Дан 179 од 365

1 Цар 14:1–31

1 У то вријеме разбоље се Авија син Јеровоамов.

2 И Јеровоам рече жени својој: устани и преобуци се да те не познаду да си жена Јеровоамова; пак иди у Силом. Ето, ондје је Ахија пророк, који ми је казао да ћу бити цар над овијем народом.

3 И понеси десет хљебова и колача и жбан меда, па отиди к њему; он ће ти казати шта ће бити од дјетета.

4 И учини тако жена Јеровоамова, и уставши отиде у Силом и уђе у кућу Ахијину. Ахија пак не могаше видјети, јер му очи бијаху потамњеле од старости.

5 Али Господ рече Ахији: ето иде жена Јеровоамова да те пита за сина својега, јер је болестан; ти јој кажи то и то; а кад она дође учиниће се да је друга.

6 И Ахија чувши шуштање ногу њезинијех кад уђе на врата, рече: ходи, жено Јеровоамова; што се чиниш да си друга? Ја сам послан к теби да ти зло кажем.

7 Иди, реци Јеровоаму: овако вели Господ Бог Израиљев: што сам те подигао између народа и поставио те вођем народу својему Израиљу,

8 И отргав царство од дома Давидова дадох теби, а ти не би као слуга мој Давид, који је држао заповијести моје и ходио за мном свијем срцем својим чинећи само што је право преда мном;

9 Него си радио горе од свијех који бише прије тебе, и отишао си и начинио себи друге богове и ликове ливене да би ме дражио, па си ме бацио на леђа своја;

10 Зато, ево, ја ћу пустити зло на дом Јеровоамов, и истријебићу Јеровоаму и оно што мокри уза зид, и ухваћенога и остављенога у Израиљу, и дом ћу Јеровоамов омести као што се мете као, да га не остане ништа.

11 Ко Јеровоамов погине у граду, изјешће га пси, а ко погине у пољу, изјешће га птице небеске; јер Господ рече.

12 А ти устани, иди кући својој; и кад ступиш ногама својим у град, одмах ће умријети дијете.

13 И сав ће Израиљ плакати за њим, и погрепшће га; јер ће он сам од дома Јеровоамова доћи у гроб, јер се на њему самом у дому Јеровоамову нађе нешто добра пред Господом Богом Израиљевим.

14 А Господ ће подигнути себи цара над Израиљем, који ће истријебити дом Јеровоамов у онај дан; да, шта? сад већ.

15 И удариће Господ Израиља да ће се заљуљати као што се љуља трска у води, и ишчупаће Израиља из ове добре земље, коју је дао оцима њиховијем, и разасуће их далеко преко ријеке зато што начинише себи лугове гњевећи Господа.

16 И напустиће Израиља за гријехе Јеровоамове, којима је гријешио и на гријех навео Израиља.

17 Тада уста жена Јеровоамова, и отиде и дође у Терсу; и кад ступи на праг кућни умрије дијете.

18 И погребоше га, и сав Израиљ плака за њим по ријечи Господњој, коју рече преко слуге својега Ахије пророка.

19 А остала дјела Јеровоамова, како је војевао и како је царовао, ено записана су у дневнику царева Израиљевих.

20 А царова Јеровоам двадесет и двије године; и почину код отаца својих, а Надав син његов зацари се на његово мјесто.

21 А Ровоам син Соломунов цароваше над Јудом; бјеше Ровоаму четрдесет и једна година кад поче царовати, и царова седамнаест у Јерусалиму граду, који изабра Господ између свијех племена Израиљевијех да ондје намјести име своје. Матери његовој бјеше име Нама Амонка.

22 И Јуда чињаше што је зло пред Господом; и гријесима својим којим гријешаху дражише га већма него оци њихови свијем што чинише.

23 Јер и они начинише себи висине и ступове и лугове на сваком високом хуму и под сваким зеленим дрветом.

24 А бијаше и аџувана у земљи, и чињаху све гадове народа које бјеше истјерао Господ испред синова Израиљевијех.

25 А пете године царовања Ровоамова дође Сисак цар Мисирски на Јерусалим.

26 И узе благо из дома Господњега и благо из дома царева, све то узе; и узе све штитове златне које начини Соломун.

27 И на њихово мјесто начини цар Ровоам штитове од мједи, и предаде их старјешинама над стражарима, који чуваху врата дома царева.

28 И кад цар иђаше у дом Господњи, ношаху их стражари, а послије их опет остављаху у ризницу своју.

29 А остала дјела Ровоамова, и све што је чинио, није ли записано у дневнику царева Јудинијех?

30 А бијаше рат између Ровоама и Јеровоама једнако.

31 И почину Ровоам код отаца својих, и би погребен код отаца својих у граду Давидову. А име метери његовој бјеше Нама Амонка. А на мјесто његово зацари се Авијам син његов.

Дап 8:1–40

1 Савле пак бјеше пристао на његову смрт. А у тај дан постаде велико гоњење на цркву Јерусалимску, и сви се расијаше по крајевима Јудејскијем и Самаријскијем осим апостола.

2 А људи побожни укопаше Стефана и велики плач учинише над њим.

3 А Савле досађиваше цркви, јер иђаше по кућама, и вуцијаше људе и жене те предаваше у тамницу.

4 А они што се бијаху расијали пролажаху проповиједајући ријеч.

5 А Филип сишавши у град Самаријски проповиједаше им Христа.

6 А народ пажаше једнодушно на оно што говораше Филип, слушајући и гледајући знаке које чињаше;

7 Јер духови нечисти с великом виком излажаху из многијех у којима бијаху, и многи узети и хроми оздравише.

