Дан 160 од 365

2 Сам 13:1–39

1 А потом се догоди: Авесалом син Давидов имаше лијепу сестру по имену Тамару, и замилова је Амнон син Давидов.

2 И тужаше Амнон тако да се разбоље ради Тамаре сестре своје; јер бјеше дјевојка, те се Амнону чињаше тешко да јој учини што.

3 А имаше Амнон пријатеља, којему име бјеше Јонадав син Саме брата Давидова; и Јонадав бјеше врло домишљат.

4 И рече му: што се тако сушиш, царев сине, од дана на дан? не би ли ми казао? А Амнон му рече: љубим Тамару сестру Авесалома брата својега.

5 Тада му рече Јонадав: лези у постељу своју, и учини се болестан; па кад дође отац твој да те види, ти му реци: нека дође Тамара сестра моја да ме нахрани, и да зготови пред мојим очима јело да гледам, и из њезине руке да једем.

6 И Амнон леже и учини се болестан; и кад дође цар да га види, рече Амон цару: нека дође Тамара сестра моја и зготови преда мном два јелца да једем из њезине руке.

7 Тада Давид посла к Тамари кући, и поручи јој: иди у кућу брата својега Амнона и зготови му јело.

8 И Тамара отиде у кућу брата својега Амнона, и он лежаше; и узе брашна и замијеси и зготови јело пред њим и скуха.

9 Потом узе тавицу и изручи преда њ; али Амнон не хтје јести, него рече: кажите нека изиду сви који су код мене. И изидоше сви.

10 Тада рече Амнон Тамари: донеси то јело у клијет да једем из твоје руке. И Тамара узе јело што бјеше зготовила, и донесе Амнону брату својему у клијет.

11 А кад му пружи да једе, он је ухвати и рече јој: ходи, лези са мном, сестро моја!

12 А она му рече: не, брате, немој ме осрамотити, јер се тако не ради у Израиљу, не чини тога безумља.

13 Куда бих ја са срамотом својом? а ти би био као који од најгорих људи у Израиљу. Него говори цару; он ме неће теби одрећи.

14 Али је он не хтје послушати, него савладавши је осрамоти је и облежа је.

15 А послије омрзе на њу Амнон веома, те мржња којом мржаше на њу бјеше већа од љубави којом је прије љубљаше. И рече јој Амнон: устани, одлази.

16 А она му рече: то ће бити веће зло од онога које си ми учинио што ме тјераш. Али је он не хтје послушати.

17 Него викну момка који га слушаше, и рече му: води ову од мене напоље, и закључај врата за њом.

18 А она имаше на себи шарену хаљину, јер таке хаљине ношаху царске кћери док су дјевојке. И слуга његов изведе је напоље, и закључа за њом врата.

19 Тада Тамара посу се пепелом по глави и раздрије шарену хаљину коју имаше на себи, и метну руку своју на главу, и отиде вичући.

20 А брат њезин Авесалом, рече јој: да није Амнон брат твој био с тобом? али, сестро моја, ћути, брат ти је, не мисли о том. И тако оста Тамара осамљена у кући брата својега Авесалома.

21 И цар Давид чувши све ово разгњеви се врло.

22 Авесалом пак не говораше с Амноном ни ружно ни лијепо; јер Авесалом мржаше на Амнона што му осрамоти сестру Тамару.

23 А послије двије године кад се стризијаху овце Авесаломове у Вал-Асору, који је код Јефрема, он позва све синове цареве.

24 И дође Авесалом к цару и рече му: ево, сад се стригу овце слузи твојему; нека пође цар и слуге његове са слугом својим.

25 Али цар рече Авесалому: немој, сине, немој да идемо сви, да ти не будемо на теготу. И премда наваљиваше, опет не хтје ићи, него га благослови.

26 А Авесалом рече: кад ти нећеш, а оно нека иде с нама Амнон брат мој. А цар му рече: што да иде с тобом?

27 Али навали Авесалом на њ, те пусти с њим Амнона и све синове царске.

28 Тада Авесалом заповједи момцима својим говорећи: пазите, кад се срце Амнону развесели од вина, и ја вам речем: убијте Амнона; тада га убијте; не бојте се, јер вам ја заповиједам, будите слободни и храбри.

