Дан 145 од 365

1 Сам 17:1–58

1 Тада Филистеји скупише војску своју да војују, и скупише се у Сокоту Јудину, и стадоше у око између Сокота и Азике на међи Дамимској.

2 А Саул и Израиљци скупише се и стадоше у око у долини Или, и уврсташе се према Филистејима.

3 И Филистеји стајаху на брду одонуда а Израиљци стајаху на брду одовуда, а међу њима бјеше долина.

4 И изиде из окола Филистејскога један заточник по имену Голијат из Гата, висок шест лаката и пед.

5 И на глави му бјеше капа од мједи, и оклоп плочаст на њему од мједи; и бијаше оклоп тежак пет тисућа сикала.

6 И ногавице од мједи бјеху му на ногу, и штит од мједи на раменима.

7 А копљача од копља му бјеше као вратило, а гвожђа у копљу му бјеше шест стотина сикала; и који му оружје ношаше иђаше пред њим.

8 Он ставши викаше војску Израиљску, и говораше им: што сте изашли уврставши се? нијесам ли ја Филистејин а ви слуге Саулове? изберите једнога између себе, па нека изађе к мени.

9 Ако ме надјача и погуби ме, ми ћемо вам бити слуге; ако ли ја њега надјачам и погубим га, онда ћете ви бити нама слуге, и служићете нам.

10 Још говораше Филистејин: ја осрамотих данас војску Израиљску: дајте ми човјека да се бијемо.

11 А кад Саул и сав Израиљ чу шта рече Филистејин, препадоше се и уплашише се врло.

12 А бијаше Давид син једнога Ефраћанина, из Витлејема Јудина, којему име бјеше Јесеј, који имаше осам синова и бијаше у вријеме Саулово стар и временит међу људима.

13 И три најстарија сина Јесејева отидоше за Саулом на војску; а имена тројици синова његовијех који отидоше на војску бијаху првенцу Елијав а другоме Авинадав а трећему Сама.

14 А Давид бијаше најмлађи. И она три најстарија отидоше за Саулом.

15 А Давид отиде од Саула и врати се у Витлејем да пасе овце оца својега.

16 А Филистејин излажаше јутром и вечером, и стаја четрдесет дана.

17 А Јесеј рече Давиду сину својему: узми сада за браћу своју ефу овога прженога жита и овијех десет хљебова, и однеси брже у око браћи својој.

18 А овијех десет младијех сираца однеси тисућнику, и види браћу своју како су, и донеси од њих знак.

19 А Саул и они и сав Израиљ бијаху у долини Или ратујући с Филистејима.

20 И тако Давид уста рано и остави овце на чувару; па узе и отиде како му заповједи Јесеј; и дође на мјесто гдје бјеше око, и војска излажаше да се врста за бој, и подизаше убојну вику.

21 И стајаше војска Израиљска и Филистејска једна према другој.

22 Тада остави Давид свој пртљаг код чувара, који чуваше пртљаг, и отрча у војску, и дође и запита браћу своју за здравље.

23 И докле говораше с њима, гле, онај заточеник по имену Голијат Филистејин из Гата, изиде из војске Филистејске и говораше као прије, и Давид чу.

24 А сви Израиљци кад видјеше тога човјека, узбјегоше од њега, и бјеше их страх веома.

25 И говораху Израиљци: видјесте ли тога човјека што изиде? Јер изиде да срамоти Израиља. А ко би га погубио, цар би му дао силно благо, и кћер своју дао би му; и ослободио би дом оца његова у Израиљу.

26 Тада рече Давид људима који стајаху око њега говорећи: шта ће се учинити човјеку који погуби тога Филистејина и скине срамоту с Израиља? Јер ко је тај Филистејин необрезани да срамоти војску Бога живога?

27 А народ му одговори исте ријечи говорећи: то ће се учинити ономе ко га погуби.

