Дан 146 од 365

1 Сам 18:1–30

1 И кад сврши разговор са Саулом, душа Јонатанова приону за душу Давидову, и Јонатан га запази као своју душу.

2 И узе га Саул тај дан, и не даде му да се врати кући оца својега.

3 И Јонатан учини вјеру с Давидом, јер га љубљаше као своју душу.

4 И скиде Јонатан са себе плашт, који ношаше, и даде га Давиду, и одијело своје и мач свој и лук свој и појас свој.

5 И иђаше Давид на што га год Саул пошиљаше, и бијаше срећан, и постави га Саул над војницима, и омиље свему народу, па и слугама Сауловијем.

6 А кад се враћаху, и кад се Давид враћаше убивши Филистејина, излазише жене из свакога града Израиљева пјевајући и играјући на сусрет цару Саулу, с бубњима и с весељем и гуслама.

7 И отпијевајући жене једне другима уза свирке говораху: Саул згуби своју тисућу, али Давид својих десет тисућа.

8 И разгњеви се Саул врло, и не бише му по вољи те ријечи, и рече: Давиду дадоше десет тисућа, а мени дадоше тисућу; још му само царство треба.

9 И од тога дана Саул гледаше попријеко Давида.

10 А сјутрадан нападе Саула зли дух Божји, те пророковаше у кући, а Давид му удараше руком својом у гусле као прије: а Саулу у руци бјеше копље.

11 И Саул баци копље говорећи: да прикујем Давида за зид. Али му се Давид измаче два пута.

12 И Саула бјеше страх од Давида, јер Господ бјеше с њим, а од Саула бјеше отступио.

13 Зато га уклони Саул од себе, и постави га тисућником; и он одлажаше и долажаше пред народом.

14 И Давид бијаше срећан у свему што чињаше, јер Господ бијаше с њим.

15 А Саул видећи да је веома срећан, бојаше га се.

16 А сав Израиљ и Јуда љубљаше Давида, јер он одлажаше и долажаше пред њима.

17 И рече Саул Давиду: ево, кћер своју старију Мераву даћу ти за жену, само ми буди храбар и води ратове Господње. Јер Саул говораше: нећу да се дигне моја рука на њ, него Филистејска рука нека се дигне на њ.

18 А Давид рече Саулу: ко сам ја и какав је живот мој или дом оца мојега у Израиљу, да будем зет царев?

19 А кад дође вријеме да Мераву кћер Саулову даду Давиду, дадоше је Адрилу Меолаћанину за жену.

20 Али Давида љубљаше Михала кћи Саулова; а кад то јавише Саулу, би му по вољи.

21 И рече Саул: даћу му је да му буде замка и да се диже на њ рука Филистејска. А Давиду рече Саул: бићеш ми данас зет с другом.

22 И заповједи Саул слугама својим: реците Давиду тајно и говорите: гле, омилио си цару, и све слуге његове љубе те; буди сада зет царев.

23 И слуге Саулове рекоше те ријечи Давиду, а Давид рече: мислите ли да је лако бити зет царев? та ја сам сиромах и мали човјек.

24 И Саулу јавише ово слуге његове говорећи: овако рече Давид.

25 А Саул рече: овако реците Давиду: не тражи цар уздарја, него сто окрајака Филистејских, да се цар освети својим непријатељима. А Саул мишљаше како би Давид пао у руке Филистејима.

26 И слуге његове казаше Давиду те ријечи, и Давиду би по вољи да постане царев зет. И вријеме се још не наврши.

27 А Давид уста и отиде са својим људима, и поби двјеста Филистеја. И донесе Давид окрајке њихове, и дадоше их на број цару да би постао царев зет. И Саул му даде за жену Михалу кћер своју.

28 И Саул видје и позна да је Господ са Давидом; и Михала кћи Саулова љубљаше га.

29 А Саул се још већма побоја Давида; и бијаше Саул једнако непријатељ Давиду.

30 А кнезови Филистејски удараху; и кад год удараху, Давид бијаше срећнији од свијех слуга Сауловијех, и име се његово врло прослави.

Јн 9:22–41

22 Ово рекоше родитељи његови, јер се бојаху Јевреја; јер се Јевреји бијаху договорили да буде одлучен од зборнице ко га призна за Христа.

23 Зато рекоше родитељи његови: он је велики, питајте њега.

24 Тада по други пут дозваше човјека који је био слијеп, и рекоше му: подај Богу славу; ми знамо да је човјек онај грјешан.

25 А он одговори и рече: је ли грјешан не знам; само знам да ја бијах слијеп, а сад видим.

26 Тада му опет рекоше: шта ти учини? како отвори очи твоје?

27 Одговори им: ја вам већ казах, и не слушасте; шта ћете опет слушати? Већ ако и ви хоћете ученици његови да будете?

28 А они га укорише, и рекоше му: ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсијеви.

29 Ми знамо да с Мојсијем говори Бог; а овога не знамо откуда је.

30 Човјек одговори и рече им: то и јест за чудо, што ви не знате откуда је а он отвори очи моје.

31 А знамо да Бог не слуша грјешника; него ако ко поштује Бога и вољу његову твори, онога слуша.

32 Откако је свијета није чувено да ко отвори очи рођеном слијепцу.

33 Кад он не би био од Бога не би могао ништа чинити.

34 Одговорише и рекоше му: ти си се родио сав у гријесима, па зар ти да нас учиш? И истјераше га напоље.

35 Чу Исус да га истјераше напоље; и нашавши га рече му: вјерујеш ли ти сина Божијега?

36 Он одговори и рече: а ко је, Господе, да га вјерујем?

37 А Исус му рече: и видио си га, и који говори с тобом он је.

38 А он рече: вјерујем, Господе! И поклони му се.

39 И рече Исус: ја дођох на суд на овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи.

40 И чуше ово неки од фарисеја који бијаху с њим, и рекоше му: еда ли смо и ми слијепи?

41 Рече им Исус: кад бисте били слијепи, не бисте имали гријеха, а сад говорите да видите, тако ваш гријех остаје.

Пс 63:1–11

1 Боже! ти си Бог мој, к теби раним, жедна је тебе душа моја, за тобом чезне тијело моје у земљи сухој, жедној и безводној.

2 Тако бих те угледао у светињи, да бих видио силу твоју и славу твоју.

3 Јер је доброта твоја боља од живота. Уста би моја хвалила тебе;

4 Тако бих те благосиљао за живота свога, у име твоје подигао бих руке своје.

5 Као салом и уљем наситила би се душа моја, и радоснијем гласом хвалила би те уста моја.

6 Кад те се сјећам на постељи, све ноћне страже размишљам о теби.

7 Јер си ти помоћ моја, и у сјену крила твојих веселим се.

8 Душа се моја прилијепила за тебе, десница твоја држи ме.

9 Који траже погибао души мојој, они ће отићи под земљу.

10 Изгинуће од мача, и допашће лисицама.

11 А цар ће се веселити о Богу, хвалиће се сваки који се куне њим, кад се затисну уста онима који говоре лаж.