29 И учинише с Амноном слуге Авесаломове како им заповједи Авесалом. Тада усташе сви синови цареви и појахаше свак своју мазгу и побјегоше.

30 А докле још бијаху на путу, дође глас Давиду да је Авесалом побио све синове цареве, да није остао од њих ни један.

31 Тада уставши цар раздрије хаљине своје, и леже на земљу, и све слуге његове које стајаху око њега раздријеше хаљине своје.

32 А Јонадав син Саме брата Давидова проговори и рече: нека не говори господар мој да су побили сву дјецу, цареве синове; погинуо је само Амнон, јер Авесалом бјеше тако наумио од оног дана кад Амнон осрамоти Тамару сестру његову.

33 Нека дакле цар господар мој не мисли о том у срцу својем говорећи: сви синови цареви погибоше; јер је само Амнон погинуо.

34 А Авесалом побјеже. А момак на стражи подиже очи своје и угледа, а то многи народ иде к њему покрај горе.

35 И Јонадав рече цару: ево иду синови цареви; као што је казао слуга твој, тако је било.

36 И кад изрече, а то синови цареви дођоше, и подигавши глас свој плакаше; а и цар и све слуге његове плакаше врло.

37 Авесалом пак побјеже и отиде к Талмају сину Амијудову цару Гесурском. А Давид плакаше за сином својим сваки дан.

38 А кад Авесалом утече и дође у Гесур, оста ондје три године.

39 Потом зажеље цар Давид отићи к Авесалому, јер се утјеши за Амноном што погибе.

Јн 18:1–30

1 И рекавши ово Исус изиђе с ученицима својијем преко потока Кедрона гдје бјеше врт, у који уђе он и ученици његови.

2 А Јуда издајник његов знадијаше оно мјесто; јер се Исус често скупљаше ондје с ученицима својијем.

3 Онда Јуда узе чету и од главара свештеничкијех и фарисеја момке, и дође онамо с фењерима и са свијећама и с оружјем.

4 А Исус знајући све што ће бити од њега изиђе и рече им: кога тражите?

5 Одговорише му: Исуса Назарећанина. Исус им рече: ја сам. А с њима стајаше и Јуда који га издаваше.

6 А кад им рече: ја сам; измакоше се натраг и попадаше на земљу.

7 Онда их опет запита Исус: кога тражите? А они рекоше: Исуса Назарећанина.

8 Исус им одговори: казах вам да сам ја. Ако дакле мене тражите, оставите ове нек иду.

9 Да се изврши ријеч што рече: не изгубих ниједнога од онијех које си ми дао.

10 А Симон Петар имаше нож, па га извади и удари слугу поглавара свештеничкога, и отсијече му десно ухо. А слузи бјеше име Малхо.

11 Онда рече Исус Петру: задјени нож у ножнице. Чашу коју ми даде отац зар да је не пијем?

12 А чета и војвода и момци Јеврејски ухватише Исуса и свезаше га,

13 И одведоше га најпре Ани, јер бјеше таст Кајафи, који бјеше поглавар свештенички оне године.

14 А Кајафа бјеше онај што даде свјет Јудејцима да је боље да умре један човјек него народ да пропадне.

15 За Исусом пак иђаше Симон Петар и други ученик; а ученик онај бјеше познат код поглавара свештеничкога, и уђе с Исусом у двор поглавара свештеничкога;

16 А Петар стајаше напољу код врата. Онда изиђе онај ученик што бјеше познат код поглавара свештеничкога и рече вратарици те уведе Петра.

17 Онда рече слушкиња вратарица Петру: да нијеси и ти ученик овога човјека? Он рече: нијесам.

18 А слуге и момци бијаху наложили огањ и стајаху те се гријаху, јер бјеше зима; а и Петар стајаше с њима и гријаше се.

19 Поглавар пак свештенички запита Исуса за ученике његове и за његову науку.

20 Исус му одговори: ја говорих јавно свијету, ја свагда учих у зборници и у цркви, гдје се свагда скупљају Јудејци, и ништа тајно не говорих.

21 Што питаш мене? Питај оне који су слушали шта сам им говорио: ево ови знаду шта сам ја говорио.

22 А кад он ово рече, један од момака који стајаху ондје удари Исуса по образу, и рече: зар тако одговараш поглавару свештеничкоме?

23 Исус му одговори: ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш?

