Дан 170 од 365

1 Цар 2:27–46

27 Тако Соломун свргне Авијатара да не буде свештеник Господњи, да испуни ријеч Господњу што рече у Силому за дом Илијев.

28 И овај глас дође до Јоава; а Јоав бјеше пристао за Адонијом, премда за Авесаломом не бјеше пристао; и утече Јоав у шатор Господњи и ухвати се за рогове олтару.

29 И јавише цару Соломуну: Јоав утече у шатор Господњи, и ено га код олтара. А Соломун посла Венају сина Јодајева говорећи: иди, уложи на њ.

30 И ушав Венаја у шатор Господњи рече му: цар је казао: изиди. А он рече: нећу; него овдје хоћу да умрем. А Венаја јави цару говорећи: тако рече Јоав и тако ми одговори.

31 А цар му рече: учини како је рекао, уложи на њ, и погреби га, и скини с мене и с дома оца мојега крв праву коју је пролио Јоав.

32 И нека Господ обрати крв његову на његову главу, што уложи на два човјека праведнија и боља од себе, и уби их мачем без знања оца мојега Давида: Авенира сина Нирова војводу Израиљева и Амасу сина Јетерова војводу Јудина;

33 Нека се дакле крв њихова врати на главу Јоавову и на главу сјемена његова довијека; а Давиду и сјемену његову и дому његову и пријестолу његову нека буде мир довијека од Господа.

34 И отиде Венаја син Јодајев, и уложи на њ и погуби га, и би погребен код куће своје у пустињи.

35 Тада постави цар Венају сина Јодајева на његово мјесто над војском, а Садока свештеника постави цар на мјесто Авијатарово.

36 Потом посла цар и дозва Симеја, и рече му: сагради себи кућу у Јерусалиму, па ту сједи, и не излази одатле никуда.

37 Јер у који дан изидеш и пријеђеш преко потока Кедрона, знај зацијело да ћеш погинути, и крв ће твоја пасти на твоју главу.

38 А Симеј рече цару: добра је та ријеч; како је рекао господар мој цар, тако ће учинити слуга твој. И сједе Симеј у Јерусалиму дуго времена.

39 Али се догоди послије три године, те утекоше двије слуге Симејеве к Ахису сину Машину цару Гатском. И би јављено Симеју: ено ти слугу у Гату.

40 Тада уста Симеј, и осамари свога магарца, и отиде у Гат к Ахису да тражи слуге своје. И врати се Симеј, и доведе натраг слуге своје из Гата.

41 И јавише Соломуну да је Симеј био отишао из Јерусалима у Гат, и да се вратио.

42 Тада цар послав дозва Симеја, и рече му: нијесам ли те заклео Господом и нијесам ли ти тврдо рекао: у који дан изидеш куда му драго, знај зацијело да ћеш погинути? И ти ми рече: добра је та ријеч коју чух.

43 Зашто дакле нијеси држао заклетве Господње и заповијести коју сам ти заповједио?

44 Потом рече цар Симеју: ти знаш све зло за које зна срце твоје, што си учинио Давиду оцу мојему; Господ враћа твоје зло на твоју главу.

45 А цар ће Соломун бити благословен и пријесто Давидов утврђен пред Господом довијека.

46 И заповједи цар Венаји сину Јодајеву, те изиде и уложи на њ, те погибе. И царство се утврди у руци Соломуновој.

Дап 3:1–26

1 А Петар и Јован иђаху заједно горе у цркву на молитву у девети сахат.

2 И бијаше један човјек хром од утробе матере своје, којега ношаху и сваки дан метаху пред врата црквена која се зову Красна да проси милостињу од људи који улазе у цркву;

3 Који видјевши Петра и Јована да хоће да уђу у цркву прошаше милостињу.

4 А Петар погледавши на њ с Јованом, рече: погледај на нас.

5 А он гледаше у њих мислећи да ће му они што дати.

6 А Петар рече: сребра и злата нема у мене, него што имам ово ти дајем: у име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи.

7 И узе га за десницу и подиже. И одмах се утврдише његова стопала и глежњи.

8 И скочивши устаде, и хођаше, и уђе с њима у цркву идући и скачући и хвалећи Бога.

9 И видјеше га сви људи гдје иде и хвали Бога.

10 А знадијаху га да онај бјеше што милостиње ради сјеђаше код Краснијех врата црквенијех, и напунише се чуда и страха за то што би од њега.

