Дан 168 од 365

2 Сам 24:1–25

1 А Господ се опет разгњеви на Израиља, и надражи Давида на њих говорећи: хајде изброј Израиља и Јуду.

2 И рече цар Јоаву, војводи свом: прођи по свијем племенима Израиљевијем од Дана до Вирсавеје, и избројте народ, да знам колико има народа.

3 А Јоав рече цару: нека дода Господ Бог твој к народу колико га је сад још сто пута толико, и да цар господар мој види својим очима; али зашто цар господар мој хоће то?

4 Али ријеч царева би јача од Јоава и војвода; и отиде Јоав и војводе од цара да преброје народ Израиљев.

5 И прешавши преко Јордана стадоше у око у Ароиру, с десне стране града, који је на средини потока Гадова, и код Јазира.

6 Потом дођоше у Галад, и у доњу земљу Одсију, а одатле отидоше у Дан-Јан и у околину Сидонску.

7 Потом дођоше до града Тира и у све градове Јевејске и Хананејске; и отидоше на јужну страну Јудину у Вирсавеју.

8 И обишавши сву земљу вратише се у Јерусалим послије девет мјесеци и двадесет дана.

9 И Јоав даде цару број преписанога народа; и бјеше од Израиља осам стотина тисућа људи за војску који махаху мачем, а људи од Јуде пет стотина тисућа.

10 Тада Давида такну у срце, пошто преброји народ, и рече Давид Господу: сагријеших веома што то урадих. Али, Господе, узми безакоње слуге својега, јер веома лудо радих.

11 А кад Давид уста ујутру, дође ријеч Господња Гаду пророку, који бијаше Давиду видјелац, и рече:

12 Иди и кажи Давиду: овако вели Господ: троје ти дајем, избери једно да ти учиним.

13 И дође Гад к Давиду, и каза му говорећи: хоћеш ли ти да буде седам гладнијех година у земљи твојој, или да бјежиш три мјесеца од непријатеља својих и они да те гоне, или да буде три дана помор у твојој земљи? Сад промисли и гледај шта ћу одговорити ономе који ме је послао.

14 А Давид рече Гаду: у тјескоби сам љутој; али нека западнемо Господу у руке, јер је милост његова велика; а људима да не западнем у руке.

15 И тако пусти Господ помор на Израиља од јутра до одређенога времена, и помрије народа од Дана до Вирсавеје седамдесет тисућа људи.

16 А кад анђео пружи руку своју на Јерусалим да га убија, сажали се Господу са зла, и рече анђелу који убијаше народ: доста, спусти руку. А анђео Господњи бијаше код гумна Орне Јевусејина.

17 А Давид кад видје анђела гдје бије народ, проговори и рече Господу: ево, ја сам згријешио, ја сам зло учинио, а те овце што су учиниле? нека се рука твоја обрати на мене и на дом оца мојега.

18 Потом опет дође Гад к Давиду исти дан, и рече му: иди, начини Господу олтар на гумну Орне Јевусејина.

19 И отиде Давид по ријечи Гадовој, како Господ заповједи.

20 Тада Орна обазревши се угледа цара и слуге његове гдје иду к њему; и отиде Орна и поклони се цару лицем до земље,

21 И рече: што је дошао цар господар мој слузи својему? А Давид рече: да купим од тебе то гумно, да начиним на њему олтар Господу да би престао помор у народу.

22 А Орна рече Давиду: нека узме цар господар мој и принесе на жртву што му је воља; ево волова за жртву паљеницу, и кола и јармова волујских за дрва.

23 Све то даваше цару Орна као цар, и рече Орна цару: Господ Бог твој нека те милостиво прими.

24 А цар рече Орни: не; него ћу купити од тебе по цијени, нити ћу принијети Господу Богу својему жртве паљенице поклоњене. И тако купи Давид гумно и волове за педесет сикала сребра:

25 И ондје начини Давид олтар Господу, и принесе жртве паљенице и жртве захвалне. И Господ се умилостиви земљи, и преста помор у Израиљу.

