Дан 139 од 365

1 Сам 6:1–7:17

6:1 И бијаше ковчег Господњи у земљи Филистејској седам мјесеца.

6:2 Тада дозваше Филистеји свештенике и враче, па им рекоше: шта ћемо чинити с ковчегом Господњим? научите нас како ћемо га послати натраг на његово мјесто.

6:3 А они рекоше: ако ћете натраг послати ковчег Бога Израиљева, не шаљите га празна, него уза њ подајте принос за гријех; тада ћете оздравити и дознаћете зашто се рука његова није одмакла од вас.

6:4 А они рекоше: какав ћемо му дати принос за гријех? А они рекоше: према броју кнежевина Филистејских пет златнијех шуљева и пет златнијех мишева; јер је зло једнако на свјема вама и на кнезовима вашим.

6:5 Начините дакле слике од својих шуљева и слике од мишева који кваре земљу, и подајте славу Богу Израиљеву. Може бити да ће улакшати руку своју над вама и над боговима вашим и над земљом вашом.

6:6 И зашто бисте били упорна срца као што бијаху упорна срца Мисирци и Фараон? и пошто учини чудеса на њима, еда ли их тада не пустише, те отидоше?

6:7 Зато начините једна кола нова, и узмите двије краве дојилице, на којима још није био јарам, па упрегните краве у кола, а телад њихову одведите од њих кући.

6:8 Па узмите ковчег Господњи и метните га на кола; а закладе златне што ћете му дати за гријех метните у ковчежић покрај њега, и пустите га нека иде.

6:9 И гледајте: ако пође путем к међи својој у Вет-Семес, он нам је учинио ово велико зло; ако ли не пође тако, онда ћемо знати да нас се није дохватила рука његова, него нам се догодило случајно.

6:10 И учинише тако они људи; и узевши двије краве дојилице упрегоше их у кола, а телад њихову затворише код куће.

6:11 И метнуше ковчег Господњи на кола, и мали ковчежић с мишима златнијем и са сликама својих шуљева.

6:12 И пођоше краве право путем у Вет-Семес, и једнако иђаху истијем путем мучући и не сврћући ни надесно ни налијево; а кнезови Филистејски иђаху за њима до међе Вет-Семеске.

6:13 А Вет-Семешани жњаху пшеницу у долини, и подигавши очи своје видјеше ковчег, и обрадоваше се видјевши га.

6:14 И дођоше кола на њиву Исуса Вет-Семешанина, и стадоше ондје. А бијаше ондје велик камен; и исцјепаше дрва од кола, и принесоше оне краве на жртву паљеницу Господу.

6:15 А Левити снимивши ковчег Господњи и ковчежић што бјеше покрај њега, у којем бијаху заклади златни, метнуше на онај велики камен; а људи из Вет-Семеса готовише жртве паљенице и принесоше жртве Господу онај дан.

6:16 А то видјевши пет кнезова Филистејских вратише се у Акарон исти дан.

6:17 А ово бјеху златни шуљеви које дадоше Филистеји Господу за гријех: за Азот један, за Газу један, за Аскалон један, за Гат један, за Акарон један.

6:18 И миши златни бјеху према броју свијех градова Филистејских, у пет кнежевина, свијех зиданијех градова и села неограђенијех до великога камена, на који метнуше ковчег Господњи, и који је и данас у пољу Исуса Вет-Семешанина.

6:19 Али поби Господ неке између Вет-Семешана који загледаше у ковчег Господњи, и поби из народа педесет тисућа и седамдесет људи. И плака народ што га Господ удари великом погибљу.

6:20 И људи из Вет-Семеса рекоше: ко може остати пред тијем Господом Богом светијем? и ка коме ће отићи од нас?

6:21 И послаше посланике к становницима Киријат-Јаримским говорећи: донесоше натраг Филистеји ковчег Господњи, ходите, однесите га к себи.

7:1 Тада дођоше људи из Киријат-Јарима: и узеше ковчег Господњи, и однесоше га у кућу Авинадавову на брду, а Елеазара сина његова посветише да чува ковчег Господњи.

7:2 А кад ковчег оста у Киријат-Јариму, прође много времена, двадесет година, и плакаше сав дом Израиљев за Господом.

7:3 А Самуило рече свему дому Израиљеву говорећи: ако се свијем срцем својим обраћате ка Господу, поврзите туђе богове између себе и Астароте, и спремите срце своје за Господа, њему јединому служите, па ће вас избавити из руку Филистејских.

7:4 И повргоше синови Израиљеви Вале и Астароте, и служише Господу јединому.

7:5 Потом рече Самуило: скупите свега Израиља у Миспу, да се помолим Господу за вас.

7:6 И скупише се у Миспу, и црпући воду прољеваше пред Господом, и постише онај дан, и ондје рекоше: сагријешисмо Господу. И Самуило суђаше синовима Израиљевијем у Миспи.

7:7 А Филистеји кад чуше да су се синови Израиљеви скупили у Миспу, изидоше кнезови Филистејски на Израиља. А кад то чуше синови Израиљеви, уплашише се од Филистеја.

7:8 И рекоше синови Израиљеви Самуилу: не престај вапити за нас ка Господу Богу нашему, еда би нас избавио из руку Филистејских.

7:9 Тада Самуило узе једно јагње одојче, и принесе га свега Господу на жртву паљеницу; и вапи Самуило ка Господу за Израиља, и услиши га Господ.

7:10 И кад Самуило приношаше жртву паљеницу, приближише се Филистеји да ударе на Израиља; али загрмје Господ грмљавином великом у онај дан на Филистеје и смете их, и бише побијени пред Израиљем.