11 А кад се исцијељени хроми држаше Петра и Јована, навалише к њима сви људи у тријем, који се зваше Соломунов, и чуђаху се.

12 А кад видје Петар, одговараше људима: људи Израиљци! што се чудите овоме? или шта гледате на нас, као да смо својом силом или побожношћу учинили да он иде?

13 Бог Авраамов и Исаков и Јаковљев, Бог отаца нашијех, прослави сина својега Исуса, којега ви предадосте и одрекосте га се пред лицем Пилатовијем кад он суди да га пусти.

14 А ви свеца и праведника одрекосте се, и испросисте човјека крвника да вам поклони;

15 А начелника живота убисте, којега Бог васксре из мртвијех, чему смо ми свједоци.

16 И за вјеру имена његова овога, кога видите и познајете, утврди име његово; и вјера која је кроза њ даде му цијело здравље ово пред свима вама.

17 И сад, браћо, знам да из незнања оно учинисте, као и кнезови ваши.

18 А Бог како напријед јави устима свију пророка својијех да ће Христос пострадати, изврши тако.

19 Покајте се дакле, и обратите се да се очистите од гријеха својијех, да дођу времена одмарања од лица Господњега,

20 И да пошље напријед нареченога вам Христа Исуса,

21 Којега ваља дакле небо да прими до онога времена кад се све поправи, што Бог говори устима свију светијех пророка својијех од постања свијета.

22 Мојсије дакле оцевима нашијем рече: Господ Бог ваш подигнуће вам пророка из ваше браће, као мене; њега послушајте у свему што вам каже.

23 И биће да ће се свака душа која не послуша тога пророка истријебити из народа.

24 А и сви пророци од Самуила и потом колико их год говори, и за ове дане јављаше.

25 Ви сте синови пророка и завјета који учини Бог с оцевима вашијем говорећи Аврааму: и у сјемену твојему благословиће се сви народи на земљи.

26 Вама најприје Бог подиже сина својега Исуса, и посла га да вас благосиља да се сваки од вас обрати од пакости својијех.

Пс 73:1–28

1 Та добар је Бог Израиљу, онима који су чиста срца.

2 А ноге моје умало не зађоше, умало не попузнуше стопала моја,

3 Јер се расрдих на безумнике видећи како безбожници добро живе.

4 Јер не знају за невољу до саме смрти, и тијело је њихово претило.

5 На пословима човјечијим нема их, и не муче се с другим људима.

6 Тога ради опточени су охолошћу као огрлицом, и обучени у обијест као у стајаће рухо.

7 Од дебљине избуљено им је око, срце пуно клапе.

8 Потсмијевају се, пакосно говоре о насиљу, охоло говоре.

9 Уста своја дижу у небо, и земљу пролази језик њихов.

10 И зато се онамо навраћају неки из народа његова, и пију воду из пуна извора.

11 И говоре: како ће разабрати Бог? зар вишњи зна?

12 Па ето, ови безбожници срећни на свијету умножавају богатство.

13 Зар дакле узалуд чистим срце своје, и умивам безазленошћу руке своје,

14 Допадам рана сваки дан, и муке свако јутро?

15 Кад бих казао: говорићу као и они, изневјерио бих род синова твојих.

16 И тако стадох размишљати да бих ово разумио; али то бјеше тешко у очима мојима.

17 Док најпослије уђох у светињу Божију, и дознах крај њихов.

18 Та на клизавом мјесту поставио си их, и бацаш их у пропаст!

19 Како зачас пропадају, гину, нестаје их од ненадне страхоте!

20 Као сан, кад се човјек пробуди, тако пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.

21 Кад кипљаше срце моје и растрзах се у себи,

22 Тада бијах незналица и не разумијевах; као живинче бијах пред тобом.

23 Али сам свагда код тебе, ти ме држиш за десну руку.

24 По својој вољи водиш ме, и послије ћеш ме одвести у славу.

25 Кога имам на небу? и с тобом ничега нећу на земљи.

26 Чезне за тобом тијело моје и срце моје; Бог је град срца мојега и дио мој довијека.

27 Јер ево који отступише од тебе, гину; ти истребљаваш свакога који чини прељубу остављајући тебе.

28 А мени је добро бити близу Бога. На Господа полажем надање своје, и казиваћу сва чудеса твоја.