Дан 153 од 365

1 Сам 30:1–31:13

30:1 И трећи дан дође Давид са својим људима у Сиклаг, а Амалици бијаху ударили на јужну страну и на Сиклаг, и развалили Сиклаг и огњем га спалили.

30:2 И бјеху заробили женскиње које бјеше ондје, и мало и велико; али не бјеху убили никога, него их бјеху одвели и отишли својим путем.

30:3 И кад Давид дође са својим људима у град, а то град спаљен огњем, и жене њихове и синови и кћери њихове заробљене.

30:4 И подиже Давид и народ који бијаше с њим глас свој, и плакаше докле већ не могоше плакати.

30:5 И обје жене Давидове заробише се, Ахиноама из Језраела и Авигеја из Кармила жена Навалова.

30:6 И Давид бјеше на муци великој, јер народ говораше да га заспу камењем; јер жалостан бјеше сав народ, сваки за синовима својим и за кћерима својим; али се Давид охрабри у Господу Богу својем.

30:7 И рече Давид Авијатару свештенику сину Ахимелехову: узми оплећак за ме. И узе Авијатар оплећак за Давида.

30:8 И упита Давид Господа говорећи: хоћу ли потјерати ту чету? хоћу ли је стигнути? А Господ му рече: потјерај, јер ћеш зацијело стигнути и избавићеш.

30:9 И пође Давид са шест стотина људи што бијаху с њим, и дођоше до потока Восора; и ондје осташе једни.

30:10 А Давид са четири стотине људи потјера даље, а двјеста људи оста, који сусташе те не могоше пријећи преко потока Восора.

30:11 И нађоше једнога Мисирца у пољу, и доведоше га к Давиду, и дадоше му хљеба да једе и воде да пије,

30:12 И дадоше му груду смокава и два грозда суха. И поједавши опорави се, јер три дана и три ноћи не бјеше ништа јео нити воде пио.

30:13 Тада му рече Давид: чији си ти? и одакле си? А он рече: ја сам родом Мисирац, слуга једнога Амалика, а господар ме остави, јер се разбољех прије три дана.

30:14 Ударисмо на јужну страну Херетејску и на Јудину и на јужну страну Халевову, и Сиклаг спалисмо огњем.

30:15 А Давид му рече: би ли ме могао одвести к тој чети? А он рече: закуни ми се Богом да ме нећеш погубити ни издати у руке мојему господару, па ћу те одвести к тој чети.

30:16 И одведе га; и гле, они се бијаху раширили по свој земљи оној једући и пијући и веселећи се великим плијеном који заплијенише из земље Филистејске и из земље Јудине.

30:17 И Давид их би од вечера до вечера другога дана, те нико не утече, осим четири стотине младића, који сједавши на камиле побјегоше.

30:18 И тако избави Давид све што бијаху узели Амалици, и обје жене своје избави Давид.

30:19 И ништа не изгубише, ни мало ни велико, ни синове ни кћери, ни што од плијена и од свега што им бијаху узели; све поврати Давид.

30:20 Такођер узе Давид и остале све овце и волове, које гонећи пред својом стоком говораху: ово је плијен Давидов.

30:21 И кад се врати Давид к онијем двјеста људи који бјеху сустали те не могаше ићи за Давидом, и које остави на потоку Восору, изидоше на сусрет Давиду и народу који бијаше с њим. И Давид приступивши к народу поздрави их.

30:22 Тада проговорише сви зли и неваљали људи између онијех који су ишли с Давидом, и рекоше: што нијесу ишли с нама, зато да им не дамо од плијена који избависмо, него сваки жену своју и синове своје нека узму, па нек иду.

30:23 Али Давид рече: немојте тако чинити, браћо моја, с онијем што нам је дао Господ који нас је сачувао и дао нам у руке чету која бјеше изашла на нас.

30:24 И ко ће вас послушати у томе? јер какав је дио ономе који иде у бој таки је и ономе који остане код пртљага; једнако треба да подијеле.

30:25 Тако би од тога дана унапредак, и то поста уредба и закон у Израиљу до данас.

30:26 И кад дође Давид у Сиклаг, посла он плијена старјешинама Јудинијем, пријатељима својим, говорећи: ево вам дар од плијена непријатеља Господњих;

30:27 Онима у Ветиљу, и онима у Рамоту на југу, и онима у Јатиру,

30:28 И онима у Ароиру, и онима у Сифмоту, и онима у Естемоји,

30:29 И онима у Рахалу, и онима у градовима Јерамеилским, и онима у градовима Кенејским,

30:30 И онима у Орми, и онима у Хор-Асану, и онима у Атаху,

30:31 И онима у Хеврону и по свијем мјестима у која је долазио Давид с људима својим.

31:1 А Филистеји се побише с Израиљцима, и побјегоше Израиљци испред Филистеја, и падаху мртви на гори Гелвуји.

