Дан 154 од 365

2 Сам 2:1–32

1 А послије тога Давид упита Господа говорећи: хоћу ли отићи у који град Јудин? А Господ му рече: отиди. А Давид рече: у који да отидем? Рече: Хеврон.

2 И Давид отиде онамо са двије жене своје, Ахиноамом из Језраела и Авигејом која прије бјеше жена Навала из Кармила.

3 И људе који бијаху с њим одведе Давид, све с породицама њиховијем, и настанише се по градовима Хевронским.

4 И дођоше људи од Јуде, и помазаше ондје Давида за цара над домом Јудинијем. И јавише Давиду говорећи: људи из Јависа Галадова погребоше Саула.

5 И Давид посла посланике к људима у Јавису Галадову, и рече им: да сте благословени Господу што учинисте милост господару својему, Саулу и погребосте га.

6 Зато да учини Господ вама милост и вјеру; а ја ћу вам учинити добро, што сте то учинили.

7 И нека вам се укријепе руке и будите храбри; јер Саул господар ваш погибе, а дом Јудин помаза мене за цара над собом.

8 Али Авенир син Ниров војвода Саулов узе Исвостеја сина Саулова, и одведе га у Маханајим.

9 И зацари га над Галадом и над Асуром и Језраелом и Јефремом и Венијамином и над свијем Израиљем.

10 Четрдесет година бјеше Исвостеју сину Саулову кад поче царовати над Израиљем; и царова двије године. Само дом Јудин држаше се Давида.

11 А Давид царова у Хеврону над домом Јудинијем седам година и шест мјесеца.

12 Потом изиде Авенир син Ниров и слуге Исвостеја сина Саулова из Маханајима у Гаваон.

13 Такође и Јоав син Серујин и слуге Давидове изидоше и сретоше се с њима код језера Гаваонскога, и стадоше један с једне стране а други с друге стране.

14 Тада рече Авенир Јоаву: нека устану момци и нека се проиграју пред нама. И рече Јоав: нека устану.

15 И усташе, и изидоше на број: дванаест од Венијамина са стране Исвостеја сина Саулова, и дванаест између слуга Давидовијех.

16 И ухватише један другога за главу, и тисну један другому мач свој у бок, и попадаше заједно. Отуда се прозва оно мјесто Халкат-Асурим код Гаваона.

17 И би жесток бој онога дана; и слуге Давидове разбише Авенира и Израиљце.

18 А ондје бијаху три сина Серујина: Јоав и Ависај и Асаило. А Асаило бијаше лак на ногу као срна у пољу;

19 И потјера Асаило Авенира, и не сврну ни надесно ни налијево иза Авенира.

20 И Авенир обазре се натраг и рече: јеси ли ти, Асаило? А он рече: ја сам.

21 А Авенир му рече: сврни надесно или налијево, и узми једнога од тијех момака, и скини одору с њега. Али не хтје Асаило сврнути иза њега.

22 И Авенир опет рече Асаилу: отступи од мене; зашто да те саставим са земљом? и како бих смео погледати у Јоава брата твојега?

23 Али он не хтје отступити; и Авенир га удари копљем под пето ребро, и изађе му копље на леђа, те он паде ондје и умрије на мјесто. И ко год дође на оно мјесто гдје паде и погибе Асаило, устављаше се.

24 Али Јоав и Ависај потјераше Авенира, и сунце зађе кад дођоше до брда Аме, која је према Гији на путу у пустињу Гаваонску.

25 И скупише се синови Венијаминови за Авениром, те се начини чета, и стадоше на врх једнога брда.

26 И Авенир викну Јоава и рече: хоће ли мач прождирати довијека? не знаш ли да јади бивају напошљетку? зашто већ не кажеш народу да се прођу браће своје?

27 А Јоав рече: тако жив био Бог, да нијеси казао, народ би још јутрос отишао, ниједан не би тјерао брата својега.

28 Тада затруби Јоав у трубу, и устави се сав народ и престаше тјерати Израиља, и не бише се више.

29 И тако Авенир и људи његови идоше преко поља цијелу ону ноћ, и пријеђоше преко Јордана, и прошавши сав Витрон дођоше у Маханајим.

30 А Јоав се врати од Авенира, и кад скупи сав народ, не бјеше од слуга Давидовијех деветнаест људи и Асаила.

31 Али слуге Давидове побише синова Венијаминовијех, људи Авенировијех, три стотине и шездесет људи, који изгибоше.

32 А Асаила узеше и погребоше у гробу оца његова који бијаше у Витлејему. И Јоав и људи његови идоше сву ноћ, и освануше у Хеврону.

Јн 13:28–14:11

13:28 А ово не разумје нико од онијех што сјеђаху за трпезом зашто му рече.

13:29 А неки мишљаху, будући да у Јуде бјеше кеса, да му Исус рече: купи што треба за празник; или да да што сиромашнима.

13:30 А он узевши залогај одмах изиђе; а бјеше ноћ.

13:31 Кад он изиђе, онда Исус рече: сад се прослави син човјечији и Бог се прослави у њему.

13:32 Ако се Бог прослави у њему, и Бог ће њега прославити у себи, и одмах ће га прославити.

13:33 Дјечице! још сам мало с вама; тражићете ме, и као што рекох Јудејцима: куда ја идем ви не можете доћи, и вама говорим сад.

13:34 Нову вам заповијест дајем да љубите један другога, као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом.

13:35 По том ће сви познати да сте моји ученици ако узимате љубав међу собом.

13:36 Рече му Симон Петар: Господе! куда идеш? Исус му одговори: куда ја идем не можеш сад ићи за мном, али ћеш послије поћи за мном.

13:37 Петар му рече: Господе! зашто сад не могу ићи за тобом? душу ћу своју положити за те.

13:38 Одговори му Исус: душу ли ћеш своју положити за ме? Заиста, заиста ти кажем: неће пијетао запјевати док ме се трипут не одречеш.

14:1 Да се не плаши срце ваше, вјерујте Бога, и мене вјерујте.

14:2 Многи су станови у кући оца мојега. А да није тако, казао бих вам; идем да вам приправим мјесто.

14:3 И кад отидем и приправим вам мјесто, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да и ви будете гдје сам ја.

14:4 И куда ја идем знате, и пут знате.

14:5 Рече му Тома: Господе! не знамо куда идеш; и како можемо пут знати?

14:6 Исус му рече: ја сам пут и истина и живот; нико неће доћи к оцу до кроза ме.

14:7 Ка бисте мене знали онда бисте знали и оца мојега; и отселе познајете га, и видјесте га.

14:8 Рече му Филип: Господе! покажи нам оца и биће нам доста.

14:9 Исус му рече: толико сам вријеме с вама и нијеси ме познао, Филипе? који видје мене, видје оца; па како ти говориш: покажи нам оца?

14:10 Зар не вјерујеш да сам ја у оцу и отац у мени? Ријечи које вам ја говорим не говорим од себе; него отац који стоји у мени он твори дјела.

14:11 Вјерујте мени да сам ја у оцу и отац у мени; ако ли мени не вјерујете, вјерујте ми по тијем дјелима.

Проп 3:18–22

18 Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока.

19 Јер што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човјек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.

20 Све иде на једно мјесто; све је од праха и све се враћа у прах.

21 Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доље под земљу?

22 Зато видјех да ништа нема боље човјеку него да се весели онијем што ради, јер му је то дио; јер ко ће га довести да види што ће бити послије њега?