28 А кад чу Елијав брат његов најстарији како се разговара с тијем људима, разљути се Елијав на Давида, и рече му: што си дошао? и на ком си оставио оно мало оваца у пустињи? знам ја обијест твоју и злоћу срца твојега; дошао си да видиш бој.

29 А Давид рече: шта сам сад учинио? заповјеђено ми је.

30 Потом окрену се од њега к другоме и запита као прије; и народ му одговори као прије.

31 И кад чуше ријечи које говораше Давид, јавише их Саулу, а он га дозва к себи.

32 И Давид рече Саулу: нека се нико не плаши од онога; слуга ће твој изаћи и биће се с Филистејином.

33 А Саул рече Давиду: не можеш ти ићи на Филистејина да се бијеш с њим, јер си ти дијете а он је војник од младости своје.

34 А Давид рече Саулу: слуга је твој пасао овце оца својега; па кад дође лав или медвјед и однесе овцу из стада,

35 Ја потрчах за њим, и ударих га и отех му из чељусти; и кад би скочио на ме; ухватих га за грло, те га бих и убих.

36 И лава и медвједа убијао је твој слуга, па ће и тај Филистејин необрезани проћи као они; јер осрамоти војску Бога живога.

37 Још рече Давид: Господ који ме је сачувао од лава и медвједа, он ће ме сачувати и од овога Филистејина. Тада рече Саул Давиду: иди, и Господ нека буде с тобом.

38 И Саул даде Давиду своје оружје, и метну му на главу капу своју од мједи и метну оклоп на њ.

39 И припаса Давид мач његов преко својега одијела и пође, али не бјеше навикао, па рече Давид Саулу: не могу ићи с тијем, јер нијесам навикао. Па скиде Давид са себе.

40 И узе штап свој у руку, и изабра на потоку пет глатких камена и метну их у торбу пастирску, коју имаше, и узе праћу своју у руку, и тако пође ка Филистејину.

41 А и Филистејин иђаше све ближе к Давиду, а човјек који му ношаше оружје, иђаше пред њим.

42 А кад Филистејин погледа и видје Давида, потсмјехну му се, што бјеше млад и смеђ и лијепа лица.

43 И рече Филистејин Давиду: еда ли сам псето, те идеш на ме са штапом? И проклињаше Филистејин Давида боговима својим.

44 И рече Филистејин Давиду: ходи к мени да дам тијело твоје птицама небеским и звијерима земаљским.

45 А Давид рече Филистејину: ти идеш на ме с мачем и с копљем и са штитом; а ја идем на те у име Господа над војскама, Бога војске Израиљеве, којега си ружио.

46 Данас ће те Господ дати мени у руке, и убићу те, и скинућу главу с тебе, и даћу данас тјелеса војске Филистејске птицама небеским и звјерима земаљским, и познаће сва земља да је Бог у Израиљу.

47 И знаће сав овај збор да Господ не спасава мачем ни копљем, јер је рат Господњи, зато ће вас дати нама у руке.

48 А кад се Филистејин подиже и дође ближе к Давиду, Давид брже истрча на бојиште пред Филистејина.

49 И Давид тури руку своју у торбу своју, и извади из ње камен, и баци га из праће, и погоди Филистејина у чело и уђе му камен у чело, те паде ничице на земљу.

50 Тако Давид праћом и каменом надјача Филистејина, и удари Филистејина и уби га; а немаше Давид мача у руци.

51 И притрчав Давид стаде на Филистејина, и зграби мач његов и извуче га из корица и погуби га и отсијече му главу. А Филистеји кад видјеше гдје погибе јунак њихов побјегоше.

52 А Израиљци и Јудејци усташе и повикаше и потјераше Филистеје до долине и до врата Акаронских; и падаше побијени Филистеји по путу Сарајимском до Гата и до Акарона.

53 Потом се вратише синови Израиљеви тјеравши Филистеје, и оплијенише око њихов.