31:2 И стигоше Филистеји Саула и синове његове; и погубише Филистеји Јонатана и Авинадава и Мелхи-Сува, синове Саулове.

31:3 И бој поста жешћи око Саула, и нађоше га стријелци, и он се врло уплаши од стријелаца.

31:4 И рече Саул момку који му ношаше оружје: извади мач свој и прободи ме, да не дођу ти необрезани и прободу ме и наругају ми се. Али не хтје момак што му ношаше оружје, јер га бјеше врло страх. Тада Саул узе мач, и баци се на њ.

31:5 А кад момак који ношаше оружје видје Саула мртва, баци се и он на свој мач и умрије с њим.

31:6 Тако погибе Саул и три сина његова и момак који му ношаше оружје и сви људи његови заједно онога дана.

31:7 А Израиљци који бијаху с ову страну потока и с ову страну Јордана кад видјеше гдје Израиљци побјегоше и гдје погибе Саул и његови синови, оставише градове и побјегоше, те дођоше Филистеји и осташе у њима.

31:8 А сјутрадан дођоше Филистеји да свлаче мртве; и нађоше Саула и три сина његова гдје леже на гори Гелвуји.

31:9 И отсјекоше му главу, и скидоше оружје с њега, и послаше у земљу Филистејску на све стране да се објави у кући њиховијех лажнијех богова и по народу.

31:10 И оставише оружје његово у кући Астаротиној, а тијело његово објесише на зид Вет-сански.

31:11 А чуше становници у Јавису Галадову шта учинише Филистеји од Саула.

31:12 И подигоше се сви људи храбри, и ишавши сву ноћ скидоше тијело Саулово и тјелеса синова његовијех са зида Вет-санскога, па се вратише у Јавис, и ондје их спалише.

31:13 И узеше кости њихове и погребоше их под дрветом у Јавису, и постише седам дана.

2 Сам 1:1–27

1 А по смрти Сауловој, кад се Давид врати побивши Амалике и оста у Сиклагу два дана,

2 Трећега дана, гле, дође један из војске Саулове раздртијех хаљина и главе посуте прахом; и дошав к Давиду паде на земљу и поклони се.

3 И рече му Давид: откуда идеш? А он му рече: из окола Израиљскога утекох.

4 А Давид му рече: шта би? кажи ми. А он рече: народ побјеже из боја; и много народа паде и изгибе, погибе и Саул и син му Јонатан.

5 А Давид рече момку који му донесе глас: како знаш да је погинуо и син му Јонатан?

6 А момак који му донесе глас рече: случајно дођох на гору Гелвују, а то се Саул наслонио на копље своје, кола и коњици приближаваху се к њему.

7 А он обазревши се натраг угледа ме, па ме викну, а ја му рекох: ево ме.

8 А он ми рече: ко си? А ја му рекох: Амалик сам.

9 А он ми рече: приступи к мени убиј ме; јер ме обузеше муке, а још је сасвијем душа у мени.

10 И приступих к њему и убих га, јер сам знао да неће остати жив пошто паде; и узех вијенац царски који му бјеше на глави и гривну која му бјеше на руци, и ево донесох господару својему.

11 Тада Давид зграби хаљине на себи и раздрије их; тако и сви људи који бијаху с њим.

12 И ридаше и плакаше, и постише до вечери за Саулом и за Јонатаном сином његовијем и за народом Господњим и за домом Израиљевијем што изгибоше од мача.

13 И рече Давид момку који му донесе глас: одакле си? А он рече: ја сам син једнога дошљака Амалика.

14 Рече му Давид: како те није било страх подићи руку своју и убити помазаника Господњега?

15 И дозва Давид једнога између момака својих и рече: ходи, погуби га. А он га удари, те умрије.

16 И рече му Давид: крв твоја на твоју главу; јер твоја уста свједочише на те говорећи: ја сам убио помазаника Господњега.

17 Тада Давид нарица овако за Саулом и за Јонатаном сином његовијем,

18 И изговори, да би се учили синови Јудини луку, и ето је написано у књизи истинитога:

19 Дико Израиљева! на твојим висинама побијени су; како падоше јунаци?

20 Не казујте у Гату, и не разглашујте по улицама Аскалонским, да се не веселе кћери Филистејске и да не играју кћери необрезанијех.

21 Горе Гелвујске! не падала роса ни дажд на вас, и не родило поље за принос, јер је ту бачен штит са јунака, штит Саулов, као да није помазан уљем.

22 Без крви побијенијех и без масти од јунака није се враћао лук Јонатанов, нити је мач Саулов долазио натраг празан.

23 Саул и Јонатан, мили и драги за живота, ни за смрти се не раставише; лакши од орлова бијаху.

24 Кћери Израиљеве! плачите за Саулом, који вас је облачио у скерлет лијепо, и китио вас златнијем закладима по хаљинама вашим.