7:11 А Израиљци изидоше из Миспе, и потјераше Филистеје, и бише их до под Вет-Хар.

7:12 Тада узе Самуило камен, и метну га између Миспе и Сена, и назва га Евен-Езер, јер рече: довде нам Господ поможе.

7:13 Тако бише покорени Филистеји, и више не долазише на међу Израиљеву. И рука Господња бјеше против Филистеја свега вијека Самуилова.

7:14 И повратише се Израиљу градови, које бјеху узели Филистеји Израиљу, од Акарона до Гата, и међе њихове избави Израиљ из руку Филистејских; и би мир међу Израиљем и Аморејима.

7:15 А Самуило суђаше Израиљу свега вијека својега.

7:16 И идући сваке године обилажаше Ветиљ и Галгал и Миспу, и суђаше Израиљу у свијем тијем мјестима.

7:17 Потом се враћаше у Раму, јер ондје бијаше кућа његова, и суђаше ондје Израиљу, и ондје начини олтар Господу.

Јн 6:36–71

36 Него вам казах да ме и видјесте и не вјерујете.

37 Све што мени даје отац к мени ће доћи; и који долази к мени нећу га истјерати напоље.

38 Јер сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу оца који ме посла.

39 А ово је воља оца који ме посла да од онога што ми даде ништа не изгубим, него да га васкрснем у пошљедњи дан.

40 А ово је воља онога који ме посла да сваки који види сина и вјерује га има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у пошљедњи дан.

41 Тада викаху Јевреји на њега што рече: ја сам хљеб који сиђе с неба.

42 И говораху: није ли ово Исус син Јосифов којему ми знамо оца и матер? како дакле он говори: ја сиђох с неба?

43 Онда Исус одговори и рече им: не вичите међу собом.

44 Нико не може доћи к мени ако га не довуче отац који ме посла; и ја ћу га васкрснути у пошљедњи дан.

45 У пророцима стоји написано: и биће сви научени од Бога. Сваки који чује од оца и научи, доћи ће к мени.

46 Не да је ко видио оца осим онога који је од Бога: он видје оца.

47 Заиста, заиста вам кажем: који вјерује мене има живот вјечни.

48 Ја сам хљеб живота.

49 Оцеви ваши једоше ману у пустињи, и помријеше.

50 Ово је хљеб који силази с неба: да који од њега једе не умре.

51 Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; који једе од овога хљеба живљеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу дати за живот свијета.

52 А Јевреји се препираху међу собом говорећи: како може овај дати нама тијело своје да једемо?

53 А Исус име рече: заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијела сина човјечијега и не пијете крви његове, нећете имати живота у себи.

54 Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у пошљедњи дан:

55 Јер је тијело моје право јело и крв моја право пиће.

56 Који једе моје тијело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему.

57 Као што ме посла живи отац, и ја живим оца ради; и који једе мене и он ће живљети мене ради.

58 Ово је хљеб који сиђе с неба: не као што ваши оцеви једоше ману, и помријеше; који једе хљеб овај живљеће вавијек.

59 Ово рече у зборници кад учаше у Капернауму.

60 Тада многи од ученика његовијех који слушаху рекоше: ово је тврда бесједа! ко је може слушати?

61 А Исус знајући у себи да ученици његови вичу на то, рече им: зар вас ово саблажњава?

62 А кад видите сина човјечијега да одлази горе гдје је прије био?

63 Дух је оно што оживљава; тијело не помаже ништа. Ријечи које вам ја рекох дух су и живот су.

64 Али имају неко међу вама који не вјерују. Јер знадијаше Исус од почетка који су што не вјерују, и ко ће га издати.

65 И рече: зато вам рекох да нико не може доћи к мени ако му не буде дано од оца мојега.

66 Од тада многи од ученика његовијех отидоше натраг, и више не иђаху с њим.

67 А Исус рече дванаесторици: да нећете и ви отићи?

68 Тада му одговори Симон Петар: Господе! коме ћемо ићи? Ти имаш ријечи вјечнога живота.

69 И ми вјеровасмо и познасмо да си ти Христос, син Бога живога.

70 Исус им одговори: не избрах ли ја вас дванаесторицу, и један је од вас ђаво?

71 А говораше за Јуду Симонова Искариота, јер га он шћаше издати, и бијаше један од дванаесторице.

Пс 59:1–60:12

1 Боже, расрдио си се на нас, расуо си нас, гњевио си се; поврати нас.

2 Затресао си земљу, и развалио си је; стегни расјелине њезине, јер се њиха.

3 Дао си народу својему да позна љуту невољу, напојио си нас вина од којега се занесосмо.

4 Подигни заставу за оне који те се боје, да утеку од лука,

5 Да се избаве мили твоји. Помози десницом својом и услиши ме.

6 Бог рече у светињи својој: веселићу се, раздијелићу Сихем, и долину Сокот размјерићу.

7 Мој је Галад, мој је Манасија, Јефрем је крјепост главе моје, Јуда скиптар мој,

8 Моав чаша моја, из које се умивам, на Едома пружићу обућу своју. Пјевај ми, Филистејска земљо!

9 Ко ће ме одвести у тврди град? Ко ће ме отпратити до Едома?

10 Зар нећеш ти, Боже, који си нас одбацио, и не идеш, Боже, с војском нашом?

11 Дај нам помоћ у тјескоби. А обрана је човјечија узалуд.

12 Богом смо јаки: он гази непријатеље наше.