1 Цар 1:1–29

1 А цар Давид остарје и би временит, и колико га покриваху хаљинама не могаше се загријати.

2 Тада му рекоше слуге његове; нека потраже цару господару нашему младу дјевојку, па она нека стоји пред царем и двори га, и на крилу нека му спава, да се загријева цар господар наш.

3 И потражише лијепу дјевојку по свијем крајевима Израиљским, и нађоше Ависагу Сунамку, те је доведоше цару.

4 А та дјевојка бијаше врло лијепа, и двораше цара и служаше му: али је цар не позна.

5 А Адонија син Агитин подиже се говорећи: ја ћу бити цар. И набави себи кола и коњика, и педесет људи који трчаху пред њим.

6 И отац га нигда не накара, нити му рече: зашто радиш тако? А он бјеше врло лијеп, и мати га роди иза Авесалома.

7 И договараше се с Јоавом сином Серујиним и с Авијатаром свештеником, који помагаху Адонији.

8 Али Садок свештеник и Венаја син Јодајев и Натан пророк и Семај и Реј и јунаци Давидови не присташе за Адонијом.

9 Тада накла Адонија оваца и волова и угојене стоке код камена Зоелета, који је код извора Рогила, и позва сву браћу своју, синове цареве, и све људе од Јуде, слуге цареве;

10 Али не позва Натана пророка, ни Венаје, ни осталијех јунака, ни Соломуна брата својега.

11 Тада рече Натан Витсавеји матери Соломуновој говорећи: јеси ли чула да се зацарио Адонија син Агитин? а господар наш Давид не зна.

12 Него сада хајде, ја ћу те свјетовати како ћеш избавити душу своју и душу сина својега Соломуна.

13 Хајде, отиди к цару Давиду и реци му: нијеси ли се ти, господару мој царе, заклео слушкињи својој говорећи: Соломун син твој биће цар послије мене, и он ће сједјети на пријестолу мојем? Зашто се дакле зацари Адонија?

14 И гле, док ти још будеш ондје говорећи с царем, ја ћу доћи за тобом, и допунићу твоје ријечи.

15 И тако уђе Витсавеја к цару у клијет. А цар бијаше врло стар; и Ависага Сунамка двораше га.

16 И савивши се Витсавеја поклони се цару; а цар јој рече: шта ћеш?

17 А она му рече: господару мој, ти си се заклео Господом Богом својим слушкињи својој: Соломун син твој биће цар послије мене, и он ће сједјети на пријестолу мојем.

18 А сада ево Адонија се зацари, а ти, господару мој царе, и не знаш.

19 Наклао је волова и угојене стоке и оваца много, и позвао све синове цареве, и Авијатара свештеника и Јоава војводу; а Соломуна слуге твојега није позвао.

20 Сада, царе господару мој, очи су свега Израиља упрте у тебе, да им кажеш ко ће сјести на пријесто твој, господару мој царе, послије тебе.

21 Иначе кад господар мој цар почине код отаца својих, бићемо ја и син мој Соломун криви.

22 И гле, док она још говораше цару, дође пророк Натан.

23 И јавише цару говорећи: ево Натана пророка. И он ступивши пред цара поклони се цару лицем до земље.

24 И рече Натан: царе, господару мој, јеси ли ти казао: Адонија ће бити цар послије мене, и он ће сједјети на пријестолу мојем?

25 Јер отиде данас и накла волова и угојене стоке и оваца много, и позва све синове цареве и војводе и Авијатара свештеника; и ено једу и пију с њим и говоре: да живи цар Адонија.

26 Мене пак, слуге твојега, не позва, ни Садока свештеника, ни Венаје сина Јодајева, ни Соломуна слуге твојега.

27 Је ли то цар господар мој наредио? не казав слузи својему ко ће сјести на пријесто господара мојега цара послије њега.

