Дан 152 од 365

1 Сам 28:1–29:11

28:1 И у оно вријеме скупише Филистеји војску своју да завојште на Израиља; и рече Ахис Давиду: знај да ћеш ићи са мном на војску ти и твоји људи.

28:2 А Давид рече Ахису: сад ћеш видјети шта ће учинити твој слуга. А Ахис рече Давиду: зато ћу те поставити да си чувар главе моје свагда.

28:3 А Самуило бијаше умро, и плака за њим сав Израиљ, и погребоше га у Рами, у његову граду. И Саул бијаше истријебио из земље гатаре и врачаре.

28:4 И Филистеји скупивши се дођоше и стадоше у око код Сунима; скупи и Саул све Израиљце, и стадоше у око код Гелвује.

28:5 Саул пак видећи војску Филистејску уплаши се, и срце му уздрхта веома.

28:6 И упита Саул Господа, али му Господ не одговори ни у сну ни преко Урима, ни преко пророка.

28:7 И Саул рече слугама својим: тражите ми жену с духом врачарским, да отидем к њој и упитам је. А слуге му рекоше: ево у Ендору има жена у којој је дух врачарски.

28:8 Тада се Саул преруши обукав друге хаљине, и отиде са два човјека, и дође к оној жени ноћу; и он јој рече: хајде врачај ми духом врачарским, и дозови ми онога кога ти кажем.

28:9 Али му жена рече: та ти знаш шта је учинио Саул и како је истријебио из земље гатаре и врачаре; зашто дакле мећеш замку души мојој да ме убијеш?

28:10 А Саул јој се закле Господом говорећи: тако жив био Господ! неће ти бити ништа за то.

28:11 Тада рече жена: кога да ти дозовем? А он рече: Самуила ми дозови.

28:12 А кад жена видје Самуила, повика иза гласа, и рече жена Саулу говорећи: зашто си ме преварио? та ти си Саул.

28:13 А цар јој рече: не бој се; него шта си видјела? А жена рече Саулу: богове сам видјела гдје излазе из земље.

28:14 Он јој опет рече: какав је? Она му рече: стар човјек излази огрнут плаштем. Тада разумје Саул да је Самуило, и сави се лицем до земље и поклони се.

28:15 А Самуило рече Саулу: зашто си ме узнемирио и изазвао? Одговори Саул: у невољи сам великој, јер Филистеји завојштише на ме, а Бог је отступио од мене, и не одговори ми више ни преко пророка ни у сну, зато позвах тебе да ми кажеш шта ћу чинити.

28:16 А Самуило рече: па што мене питаш, кад је Господ отступио од тебе и постао ти непријатељ?

28:17 Господ је учинио како је казао преко мене; јер је Господ истргао царство из твоје руке и дао га ближњему твојему Давиду;

28:18 Јер нијеси послушао гласа Господњега, нити си извршио жестока гњева његова на Амалику; зато ти је данас Господ то учинио.

28:19 И Господ ће предати и Израиља с тобом у руке Филистејима; те ћеш сјутра ти и синови твоји бити код мене; и око Израиљски предаће Господ у руке Филистејима.

28:20 А Саул уједанпут паде на земљу колико је дуг, јер се врло уплаши од ријечи Самуиловијех, и не бјеше снаге у њему, јер не бјеше ништа јео вас дан и сву ноћ.

28:21 Тада жена приступи к Саулу, и видећи га врло уплашена рече му: ево, слушкиња те је твоја послушала, и нијесам за живот свој марила да бих те послушала што си ми казао.

28:22 Него сада и ти послушај шта ће ти слушкиња твоја казати: поставићу ти мало хљеба, те једи да се окријепиш да се можеш вратити својим путем.

28:23 А он не хтје, и рече: нећу јести. Али навалише на њ слуге његове и жена, те их послуша, и уставши са земље сједе на постељу.

28:24 А жена имаше код куће теле угојено, и брже га закла, и узе брашна те умијеси и испече хљебове пријесне.

28:25 Потом постави Саулу и слугама његовијем, те једоше. А послије усташе и отидоше исте ноћи.

29:1 А Филистеји скупише сву војску своју код Афека, а Израиљ стаде у око код извора у Језраелу.

29:2 И кнезови Филистејски иђаху са стотинама и тисућама; а Давид и његови људи иђаху најпослије с Ахисом.