8 И би велика радост у граду ономе.

9 А бјеше један човјек, по имену Симон, који прије чараше у граду и довођаше у чудо народ Самаријски, говорећи да је он нешто велико;

10 На којега гледаху сви, и мало и велико, говорећи: ово је велика сила Божија.

11 А зато гледаху на њега што их много времена чинима удивљаваше.

12 Кад пак вјероваше Филипу који проповиједаше јеванђеље о царству Божијему, и о имену Исуса Христа, кршћаваху се и људи и жене.

13 Тада и Симон вјерова, и крстивши се оста код Филипа; и видећи дјела и знаке велике који се чињаху дивљаше се врло.

14 А кад чуше апостоли који бијаху у Јерусалиму да Самарија прими ријеч Божју, послаше к њима Петра и Јована.

15 Који сишавши помолише се Богу за њих да приме Духа светога;

16 Јер још ни на једнога не бјеше дошао, него бијаху само крштени у име Господа Исуса.

17 Тада апостоли метнуше руке на њих, и они примише Духа светога.

18 А кад видје Симон да се даје Дух свети кад апостоли метну руке, донесе им новце

19 Говорећи: дајте и мени ову власт да кад метнем руке на кога прими Духа светога.

20 А Петар му рече: новци твоји с тобом да буду у погибао, што си помислио да се дар Божиј може добити за новце.

21 Нема теби дијела ни исета у овој ријечи; јер срце твоје није право пред Богом.

22 Покај се дакле од ове своје пакости, и моли се Богу да би ти се опростила помисао срца твога.

23 Јер те видим да си у гркој жучи и у свези неправде.

24 А Симон одговарајући рече: помолите се ви Господу за мене да не наиђе на мене ништа од овога што рекосте.

25 Тако они посвједочивши и говоривши ријеч Господњу вратише се у Јерусалим, и многијем селима Самаријскијем проповједише јеванђеље.

26 А анђео Господњи рече Филипу говорећи: устани и иди на подне на пут који силази од Јерусалима у Газу и пуст је.

27 И уставши пође. И гле, човјек Арапин, ушкопљеник, властелин Кандакије царице Арапске, што бјеше над свима њезинијем ризницама, који бјеше дошао у Јерусалим да се моли Богу,

28 Па се враћаше, и сједећи на колима својијем читаше пророка Исаију.

29 А Дух рече Филипу: приступи и прилијепи се тијем колима.

30 А Филип притрчавши чу га гдје чита пророка Исаију, и рече: а разумијеш ли што читаш?

31 А он рече: како бих могао разумјети ако ме ко не упути? И умоли Филипа те се попе и сједе с њим.

32 А мјесто из писма које читаше бјеше ово: као овца на заклање одведе се, и нијем као јагње пред онијем који га стриже, тако не отвори уста својијех.

33 У његовом понижењу укиде се суд његов. А род његов ко ће исказати? Јер се његов живот узима од земље.

34 Онда ушкопљеник одговори Филипу и рече: молим те, за кога ово говори пророк? или за себе или за кога другога?

35 А Филип отворивши уста своја, и почевши од писма овога, приповједи му јеванђеље Исусово.

36 Како иђаху путем дођоше на некаку воду; и рече ушкопљеник: ево воде, шта брани мени да се крстим?

37 А Филип му рече: ако вјерујеш од свега срца својега, можеш. А он одговарајући рече: вјерујем да је Исус Христос син Божиј.

38 И заповједи да стану кола, и сиђоше оба на воду, и Филип и ушкопљеник, и крсти га.

39 А кад изиђоше из воде, Дух свети паде на ушкопљеника, а анђео Господњи узе Филипа, и више га не видје ушкопљеник; него отиде путем својијем радујући се.

40 А Филип се обрете у Азоту; и пролазећи проповиједаше јеванђеље свима градовима, док не дође у Ћесарију.

Пс 77:1–20

1 Глас мој иде к Богу, и ја призивљем њега; глас мој иде к Богу, и он ће ме услишити.

2 У дан туге своје тражих Господа; ноћу је рука моја подигнута, и не спушта се; душа моја неће да се утјеши.

3 Помињем Бога, и уздишем; размишљам, и трне дух мој.

4 Држим очи своје да су будне; клонуо сам, и не могу говорити.

5 Пребрајам старе дане и године од вијекова.

6 Опомињем се пјесама својих ноћу; разговарам се са срцем својим, и испитујем дух свој:

7 "Зар ће се довијека гњевити на нас Господ, и неће више љубити?

8 Зар је засвагда престала милост његова, и ријеч се прекинула од кољена на кољено?

9 Зар је заборавио милостив бити и у гњеву затворио милосрђе своје?"

10 И рекох: жалосна је за мене ова промјена деснице вишњега.

11 Памтим дјела Господња; памтим пређашње чудо твоје.

12 Мислио сам о свијем дјелима твојим, размишљао о радњи твојој;

13 Боже! пут је твој свет; који је Бог тако велик као Бог наш?

14 Ти си Бог, који си чинио чудеса, показивао силу своју међу народима;

15 Мишицом си одбранио народ свој, синове Јаковљеве и Јосифове.

16 Видјеше те воде, Боже, видјеше те воде, и устрепташе, и бездане се задрмаше.

17 Из облака лијаше вода, облаци даваху глас, и стријеле твоје лећаху.

18 Грмљаху громови твоји по небу; муње твоје сијеваху по васиљеној, земља се тресијаше и њихаше.

19 По мору бијаше пут твој, и стазе твоје по великој води, и траг твој не познаваше се.

20 Водио си народ свој као овце руком Мојсијевом и Ароновом.