше к себи све кнезове Филистејске, и рекоше им: што ћемо чинити с ковчегом Бога Израиљева? А они рекоше: да се пренесе у Гат ковчег Бога Израиљева. И пренесоше ковчег Бога Израиљева.

5:9 А кад га пренесоше, би рука Господња на граду с муком врло великом, и стаде бити грађане од малога до великога, и дођоше на њих тајни шуљеви.

5:10 Зато послаше ковчег Божји у Акарон; а кад дође ковчег Божји у Акарон, повикаше Акароњани говорећи: донесоше к нама ковчег Бога Израиљева да помори нас и наш народ.

5:11 Зато послаше, те сабраше све кнезове Филистејске, и рекоше: пошљите ковчег Бога Израиљева нека се врати на своје мјесто, да не помори нас и народа нашега. Јер бијаше смртан страх по цијелом граду, и врло тешка бијаше рука Господња ондје.

5:12 Јер људи који остајаху живи боловаху од шуљева тако да се вика у граду подизаше до неба.

Јн 6:14–35

14 А људи видјевши чудо које учини Исус говораху: ово је заиста онај пророк који треба да дође на свијет.

15 А кад разумије Исус да хоће да дођу да га ухвате и да га учине царем, отиде опет у гору сам.

16 А кад би увече сиђоше ученици његови на море,

17 И уђоше у лађу, и пођоше преко мора у Капернаум. И већ се бијаше смркло, а Исус не бјеше дошао к њима.

18 А море се подизаше од великога вјетра.

19 Возивши пак око двадесет и пет или тридесет потркалишта угледаше Исуса гдје иде по мору и дошао близу до лађе, и уплашише се.

20 А он им рече: ја сам; не бојте се.

21 Онда га с радошћу узеше у лађу; и одмах лађа би на земљи у коју иђаху.

22 Сјутрадан пак народ који стајаше преко мора кад видје да лађе друге не бјеше ондје осим оне једне што у њу уђоше ученици његови, и да не уђе Исус с ученицима својијем у лађу него сами ученици његови отидоше,

23 А друге лађе из Тиверијаде дођоше близу оног мјеста гдје једоше хљеб кад Господ даде хвалу,

24 Кад видје народ да Исуса не бјеше ондје ни ученика његовијех, уђоше и они у лађе, и дођоше у Капернаум да траже Исуса.

25 И нашавши га преко мора рекоше му: Рави! кад си дошао овамо?

26 Исус им одговори и рече: заиста, заиста вам кажем: не тражите ме што чудеса видјесте, него што једосте хљеба и наситисте се.

27 Старајте се не за јело које пролази, него за јело које остаје за вјечни живот, које ће вас дати син човјечиј, јер овога потврди отац Бог.

28 А они му рекоше: шта ћемо чинити да радимо дјела Божија?

29 Одговори Исус и рече им: ово је дјело Божије да вјерујете онога кога он посла.

30 А они му рекоше: какав дакле ти показујеш знак да видимо и да вјерујемо? шта радиш ти?

31 Оцеви наши једоше ману у пустињи, као што је написано: хљеб с неба даде им да једу.

32 Тада им рече Исус: заиста, заиста вам кажем: Мојсије не даде вама хљеба с неба, него вам отац мој даје хљеб истинити с неба;

33 Јер је хљеб Божији онај који силази с неба и даје живот свијету.

34 Тада му рекоше: Господе! дај нам свагда тај хљеб.

35 А Исус им рече: ја сам хљеб живота: који мени долази неће огладњети, и који мене вјерује неће никад ожедњети.

Приче 31:13–24

13 Тражи вуне и лана, и ради по вољи рукама својим.

14 Она је као лађа трговачка, из далека доноси храну своју.

15 Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао дјевојкама својим.

16 Мисли о њиви, и узме је, од рада руку својих сади виноград.

17 Опасује снагом бедра своја и кријепи мишице своје.

18 Види како јој је добра радња, не гаси јој се ноћу жижак.

19 Рукама својим маша се преслице, и прстима својима држи вретено.

20 Руку своју отвора сиромаху, и пружа руке убогоме.

21 Не боји се снијега за своју чељад, јер сва чељад њезина има по двоје хаљине.

22 Покриваче сама себи гради, тако платно и скерлет одијело јој је.

23 Зна се муж њезин на вратима кад сједи са старјешинама земаљским.

24 Кошуље гради и продаје, и појасе даје трговцу.