Дан 159 од 365

2 Сам 12:1–31

1 И посла Господ Натана к Давиду; и он дошав к њему рече му: у једном граду бијаху два човјека, један богат а други сиромах.

2 Богати имаше оваца и говеда врло много;

3 А сиромах немаше ништа до једну малу овчицу, коју бјеше купио, и храњаше је, те одрасте уза њ и уз дјецу његову, и јеђаше од његова залогаја, и из његове чаше пијаше, и на крилу му спаваше, и бијаше му као кћи.

4 А дође путник к богатоме човјеку, а њему би жао узети из својих оваца или говеда да зготови путнику који дође к њему; него узе овцу онога сиромаха, и зготови је човјеку, који дође к њему.

5 Тада се Давид врло разгњеви на онога човјека, и рече Натану: тако жив био Господ, заслужио је смрт онај који је то учинио.

6 И овцу нека плати учетворо, што је то учинио и није му жао било.

7 Тада рече Натан Давиду: ти си тај. Овако вели Господ Бог Израиљев: ја сам те помазао за цара над Израиљем, и ја сам те избавио из руку Сауловијех.

8 И дао сам ти дом господара твојега, и жене господара твојега на крило твоје, дао сам ти дом Израиљев и Јудин; и ако је мало, додао бих ти то и то.

9 Зашто си презрео ријеч Господњу чинећи што њему није по вољи? Урију Хетејина убио си мачем и узео си жену његову себи за жену, а њега си убио мачем синова Амоновијех.

10 Зато неће се одмаћи мач од дома твојега довијека, што си ме презрео и узео жену Урије Хетејина да ти буде жена.

11 Овако вели Господ: ево, ја ћу подигнути на те зло из дома твојега, и узећу жене твоје на твоје очи, и даћу их ближњему твојему, те ће спавати са женама твојим на видику свакому.

12 Јер ти си учинио тајно, али ћу ја ово учинити пред свијем Израиљем и свакому на видику.

13 Тада рече Давид Натану: сагријеших Господу. А Натан рече Давиду: и Господ је пронио гријех твој; нећеш умријети.

14 Али што си тијем дјелом дао прилику непријатељима Господњим да хуле, зато ће ти умријети син који ти се родио.

15 Потом Натан отиде својој кући. А Господ удари дијете које роди жена Уријина Давиду, те се разбоље на смрт.

16 И Давид се мољаше Богу за дијете, и пошћаше се Давид, и дошавши лежаше преко ноћ на земљи.

17 И старјешине дома његова усташе око њега да га подигну са земље, али он не хтје, нити једе што с њима.

18 А кад би седми дан, умрије дијете; и не смијаху слуге Давидове јавити му да је дијете умрло, јер говораху: ево, док дијете бијаше живо, говорасмо му, па нас не хтје послушати; а како ћемо му казати: умрло је дијете? хоће га уцвијелити.

19 А Давид видећи гдје слуге његове шапћу међу собом, досјети се да је умрло дијете; и рече Давид слугама својим: је ли умрло дијете? А они рекоше: умрло је.

20 Тада Давид уста са земље, и уми се, и намаза се и преобуче се; и отиде у дом Господњи, и поклони се. Потом опет дође кући својој, и заиска да му донесу да једе; и једе.

21 А слуге његове рекоше му: шта то радиш? док бијаше дијете живо, постио си и плакао; а кад умрије дијете, устао си и једеш.

22 А он рече: док дијете бијаше живо, постио сам и плакао, јер говорах: ко зна, може се смиловати Господ на ме да дијете остане живо.

23 А сад умрло је; што бих постио? могу ли га повратити? ја ћу отићи к њему, али он неће се вратити к мени.

24 Потом Давид утјеши Витсавеју жену своју, и отиде к њој, и леже с њом. И она роди сина, којему надје име Соломун. И мио бјеше Господу.

25 И посла Натана пророка, те му надје име Једидија, ради Господа.

26 А Јоав бијући Раву синова Амонових, узе царски град.

27 И посла посланике к Давиду, и рече: бих Раву, и узех град на води.

28 Него сада скупи остали народ, и стани у око према граду, и узми га, да га не бих ја узео и моје се име спомињало на њему.

29 И Давид скупив сав народ отиде на Раву, и удари на њу, и узе је.

30 И узе цару њихову с главе круну, у којој бјеше таланат злата, с драгим камењем, и метнуше је на главу Давиду, и однесе из града плијен врло велик.

31 А народ који бијаше у њему изведе и метну их под пиле и под бране гвоздене и под сјекире гвоздене, и сагна их у пећи гдје се опеке пеку. И тако учини свијем градовима синова Амоновијех. Потом се врати Давид са свијем народом у Јерусалим.

Јн 17:11–26

11 И више нијесам на свијету, а они су на свијету, а ја идем к теби. Оче свети! сачувај их у име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми.

12 Док бијах с њима на свијету, ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах, и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се збуде писмо.

13 А сад к теби идем, и ово говорим на свијету, да имају радост моју испуњену у себи.

14 Ја им дадох ријеч твоју; и свијет омрзну на њих, јер нијесу од свијета, као и ја што нијесам од свијета.

15 Не молим те да их узмеш са свијета, него да их сачуваш ода зла.

16 Од свијета нијесу, као ни ја што нијесам од свијета.

17 Освети их истином својом: ријеч је твоја истина.

18 Као што си ти мене послао у свијет, и ја њих послах у свијет.

19 Ја посвећујем себе за њих, да и они буду освећени истином.

20 Не молим се пак само за њих, него и за оне који ме узвјерују њихове ријечи ради;

21 Да сви једно буду, као ти, оче, што си у мени и ја у теби; да и они у нама једно буду, да и свијет вјерује да си ме ти послао.

22 И славу коју си ми дао ја дадох њима, да буду једно као ми што смо једно.

23 Ја у њима и ти у мени: да буду сасвијем уједно, и да позна свијет да си ме ти послао и да си имао љубав к њима као и к мени што си љубав имао.

24 Оче! хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја; да виде славу моју коју си ми дао, јер си имао љубав к мени прије постања свијета.

25 Оче праведни! свијет тебе не позна, а ја те познах, и ови познаше да си ме ти послао.

26 И показах им име твоје, и показаћу: да љубав којом си мене љубио у њима буде, и ја у њима.

Проп 5:2–11

2 Немој наглити устима својим, и срце твоје да не буде брзо изговорити што пред Богом, јер је Бог на небу а ти си на земљи, зато нека буде мало ријечи твојих.

3 Јер сан долази од многога посла, а глас безумников од многих ријечи.

4 Кад учиниш завјет Богу, не оклијевај испунити га, јер му нијесу мили безумници; што год завјетујеш, испуни.

5 Боље је да не завјетујеш неголи да завјетујеш па не испуниш.

6 Не дај устима својима да на гријех наводе тијело твоје, и не говори пред анђелом да је било нехотице. Зашто би се гњевио Бог на ријечи твоје и потро дјело руку твојих?

7 Јер као што у мноштву санова има таштине, тако и у многим ријечима; него бој се Бога.

8 Ако видиш гдје се чини неправда сиромаху и отима суд и правда у земљи, не чуди се томе, јер виши пази на високога, и има још виших над њима.

9 Али је земља кориснија од свега; и цар њиви служи.

10 Ко љуби новце, неће се наситити новаца; и ко љуби богатство, неће имати користи од њега. И то је таштина.

11 Гдје је много добра, много је и онијех који га једу; па кака је корист од тога господару? осим што гледа својим очима.