54 А Давид узе главу Филистејинову, и однесе је у Јерусалим, а оружје његово остави у својој колиби.

55 А кад Саул видје Давида гдје иде пред Филистејина, рече Авениру војводи: чији је син тај младић, Авенире? А Авенир рече: како је жива душа твоја, царе, не знам.

56 А цар рече: питај чији је син тај младић.

57 А кад се врати Давид погубивши Филистејина, узе га Авенир и изведе га пред Саула, а у руци му бјеше глава Филистејинова.

58 И Саул рече му: чији си син, дијете? А Давид рече: ја сам син слуге твојега Јесеја Витлејемца.

Јн 9:1–21

1 И пролазећи видје човјека слијепа од рођења.

2 И запиташе га ученици његови говорећи: Рави! ко сагријеши, или овај или родитељи његови, те се роди слијеп?

3 Исус одговори: ни он сагријеши ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему.

4 Мени ваља радити дјела онога који ме посла док је дан: доћи ће ноћ кад нико не може радити.

5 Док сам на свијету видјело сам свијету.

6 Рекавши ово пљуну на земљу и начини као од пљуванке, и помаза калом очи слијепоме,

7 И рече: иди умиј се у бањи Силоамској (које значи послан). Отиде дакле и уми се, и дође гледајући.

8 А сусједи и који га бијаху видјели прије да бјеше слијеп говораху: није ли ово онај што сјеђаше и прошаше?

9 Једни говораху: он је; а други: налик је на њ. А он говораше: ја сам.

10 Тада му говораху: како ти се отворише очи?

11 Он одговори и рече: човјек који се зове Исус начини као, и помаза очи моје, и рече ми: иди у бању Силоамску и умиј се. А кад отидох и умих се, прогледах.

12 Тада му рекоше: гдје је он? Рече: не знам.

13 Тада га поведоше к фарисејима, онога што бјеше некад слијеп.

14 А бјеше субота кад начини Исус као и отвори му очи.

15 Тада га опет питаху фарисеји како прогледа. А он им рече: као метну ми на очи, и умих се, и видим.

16 Тада говораху неки од фарисеја: није овај човјек од Бога, јер не светкује суботе. Други говораху: како може човјек грјешан такова чудеса чинити? И поста распра међу њима.

17 Рекоше дакле опет слијепцу: шта велиш ти за њега што ти отвори очи твоје? А он рече: пророк је.

18 Тада Јевреји не вјероваше за њега да бјеше слијеп и прогледа, док не дозваше родитеље онога што је прогледао,

19 И запиташе их говорећи: је ли ово ваш син за кога ви говорите да се роди слијеп? како дакле сад види?

20 А родитељи његови одговорише им и рекоше: знамо да је ово син наш и да се роди слијеп;

21 А како сад види не знамо; или ко му отвори очи ми не знамо; он је велики, питајте њега нека сам каже за себе.

Проп 2:4–11

4 Велика дјела учиних: сазидах себи куће, насадих себи винограде;

5 Начиних себи вртове и воћњаке, и насадих у њима свакојаких дрвета роднијех;

6 Начиних себи језера водена да заљевам из њих шуму гдје расту дрвета;

7 Набавих себи слуга и слушкиња, и имах слуга рођенијех у кући мојој; и имах говеда и оваца више од свијех који бише прије мене у Јерусалиму;

8 Такођер накупих себи сребра и злата и заклада од царева и земаља; набавих себи пјевача и пјевачица и милина људских, и справа музичких свакојаких.

9 И тако постах већи и силнији од свијех који бише прије мене у Јерусалиму; и мудрост моја оста са мном.

10 И што год жељаху очи моје, не брањах им нити украћивах срцу својему какога весеља, него се срце моје весељаше са свакога труда мојега, и то ми бијаше дио од свакога труда мојега.

11 А кад погледах на сва дјела своја што урадише руке моје, и на труд којим се трудих да урадим, гле, све бјеше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем.