Дан 156 од 365

2 Сам 5:1–6:23

5:1 Тада дођоше сва племена Израиљева к Давиду у Хеврон, и рекоше му говорећи: ево ми смо кост твоја и тијело твоје.

5:2 И прије, док Саул бијаше цар над нама, ти си одводио и доводио Израиља; и Господ ти је рекао: ти ћеш пасти народ мој Израиља и ти ћеш бити вођ Израиљу.

5:3 Тако дођоше све старјешине Израиљеве к цару у Хеврон, и учини с њима цар Давид вјеру у Хеврону пред Господом; и помазаше Давида за цара над Израиљем.

5:4 Тридесет година бијаше Давиду кад се зацари, и царова четрдесет година.

5:5 У Хеврону царова над Јудом седам година и шест мјесеца; а у Јерусалиму царова тридесет и три године над свијем Израиљем и Јудом.

5:6 А цар отиде са својим људима у Јерусалим на Јевусеје, који живљаху у оној земљи. И они рекоше Давиду говорећи: нећеш ући овамо док не узмеш слијепе и хроме, хотећи казати: неће ући овамо Давид.

5:7 Али Давид узе кулу Сион, то је град Давидов.

5:8 Јер рече Давид у онај дан: ко год побије Јевусеје и дође до јаза, и до слијепијех и хромијех, на које мрзи душа Давидова, биће војвода. Зато се каже: слијепи и хроми да не улазе у ову кућу.

5:9 И сједе Давид у кули, и назва је градом Давидовијем: и погради је Давид унаоколо од Милона и унутра.

5:10 И Давид једнако напредоваше, јер Господ Бог над војскама бјеше с њим.

5:11 И Хирам цар Тирски посла посланике к Давиду, и кедровијех дрва и дрводјеља и каменара, и саградише кућу Давиду.

5:12 И разумје Давид да га је Господ утврдио за цара над Израиљем, и да је узвисио царство његово ради народа својега Израиља.

5:13 И узе Давид још иноча и жена из Јерусалима, пошто дође из Хеврона; и роди се Давиду још синова и кћери.

5:14 И ово су имена онијех који му се родише у Јерусалиму:Самуја и Совав и Натан и Соломун,

5:15 И Јевар и Елисуја и Нафиг и Јафија,

5:16 И Елисама и Елијада и Елифалет.

5:17 А Филистеји чувши да су помазали Давида за цара над Израиљем, изидоше сви Филистеји да траже Давида; а Давид чувши то, отиде у кулу.

5:18 И Филистеји дошавши раширише се по долини Рафајској.

5:19 Тада Давид упита Господа говорећи: хоћу ли изаћи на Филистеје? Хоћеш ли их дати у моје руке? А Господ рече Давиду: изађи; доиста ћу дати Филистеје у твоје руке.

5:20 Тада Давид дође у Вал-Ферасим, и поби их ондје, и рече: продрије Господ непријатеље моје преда мном као кад вода продире. Отуда се прозва оно мјесто Вал-Ферасим.

5:21 И оставише ондје лажне богове своје; а Давид и људи његови однесоше их.

5:22 И опет наново дођоше Филистеји, и раширише се у долини Рафајској.

5:23 И Давид упита Господа, који рече: не иди пред њих, него им зађи за леђа, па удари на њих према дудовима.

5:24 Па кад чујеш да зашушти по врховима од дудова, онда се крени, јер ће онда поћи Господ пред тобом да побије војску Филистејску.

5:25 И Давид учини тако како му заповједи Господ, и поби Филистеје од Гаваје до Гезера.

6:1 Послије скупи опет Давид све људе изабране из Израиља, тридесет тисућа.

6:2 Па се подиже Давид и сав народ што бијаше с њим и отиде из Вале Јудине да пренесе отуда ковчег Божји, код којега се призивље име, име Господа над војскама, који сједи на херувимима.

6:3 И метнуше ковчег Божји на нова кола, и повезоше га из куће Авинадавове, која бијаше на брду; а Уза и Ахијо синови Авинадавови управљаху новијем колима.

6:4 И одвезоше ковчег Божји из куће Авинадавове, која бијаше на брду, и Ахијо иђаше пред ковчегом.

6:5 А Давид и сав дом Израиљев удараху пред Господом у свакојаке справе од дрвета кедрова, у гусле, у псалтире, у бубње, у свирале и у кимвале.

6:6 А кад дођоше до гумна Нахонова, Уза се маши за ковчег Божји и прихвати га, јер волови потегоше на страну.

6:7 И Господ се разгњеви на Узу, и удари га Бог ондје за ту непажњу, те умрије ондје код ковчега Божијега.

6:8 И ожалости се Давид што Господ уби Узу. Зато се прозва оно мјесто Фарес-Уза до данас.

6:9 И уплаши се Давид од Господа у онај дан, и рече: како ће доћи к мени ковчег Господњи?

6:10 И не хтје Давид одвести ковчега Господњега к себи у град Давидов; него га склони Давид у кућу Овид-Едома Гетејина.