29:3 И рекоше кнезови Филистејски: што ће ти Јевреји? А Ахис рече кнезовима Филистејским: није ли ово Давид слуга цара Израиљскога Саула, који је код мене толико времена, толико година, и не нађох на њему ништа откако је добјегао до овога дана?

29:4 Али се расрдише на њ кнезови Филистејски и рекоше му кнезови Филистејски: пошљи натраг тога човјека, нека се врати у своје мјесто гдје си га поставио, и нека не иде с нама у бој, да се не окрене на нас у боју; јер чим би се опет умилио господару својему ако не главама овијех људи?

29:5 Није ли то Давид о којем се пјевало играјући и говорило: згуби Саул своју тисућу, али Давид својих десет тисућа?

29:6 Тада Ахис дозва Давида, и рече му: тако био жив Господ, ти си поштен, и мило ми је да ходиш са мном у бој; јер не нађох никакога зла на теби откако си дошао до овога дана; али нијеси по вољи кнезовима.

29:7 Него врати се и иди с миром да не учиниш што што не би било мило кнезовима Филистејским.

29:8 А Давид рече Ахису: Али шта сам учинио? шта ли си нашао на слузи својем откако сам код тебе до овога дана, да не идем да се бијем с непријатељима господара својега цара?

29:9 А Ахис одговарајући рече Давиду: знам; доиста си ми мио као анђео Божји; али кнезови Филистејски рекоше: нека не иде с нама у бој.

29:10 Него устани сјутра рано са слугама господара својега које су дошле с тобом; устаните рано чим сване, па идите.

29:11 И урани Давид и људи његови, и отиде рано, и врати се у земљу Филистејску; а Филистеји отидоше у Језраел.

Јн 12:30–50

30 Исус одговори и рече: овај глас не би мене ради него народа ради.

31 Сад је суд овоме свијету; сад ће бити истјеран кнез овога свијета напоље.

32 И кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи.

33 А ово говораше да покаже каквом ће смрти умријети.

34 Народ му одговори: ми чусмо из закона да ће Христос остати вавијек; како ти говориш да се сину човјечијему ваља подигнути? ко је тај син човјечији?

35 А Исус им рече: још је мало времена видјело с вама; ходите док видјело имате да вас тама не обузме; јер ко ходи по тами не зна куда иде.

36 Док видјело имате вјерујте видјело, да будете синови видјела. Рекавши ово Исус отиде и сакри се од њих.

37 Ако је и чинио толика чудеса пред њима, опет га не вјероваху;

38 Да се збуде ријеч Исаије пророка који рече: Господе! ко вјерова говорењу нашему? и рука Господња коме се откри?

39 Зато не могаху вјеровати, јер опет рече Исаија:

40 Заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумију, и не обрате се да их исцијелим.

41 Ово рече Исаија кад видје славу његову и говори за њега.

42 Али опет и од кнезова многи га вјероваше; него ради фарисеја не признаваху, да не би били изгнани из зборнице;

43 Јер им већма омиље слава људска него слава Божија.

44 А Исус повика и рече: ко мене вјерује не вјерује мене, него онога који ме посла;

45 И ко види мене види онога који ме посла.

46 Ја дођох видјело на свијет, да ниједан који ме вјерује не остане у тами.

47 И ко чује моје ријечи и не вјерује, ја му нећу судити; јер ја не дођох да судим свијету, него да спасем свијет.

48 Који се одрече мене, и не прима ријечи мојијех, има себи судију: ријеч коју ја говорих она ће му судити у пошљедњи дан;

49 Јер ја од себе не говорих, него отац који ме посла он ми даде заповијест шта ћу казати и шта ћу говорити.

50 И знам да је заповијест његова живот вјечни. Што ја дакле говорим онако говорим као што ми рече отац.

Проп 3:11–17

11 Све је учинио да је лијепо у своје вријеме, и свијет метнуо им је у срце, али да не може човјек докучити дјела која Бог твори, ни почетка ни краја.

12 Дознах да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро за живота свога.

13 И кад сваки човјек једе и пије и ужива добра од свакога труда својега, то је дар Божји.

14 Дознах да што год твори Бог оно траје довијека, не може му се ништа додати нити се од тога може што одузети; и Бог твори да би га се бојали.

15 Што је било то је сада, и што ће бити то је већ било; јер Бог повраћа што је прошло.

16 Још видјех под сунцем гдје је мјесто суда безбожност и мјесто правде безбожност.

17 И рекох у срцу свом: Бог ће судити праведнику и безбожнику; јер има вријеме свему и сваком послу.