Дан 169 од 365

1 Цар 1:30–2:26

1:30 Како сам ти се заклео Господом Богом Израиљевим рекавши: Соломун син твој биће цар послије мене, и он ће сједјети на пријестолу мојем мјесто мене, тако ћу учинити данас.

1:31 Тада Витсавеја сави се лицем до земље и поклони се цару, па рече: да живи господар мој цар Давид довијека!

1:32 Потом рече цар Давид: зовите ми Садока свештеника и Натана пророка и Венају сина Јодајева. И они дођоше пред цара.

1:33 А цар им рече: узмите са собом слуге господара својега, и посадите Соломуна сина мојега на моју мазгу и и одведите га до Гиона;

1:34 И нека га ондје Садок свештеник и Натан пророк помажу за цара над Израиљем, и затрубите у трубу и реците: да живи цар Соломун!

1:35 Потом се вратите за њим, и он нека дође и сједе на пријесто мој и царује мјесто мене; јер сам њега одредио да буде вођ Израиљу и Јуди.

1:36 А Венаја син Јодајев одговори цару и рече: амин! нека тако рече Господ Бог господара мојега цара.

1:37 Како је Господ био с господарем мојим царем тако тако нека буде и са Соломуном, и нека подигне пријесто његов још више него пријесто господара мојега цара Давида.

1:38 И тако отиде Садок свештеник и Натан пророк и Венаја син Јодајев и Херетеји и Фелетеји, и посадише Соломуна на мазгу цара Давида и одведоше га до Гиона.

1:39 И Садок свештеник узе рог с уљем из шатора, и помаза Соломуна. Потом затрубише у трубу и сав народ рече: да живи цар Соломун!

1:40 И сав народ пође за њим, и народ свираше у свирале и весељаше се веома да се земља разлијегаше од вике њихове.

1:41 И зачу Адонија и све званице које бијаху с њим, пошто једоше; зачу и Јоав глас трубни, па рече: кака је то вика и врева у граду?

1:42 И докле он још говораше, гле, дође Јонатан син Авијатара свештеника; и Адонија му рече: ходи, јер си јунак и носиш добре гласе.

1:43 А Јонатан одговори и рече Адонији: та, господар наш цар Давид постави Соломуна царем.

1:44 Јер цар посла с њим Садока свештеника и Натана пророка и Венају сина Јодајева, и Херетеје и Фелетеје, и посадише га на цареву мазгу.

1:45 И помазаше га Садок свештеник и Натан пророк код Гиона за цара, и отидоше оданде веселећи се тако да је град узаврео; то је вика коју чусте.

1:46 И Соломун је већ сјео на царски пријесто.

1:47 И дошле су слуге цареве, и благословише господара нашега цара Давида говорећи: да Бог прослави име Соломуново још већма него твоје, и пријесто његов да подигне још више него твој. И поклони се цар на постељи својој.

1:48 Још овако рече цар: да је благословен Господ Бог Израиљев, који даде данас ко ће сједети на пријестолу мојему, да виде моје очи.

1:49 Тада се препадоше, и усташе све званице Адонијине, и отидоше свак својим путем.

1:50 А Адонија бојећи се Соломуна уста и отиде, и ухвати се за рогове олтару.

1:51 И јавише Соломуну говорећи: ено, Адонија се уплашио од цара Соломуна, и ено га, ухватио се за рогове олтару, и вели: нека му се закуне цар Соломун да неће убити слуге својега мачем.

1:52 А Соломун рече: ако буде поштен човјек, ни длака с главе његове неће пасти на земљу; али ако се нађе зло на њему, погинуће.

1:53 И тако посла цар Соломун, те га доведоше од олтара; и кад дође, поклони се цару Соломуну; а Соломун му рече: иди кући својој.

2:1 А кад дође време Давиду да умре, заповједи Соломуну сину својему говорећи:

2:2 Ја идем куд иде све на земљи; а ти буди храбар и буди човјек.

2:3 И држи што ти је Господ Бог твој заповједио да држиш, ходећи путовима његовим и држећи уредбе његове и заповијести његове и законе његове и свједочанства његова, како је написано у закону Мојсијеву, да би напредовао у свему што узрадиш и за чим се год окренеш,

2:4 Да би Господ испунио ријеч своју коју ми је рекао говорећи: ако успазе синови твоји на пут свој ходећи преда мном вјерно, свијем срцем својим и свом душом својом, тада ти не ће нестати човјека на пријестолу Израиљеву.

2:5 А ти знаш шта ми је учинио Јоав син Серујин, шта је учинио двјема војводама Израиљевијем, Авениру сину Нирову и Амаси сину Јетерову, које уби проливши у миру крв као у рату, и окаља крвљу као у рату појас свој око себе, и обућу своју на ногу.

2:6 Учини дакле по мудрости својој, и немој дати да се сиједа глава његова спусти с миром у гроб.

2:7 Синовима пак Варзелаја од Галада учини милост, и нека буду међу онима који једу за твојим столом, јер су тако дошли к мени кад сам бјежао од Авесалома брата твојега.

2:8 И ето, код тебе је Симеј син Гирин од Венијамина из Ваурима, који ме је љуто ружио кад иђах у Маханајим; али ми дође на сусрет на Јордан, и заклех му се Господом рекавши: нећу те убити мачем.

2:9 Али му ти немој опростити, јер си мудар човјек и знаћеш шта ћеш му учинити, да оправиш сиједу главу његову с крвљу у гроб.