24 И Ана посла га свезана Кајафи поглавару свештеничкоме.

25 А Симон Петар стајаше и гријаше се. Онда му рекоше: да нијеси и ти од ученика његовијех? А он се одрече и рече: нијесам.

26 Рече један од слугу поглавара свештеничкога који бјеше рођак ономе што му Петар отсијече ухо: не видјех ли ја тебе у врту с њим?

27 Онда се Петар опет одрече; и одмах пијетао запјева.

28 А Исуса поведоше од Кајафе у судницу. Али бјеше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би опоганили, него да би могли јести пасху.

29 Онда Пилат изађе к њима напоље и рече: какову кривицу износите на овога човјека?

30 Одговорише му и рекоше: кад он не би био злочинац не бисмо га предали теби.

Пс 69:1–36

1 Помози ми, Боже, јер дође вода до душе.

2 Пропадам у дубоком глибу, гдје нема дна; тонем води у дубине, и вали ме затрпавају.

3 Изнемогох вичући, промуче ми грло, побијељеше ми очи погледајући Бога.

4 Онијех који мрзе на ме ни за што има више него косе на глави мојој; осилише који хоће да ме погубе, лажљиви непријатељи моји. Што нијесам отимао, ваља да вратим.

5 Боже! ти знаш је ли у мени безумље, и кривице моје нијесу сакривене од тебе.

6 Немој да се постиде у мени који се уздају у тебе, Господе, Господе над војскама! Немој да се посраме у мени који траже тебе, Боже Израиљев!

7 Јер тебе ради подносим руг, и срамота попаде лице моје.

8 Туђин постадох браћи својој, и незнан синовима матере своје.

9 Јер ревност за кућу твоју једе ме и ружења онијех који тебе руже падају на ме.

10 Плачем, постим се душом својом, и то ми се прима за зло;

11 Мјесто хаљине облачим врећу, и бивам им прича.

12 О мени се разговарају сједећи на вратима , пијући вину пјевају ме.

13 А ја се молим теби, Господе; вријеме је да се смилујеш, Боже; по великој милости својој услиши ме, јер је истинито спасење твоје.

14 Извади ме из глиба, да не пропаднем; да се избавим од ненавидника и из дубоке воде;

15 Да ме не узме вода на матицу, да ме не прождре пучина, и да не склопи јама нада мном ждријела својега.

16 Услиши ме, Господе, јер је благост твоја милосрдна, по великој доброти својој погледај ме.

17 Немој одвратити лица својега од слуге својега; јер ме је туга; похитај, услиши ме.

18 Приближи се души мојој, избави је; насупрот непријатељима мојим избави ме.

19 Ти знаш под каквим сам ругом, стидом и срамотом; пред тобом су сви непријатељи моји.

20 Срамота сатр срце моје, изнемогох; чекам хоће ли се коме сажалити, али нема никога; хоће ли ме ко потјешити, али не налазим.

21 Дају ми жуч да једем, и у жеђи мојој поје ме оцтом.

22 Трпеза њихова нека им буде мрежа и замка, то нека им буде плата.

23 Нека им потамне очи њихове, да не виде, и њихове бедре раслаби засвагда.

24 Излиј на њих јарост своју, и пламен гњева твојега нека их обузме!

25 Стан њихов нека опусти, и у њиховијем шаторима нека не буде никога да живи.

26 Јер кога си ти поразио, они гоне, и умножавају јаде онима које си ти ранио.

27 Мећи на њих кривицу за кривицом, да не дођу до правде твоје.

28 Нека се избришу из књиге живијех, и с праведницима нек не буду записани.

29 А ја сам ништ и болан; помоћ твоја, Боже, нек ме заклони.

30 Славићу име Божије у пјесми, величаћу га у хвали.

31 То је Богу милије од вола, од телета с роговима и с папцима.

32 Видјеће ништи и радоваће се. Који тражите Бога, оживјеће срце ваше.

33 Јер Бог чује убоге, и сужања својих не оглуша се.

34 Нека га хвале небеса и земља, мора и све што се у њима миче!

35 Јер ће Бог спасти Сион, сазидаће градове Јудине; и људи ће се ондје населити и наслиједиће га.

36 И натражје ће се слуга његовијех утврдити у њему и који љубе име његово наставаће на њему.