25 Како падоше јунаци у боју! Јонатан како погибе на твојим висинама!

26 Жао ми је за тобом, брате Јонатане; био си ми мио врло; већа ми је била љубав твоја од љубави женске.

27 Како падоше јунаци, и пропаде оружје убојито!

Јн 13:1–27

1 А пред празник пасхе знајући Исус да му дође час да пријеђе из овога свијета к оцу, како је љубио своје који бијаху на свијету, до краја их љуби.

2 И по вечери кад већ ђаво бјеше метнуо у срце Јуди Симонову Искариотскоме да га изда,

3 Знајући Исус да му све отац даде у руке, и да од Бога изиђе, и к Богу иде,

4 Устаде од вечере, и скиде своје хаљине, и узе убрус те се запреже;

5 Потом усу воду у умиваоницу, и поче прати ноге ученицима и отирати убрусом којијем бјеше запрегнут.

6 Онда дође к Симону Петру, и он му рече: Господе! зар ти моје ноге да опереш?

7 Исус одговори и рече му: што ја чиним ти сад не знаш, али ћеш послије дознати.

8 Рече му Петар: никад ти нећеш опрати мојијех ногу. Исус му одговори: ако те не оперем немаш дијела са мном.

9 Рече му Симон Петар: Господе! не само ноге моје, него и руке и главу.

10 Исус му рече: опраноме не треба до само ноге опрати, јер је сав чист; и ви сте чисти, али не сви.

11 Јер знадијаше издајника својега, зато рече: нијесте сви чисти.

12 А кад им опра ноге, узе хаљине своје, и сједавши опет за трпезу рече им: знате ли што ја учиних вама?

13 Ви зовете мене учитељем и Господом; и право велите: јер јесам.

14 Кад дакле ја опрах вама ноге Господ и учитељ, и ви сте дужни један другоме прати ноге.

15 Јер ја вам дадох углед да и ви тако чините као што ја вама учиних.

16 Заиста, заиста вам кажем: није слуга већи од господара својега, нити је посланик већи од онога који га је послао.

17 Кад ово знате, благо вама ако га извршујете.

18 Не говорим за све вас, јер ја знам које избрах; него да се збуде писмо: који са мном хљеб једе подиже пету своју на ме.

19 Сад вам кажем прије него се збуде, да, кад се збуде, вјерујете да сам ја.

20 Заиста, заиста вам кажем: који прима онога кога пошљем мене прима; а ко прима мене, прима онога који ме посла.

21 Рекавши ово Исус поста жалостан у духу, и посвједочи и рече: заиста, заиста вам кажем: један између вас издаће ме.

22 Онда се ученици згледаху међу собом, и чуђаху се за кога говори.

23 А један од ученика његовијех, којега Исус љубљаше, сјеђаше за трпезом на крилу Исусову.

24 Онда намаже на њега Симон Петар да запита ко би то био за кога говори.

25 А он рече на прси Исусове и рече му: Господе! ко је то?

26 Исус одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Симонову Искариотскоме.

27 И по залогају тада уђе у њега сотона. Онда му рече Исус: шта чиниш чини брже.

Пс 66:1–20

1 Покликни Богу, сва земљо!

2 Запјевајте славу имену његову, дајте му хвалу и славу.

3 Реците Богу: како си страшан у дјелима својим! ради велике силе твоје ласкају ти непријатељи твоји.

4 Сва земља нек се поклони теби и поје теби, нека поје имену твојему.

5 Ходите и видите дјела Бога страшнога у дјелима својим над синовима људским.

6 Он је претворио море у сухоту, преко ријеке пријеђосмо ногама; ондје смо се веселили о њему;

7 Влада силом својом увијек, очи његове гледају на народе. Бунтовници, да се нијесте подигли!

8 Благосиљајте, народи, Бога нашега, и гласите хвалу њему.

9 Он је даровао души нашој живот, и није дао да поклизне нога наша.

10 Ти си нас окушао, Боже, претопио си нас, као сребро што се претапа.

11 Увео си нас у мрежу, метнуо си бреме на леђа наша.

12 Дао си нас у јарам човјеку, уђосмо у огањ и у воду; али си нас извео на одмор.

13 Ући ћу у дом твој са жртвама што се сажижу, извршићу ти завјете своје,

14 Које рекоше уста моја, и каза језик мој у тјескоби мојој.

15 Жртве паљенице претиле ћу ту принијети с димом од претилине овнујске, принијећу ти теоце с јарићима.

16 Ходите, чујте сви који се бојите Бога, ја ћу вам казати шта је учинио души мојој.

17 К њему завиках устима својим, и језиком својим прославих га.

18 Да сам видио у срцу свом безакоње, не би ме услишио Господ.

19 Али Бог услиши, прими глас мољења мојега.

20 Благословен Бог, који не одврже молитве моје и не остави ме без милости своје!