Дан 151 од 365

1 Сам 26:1–27:12

26:1 Опет дођоше Зифеји к Саулу у Гавају говорећи: не крије ли се Давид на брду Ехели према Гесимону?

26:2 А Саул се подиже и сиђе у пустињу Зифску, и с њим три тисуће људи изабранијех из Израиља, да тражи Давида у пустињи Зифској.

26:3 И стаде Саул у око на брду Ехели према Гесимону крај пута; а Давид оста у пустињи, и опази да Саул иде за њим у пустињу.

26:4 И посла Давид уходе, и од њих дозна зацијело да је дошао Саул.

26:5 Тада се подиже Давид и дође на мјесто гдје Саул бијаше с војском. И Давид видје мјесто гдје спаваше Саул и Авенир син Ниров војвода његов; а спаваше Саул међу колима а народ лежаше око њега.

26:6 И Давид проговори и рече Ахимелеху Хетејину и Ависају сину Серујину брату Јоавову: ко ће сићи са мном к Саулу у око? А Ависај одговори: ја ћу сићи с тобом.

26:7 И тако Давид и Ависај дођоше ноћу к народу; а гле, Саул лежаше и спаваше између кола, и копље му бјеше чело главе пободено у земљу; Авенир пак и народ лежаху око њега.

26:8 Тада рече Ависај Давиду: данас ти даде Бог непријатеља твојега у руке; зато сада да га прободем копљем за земљу једанпут, нећу више.

26:9 А Давид рече Ависају: немој га убити; јер ко ће подигнути руку своју на помазаника Господњега и бити прав?

26:10 Још рече Давид: тако жив био Господ, Господ ће га убити, или ће доћи дан његов да умре, или ће изаћи у бој и погинути.

26:11 Не дао ми Бог да дигнем руку своју на помазаника Господњега! Него узми сада копље што му је чело главе и чашу за воду, па да идемо.

26:12 И Давид узе копље и чашу за воду, што бјеше чело главе Саулу, и отидоше; и нико их не видје и не осјети, нити се који пробуди, него сви спаваху; јер бјеше напао на њих тврд сан од Господа.

26:13 И Давид прешав на другу страну стаде наврх брда издалека; и бјеше између њих много мјеста.

26:14 И стаде Давид викати народ и Авенира сина Нирова говорећи: што се не одзиваш, Авенире? А Авенир се одазва и рече: који си ти што вичеш цара?

26:15 А Давид рече Авениру: нијеси ли ти јунак? и ко је као ти у Израиљу? зашто нијеси чувао цара господара својега? Јер је ишао један из народа да убије господара твојега.

26:16 Нијеси добро радио. Тако да је жив Господ, заслужили сте смрт што нијесте чували господара својега, помазаника Господњега. Ето, гледај, гдје је копље царево и чаша за воду што му бјеше чело главе?

26:17 Тада Саул позна глас Давидов, и рече: је ли то твој глас, сине Давиде? А Давид рече: мој је глас, царе господару!

26:18 Још рече: зашто господар мој гони слугу својега? јер шта сам учинио? и како је зло у руци мојој?

26:19 Зато сада царе господару мој, послушај ријечи слуге својега. Ако те Господ дражи на мене, нека му је угодан принос твој; ако ли синови човјечији, проклети су пред Господом, јер ме изагнаше данас да се не држим нашљедства Господњега, и рекоше: иди, служи туђим боговима.

26:20 Али сада да не падне крв моја на земљу далеко од очију Господњих; јер цар Израиљев изиде да тражи буху једну, као кад ко гони јаребицу по планини.

26:21 Тада рече Саул: згријешио сам; врати се, сине Давиде, нећу ти отселе чинити зла, кад ти данас драга би душа моја; ево, лудо сам радио и погријешио сам веома.

26:22 А Давид одговори и рече: ево копља царева; нека дође који од момака и нека га узме.

26:23 А Господ ће платити свакоме по правди његовој и по вјери његовој. Јер те бјеше предао Господ данас у руке моје, али не хтјех дигнути руке своје на помазаника Господњега.

26:24 И зато, ево, како је данас мени драга била душа твоја, тако нека буде драга моја душа пред Господом, и нека ме избави из сваке невоље.

26:25 А Саул рече Давиду: да си благословен, сине мој Давиде! извршићеш и надвладаћеш. Тада Давид отиде својим путем, а Саул се врати у своје мјесто.

27:1 Али Давид рече у срцу својем: погинућу кадгод од руке Саулове; нема боље за ме него да побјегнем у земљу Филистејску, те ће ме се Саул оканити и неће ме више тражити по крајевима Израиљевијем; тако ћу се избавити из руку његовијех.

27:2 Тада се подиже Давид и отиде са шест стотина људи који бијаху с њим к Ахису сину Моахову цару Гатском.

27:3 И оста Давид код Ахиса у Гату и људи његови, сваки са својом породицом, Давид са двије жене своје, Ахиноамом из Језраела и Авигејом из Кармила женом Наваловом.

27:4 И кад јавише Саулу да је Давид утекао у Гат, преста га тражити.

27:5 А Давид рече Ахису: ако сам нашао милост пред тобом, нека ми даду мјесто у ком граду ове земље, да сједим ондје, јер зашто да сједи слуга твој с тобом у царском граду?