28 А цар Давид одговори и рече: зовите ми Витсавеју. И она дође пред цара, и стаде пред царем.

29 Тада се закле цар говорећи: тако да је жив Господ, који је избавио душу моју од сваке невоље,

Дап 2:1–28

1 И кад се наврши педесет дана бијаху заједно сви апостоли једнодушно.

2 И уједанпут постаде хука с неба као духање силнога вјетра, и напуни сву кућу гдје сјеђаху;

3 И показаше им се раздијељени језици као огњени; и сједе по један на свакога од њих.

4 И напунише се сви Духа светога, и стадоше говорити другијем језицима, као што им Дух даваше те говораху.

5 А у Јерусалиму стајаху Јевреји људи побожни из свакога народа који је под небом.

6 А кад постаде овај глас, скупи се народ, и смете се: јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовијем језиком.

7 И дивљаху се и чуђаху се говорећи један другоме: нијесу ли ово све Галилејци што говоре?

8 Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили?

9 Парћани, и Миђани, и Еламљани, и који смо из Месопотамије, и из Јудеје и Кападокије, и из Понта и Азије,

10 И из Фригије и Памфилије, из Мисира и крајева Ливијскијех код Кирине, и путници из Рима, и Јудејци и дошљаци,

11 Крићани и Арапи, чујемо гдје они говоре нашијем језицима величине Божије.

12 И дивљаху се сви и не могаху се начудити говорећи један другоме: шта ће дакле ово бити?

13 А други потсмијевајући се говораху: накитили су се вина.

14 А Петар стаде са једанаесторицом и подиже глас свој и рече им: људи Јудејци и ви сви који живите у Јерусалиму! ово да вам је на знање, и чујте ријечи моје.

15 Јер ови нијесу пијани као што ви мислите, јер је тек трећи сахат дана;

16 Него је ово оно што каза пророк Јоило:

17 И биће у пошљедње дане, говори Господ, излићу од Духа својега на свако тијело, и прорећи ће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће утваре и старци ваши сниће снове;

18 Јер ћу на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излити од Духа својега, и прорећи ће.

19 И даћу чудеса горе на небу и знаке доље на земљи: крв и огањ и пушење дима.

20 Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и славни дан Господњи.

21 И биће да ће се сваки спасти који призове име Господње.

22 Људи Израиљци! послушајте ријечи ове: Исуса Назарећанина, човјека од Бога потврђена међу вама силама и чудесима и знацима које учини Бог преко њега међу вама, као што и сами знате,

23 Овога одређенијем савјетом и промислом Божијим предана примивши, преко руку безаконика приковасте и убисте;

24 Којега Бог подиже, раздријешивши везе смртне, као што не бијаше могуће да га оне држе.

25 Јер Давид говори за њега: Господа једнако гледах пред собом: јер је с десне стране мене, да се не помакнем;

26 Зато се развесели срце моје, и обрадова се језик мој, па још и тијело моје почиваће у наду;

27 Јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац твој види трухљења.

28 Показао си ми путове живота: напунићеш ме весеља с лицем својијем.

Проп 7:14–22

14 У добро вријеме уживај добро, а у зло вријеме гледај, јер је Бог створио једно према другом зато да човјек не зна шта ће бити.

15 Свашта видјех за времена таштине своје: праведника који пропада у правди својој, и безбожника који дуго живи у својој злоћи.

16 Не буди сувише праведан ни сувише мудар; зашто би себе упропастио?

17 Не буди сувише безбожан ни луд; зашто би умро прије времена?

18 Добро је да држиш једно а друго да не пушташ из руке; јер ко се боји Бога избавиће се од свега.

19 Мудрост кријепи човјека више него десет кнезова који су у граду.

20 Доиста нема човјека праведна на земљи који твори добро и не гријеши.

21 Не узимај на ум свашта што се говори, ако би и слугу својега чуо гдје те псује;

22 Јер срце твоје зна да си и ти више пута псовао друге.