2:10 Тако почину Давид код отаца својих, и би погребен у граду Давидову.

2:11 А царова Давид над Израиљем четрдесет година: у Хеврону царова седам година, а у Јерусалиму царова тридесет и три године.

2:12 И Соломун сједе на пријесто Давида оца својега, и царство се његово утврди јако.

2:13 Тада дође Адонија син Агитин к Витсавеји матери Соломуновој; а она рече: јеси ли добро дошао? А он рече: добро.

2:14 Потом рече: имам нешто да ти кажем. А она рече: говори.

2:15 Тада рече: ти знаш да је моје било царство, и да је у мене био упро очи сав Израиљ да ја будем цар; али се царство пренесе и допаде брату мојему, јер му га Господ даде.

2:16 Зато те сад молим за једно; немој ме одбити. А она му рече: говори.

2:17 А он рече: говори цару Соломуну, јер ти он неће одбити, нека ми да за жену Ависагу Сунамку.

2:18 А Витсавеја рече: добро, ја ћу говорити цару за те.

2:19 И дође Витсавеја к цару Соломуну да му говори за Адонију; а цар уста и срете је и поклонив јој се сједе на свој пријесто, и заповједи те намјестише столицу матери његовој, и она сједе њему с десне стране.

2:20 Тада она рече: искала би од тебе једну малу ствар, немој ме одбити. А цар јој рече: ишти, мајко, нећу те одбити.

2:21 Она рече: подај Ависагу Сунамку Адонији брату својему за жену.

2:22 А цар Соломун одговори матери својој и рече: зашто иштеш Ависагу Сунамку за Адонију? ишти и царство за њ, јер је он брат мој старији и има уза се Авијатара свештеника и Јоава сина Серујина.

2:23 И закле се цар Соломун Господом говорећи: тако да ми учини Бог и тако да дода, себи на смрт каза то Адонија данас.

2:24 И зато, тако да је жив Господ, који ме је утврдио и посадио ме на пријестолу Давида оца мојега, и који ми је начинио кућу као што је рекао, данас ће погинути Адонија.

2:25 И посла цар Соломун Венају сина Јодајева, који уложи на њ, те погибе.

2:26 А Авијатару свештенику рече цар: иди у Анатот на њиву своју, јер си заслужио смрт, али те нећу данас погубити, јер си носио ковчег Господњи пред Давидом оцем мојим и подносио си све невоље које је подносио отац мој.

Дап 2:29–47

29 Људи браћо! нека је слободно казати вам управо за старјешину Давида да и умрије, и укопан би, и гроб је његов међу нама до овога дана.

30 Пророк дакле будући, и знајући да му се Бог клетвом кле од рода бедара његовијех по тијелу подигнути Христа, и посадити га на пријестолу његову,

31 Предвидјевши говори за васкрсеније Христово да се не остави душа његова у паклу, ни тијело његово видје трухљења.

32 Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви свједоци.

33 Десницом дакле Божијом подиже се, и обећање светога Духа примивши од оца, изли ово што ви сад видите и чујете.

34 Јер Давид не изиђе на небеса, него сам говори: рече Господ Господу мојему: сједи мени с десне стране,

35 Док положим непријатеље твоје подножје ногама твојима.

36 Тврдо дакле нека зна сав дом Израиљев да је и Господом и Христом Бог учинио овога Исуса кога ви распесте.

37 А кад чуше, ражали им се у срцу, и рекоше Петру и осталијем апостолима: шта ћемо чинити, људи браћо?

38 А Петар им рече: покајте се, и да се крстите сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријеха; и примићете дар светога Духа;

39 Јер је за вас обећање и за дјецу вашу, и за све даљне које ће год дозвати Господ Бог наш.

40 И другијем многијем ријечима свједочаше, и мољаше их говорећи: спасите се од овога покваренога рода.

41 Који дакле радо примише ријеч његову крстише се; и пристаде у тај дан око три хиљаде душа.

42 И осташе једнако у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хљеба, и у молитвама.

43 И уђе страх у сваку душу; јер апостоли чинише многа чудеса и знаке у Јерусалиму.

44 А сви који вјероваше бијаху заједно, и имаху све заједно.

45 И течевину и имање продаваху и раздаваху свима као што ко требаше.

46 И сваки дан бијаху једнако једнодушно у цркви, и ломљаху хљеб по кућама, и примаху храну с радости и у простоти срца,

47 Хвалећи Бога, и имајући милост у свију људи. А Господ сваки дан умножаваше друштво онијех који се спасаваху.

Проп 7:23–29

23 Све то огледах мудрошћу и рекох: бићу мудар; али мудрост бјеше далеко од мене.

24 Што је тако далеко и врло дубоко, ко ће наћи?

25 Окретох се срцем својим да познам и извидим и изнађем мудрост и разум, и да познам безбожност лудости и лудост безумља.

26 И нађох да је грча од смрти жена којој је срце мрежа и пругло, којој су руке окови; ко је мио Богу, сачуваће се од ње, а грјешника ће ухватити она.

27 Гле, то нађох, вели проповједник, једно према другом, тражећи да разумијем.

28 Још тражи душа моја, али не нађох. Човјека једнога у тисући нађох, али жене међу свјема не нађох.

29 Само, гле, ово нађох: да је Бог створио човјека добра; а они траже свакојаке помисли.