27:6 И даде му Ахис онога дана Сиклаг. Зато Сиклаг припада царевима Јудинијем до данашњега дана.

27:7 И оста Давид у земљи Филистејској годину и четири мјесеца.

27:8 И излажаше Давид са својим људима, и удараше на Гесуреје и Герзеје и на Амалике; јер ти народи живљаху од старине у оној земљи од Сура па до земље Мисирске.

27:9 И пустошаше Давид ону земљу не остављајући у животу ни човјека ни жене, и отимаше овце и волове и магарце и камиле и рухо, и враћајући се долажаше к Ахису.

27:10 И Ахис питаше: гдје сте данас ударали? А Давид говораше: на јужну страну Јудину, и на јужну страну Јерамеилску, и на јужну страну Кенејску.

27:11 Али не остављаше Давид у животу ни човјека ни жене да доведе у Гат говорећи: да нас не туже говорећи: тако је урадио Давид. И таки му бијаше обичај за све вријеме докле бијаше у земљи Филистејској.

27:12 И Ахис вјероваше Давиду, и говораше: баш се омразио с народом својим Израиљем; зато ће ми бити слуга довијека.

Јн 12:1–29

1 А Исус прије пасхе на шест дана дође у Витанију гдје бјеше Лазар што умрије, кога подиже из мртвијех.

2 Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сјеђаше с њим за трпезом;

3 А Марија узевши литру правога нардова многоцјенога мира помаза ноге Исусове, и отр косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира.

4 Онда рече један од ученика његовијех, Јуда Симонов Искариотски, који га послије издаде:

5 Зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима?

6 А ово не рече што се стараше за сиромахе, него што бјеше лупеж, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ.

7 А Исус рече: не дирајте у њу; она је то дохранила за дан мојега погреба;

8 Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.

9 Разумје пак многи народ из Јудеје да је ондје и дођоше не само Исуса ради него и да виде Лазара којега подиже из мртвијех.

10 А главари свештенички договорише се да и Лазара убију;

11 Јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вјероваху Исуса.

12 А сјутрадан многи од народа који бјеше дошао на празник, чувши да Исус иде у Јерусалим

13 Узеше гране од финика и изиђоше му на сусрет, и викаху говорећи: осана! благословен који иде у име Господње, цар Израиљев.

14 А Исус нашавши магаре усједе на њ, као што је писано:

15 Не бој се кћери Сионова, ево цар твој иде сједећи на магарету.

16 Али ово ученици његови не разумјеше прије: него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово бјеше за њега писано, и ово му учинише.

17 А народ свједочаше који бјеше прије с њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвијех.

18 Зато га и срете народ, јер чуше да он учини ово чудо.

19 А фарисеји говораху међу собом: видите да ништа не помаже? гле, свијет иде за њим.

20 А бијаху неки Грци који бијаху дошли на празник да се моле Богу.

21 Они дакле приступише к Филипу, који бјеше из Витсаиде Галилејске, и мољаху га говорећи: господине! ми бисмо хтјели да видимо Исуса.

22 Дође Филип и каза Андрији, а Андрија и Филип опет казаше Исусу.

23 А Исус одговори им говорећи: дође час да се прослави син човјечиј.

24 Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди:

25 Који љуби душу своју изгубиће је, а ко мрзи на душу своју на овом свијету, сачуваће је за живот вјечни.

26 Ко мени служи, за мном нек иде, и гдје сам ја ондје и слуга мој нек буде; и ко мени служи онога ће поштовати отац мој.

27 Сад је душа моја жалосна; и шта да кажем? Оче! сачувај ме од овога часа; али зато дођох на час овај.

28 Оче! прослави име своје! Тада глас дође с неба: и прославио сам и опет ћу прославити.

29 А кад чу народ који стајаше, говораху: гром загрми; а други говораху: анђео му говори.

Пс 65:1–13

1 У теби је уздање, Боже, теби припада хвала на Сиону, и теби се извршују завјети.

2 Ти слушаш молитву; к теби долази свако тијело.

3 Безакоња ме притискују, ти ћеш очистити гријехе наше.

4 Благо ономе кога избираш и примаш, да живи у двору твом! Наситићемо се добром дома твојега, светињом цркве твоје.

5 Дивно нам одговараш по правди својој, Боже, спаситељу наш, узданицо свијех крајева земаљских, и народа преко мора далеко.

6 Који си поставио горе својом силом, опасао се јачином,

7 Који утишаваш хуку морску, хуку вала њиховијех и буну по народима!

8 Боје се твојих чудеса који живе на крајевима земаљским; све што се јавља јутром и вечером ти будиш да слави тебе.

9 Надгледаш земљу и заливаш је, обилно је обогаћаваш; поток је Божји пун воде, спремаш за њих жито, јер си тако уредио.

10 Бразде њезине напајаш, равниш груде њезине, кишним капљама размекшаваш је, благосиљаш је да рађа.

11 Ти вјенчаваш годину, којој добро чиниш; стопе су твоје пуне масти.

12 Тију паше по пустињама, и хумови се опасују радошћу.

13 Луке се осипају стадима, и поља се заодијевају пшеницом; веселе се и пјевају.