6:11 И оста ковчег Господњи у кући Овид-Едома Гетејина три мјесеца, и благослови Господ Овид-Едома и сав дом његов.

6:12 И јавише цару Давиду говорећи: Господ благослови дом Овид-Едомов и све што има ради ковчега Божијега. Тада отиде Давид, и пренесе ковчег Божји из куће Овид-Едомове у град Давидов с весељем.

6:13 И кад они који ношаху ковчег Господњи поступише шест корака, принесе на жртву вола и дебела овна.

6:14 И Давид играше из све снаге пред Господом, и бјеше огрнут оплећком ланенијем.

6:15 Тако Давид и сав дом Израиљев ношаху ковчег Господњи подвикујући и трубећи у трубе.

6:16 А кад ковчег Господњи улажаше у град Давидов, Михала кћи Саулова гледајући с прозора видје цара Давида гдје скаче и игра пред Господом, и подругну му се у срцу својем.

6:17 А кад донесоше ковчег Господњи, намјестише га на његово мјесто у шатору који му разапе Давид. И принесе Давид жртве захвалне пред Господом.

6:18 Потом принесавши Давид жртве паљенице и жртве захвалне благослови народ у име Господа над војскама.

6:19 И раздаде међу сав народ, међу све мноштво Израиљево, и људима и женама, свакоме по један хљеб и комад меса и жбан вина. Потом отиде народ, свак својој кући.

6:20 И Давид се врати да благослови свој дом; а Михала кћи Саулова изиде на сусрет Давиду, и рече: како је славан био данас цар Израиљев, кад се данас откривао пред слушкињама слуга својих, као што се откривају никаки људи!

6:21 А Давид рече Михали: пред Господом, који ме је изабрао преко оца твојега и преко свега дома његова, те ми заповједио да будем вођ народу Господњему, Израиљу, играо сам, и играћу пред Господом.

6:22 И још ћу се већма понизити, и још ћу мањи себи бити; и опет ћу бити славан пред слушкињама, за које говориш.

6:23 И Михала кћи Саулова не има порода до смрти своје.

Јн 15:1–27

1 Ја сам прави чокот, и отац је мој виноградар;

2 Сваку лозу на мени која не рађа рода отсјећи ће је; и сваку која рађа род очистиће је да више рода роди.

3 Ви сте већ очишћени ријечју коју вам говорих.

4 Будите у мени и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако на мени не будете.

5 Ја сам чокот а ви лозе: и који буде у мени и ја у њему он ће родити многи род; јер без мене не можете чинити ништа.

6 Ко у мени не остане избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити.

7 Ако останете у мени и ријечи моје у вама остану, шта год хоћете иштите, и биће вам.

8 Тијем ће се отац мој прославити, да род многи родите; и бићете моји ученици.

9 Као што отац има љубав к мени, и ја имам љубав к вама; будите у љубави мојој.

10 Ако заповијести моје уздижете остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповијести оца својега и остајем у љубави његовој.

11 Ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни.

12 Ово је заповијест моја да имате љубав међу собом, као што ја имадох љубав к вама.

13 Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје.

14 Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповиједам.

15 Више вас не називам слугама; јер слуга не зна шта ради господар његов: него вас назвах пријатељима; јер вам све казах што чух од оца својега.

16 Ви мене не избрасте, него ја вас избрах, и поставих вас да ви идете и род родите; и да ваш род остане, да што год заиштете у оца у име моје да вам да.

17 Ово вам заповиједам да имате љубав међу собом.

18 Ако свијет на вас узмрзи, знајте да на мене омрзну прије вас.

19 Кад бисте били од свијета, онда би свијет своје љубио: а како нијесте од свијета, него вас ја од свијета избрах, зато мрзи на вас свијет.

20 Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене изгнаше, и вас ће изгнати; ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати.

21 Али све ће вам ово чинити за име моје, јер не познају онога који ме посла.

22 Да нијесам био дошао и говорио им не би гријеха имали; а сад изговора неће имати за гријех свој.

23 Који мрзи на мене и на оца мојега мрзи.

24 Да нијесам био дјела творио међу њима којијех нико други не твори, не би гријеха имали: а сад и видјеше, и омрзнуше на мене и на оца мојега.

25 Али да се збуде ријеч написана у закону њиховом: омрзнуше на ме ни за што.

26 А кад дође утјешитељ, кога ћу вам послати од оца, Дух истине, који од оца излази, он ће свједочити за мене.

27 А и ви ћете свједочити, јер сте од почетка са мном.

Пс 67:1–7

1 Боже, буди нам милостив и благосиљај нас, обасјавај нас лицем својим.

2 Да би се знао на земљи пут твој, по свима народима спасење твоје.

3 Да те славе народи, Боже, да те славе сви народи!

4 Да се веселе и радују племена; јер судиш народима право, и племенима на земљи управљаш.

5 Да те славе народи, Боже, да те славе сви народи!

6 Земља даде плод свој. Да нас благосиља Бог, Бог наш!

7 Да нас благосиља Бог, и да га се боје сви крајеви земаљски!