Дан 185 од 365

1 Цар 22:1–53

1 И прођоше три године без рата између Сираца и Израиљаца.

2 А треће године дође Јосафат цар Јудин к цару Израиљеву.

3 И рече цар Израиљев слугама својим: не знате ли да је наш Рамот у Галаду? А ми не радимо да га узмемо из руку цара Сирскога.

4 И рече Јосафату: хоћеш ли ићи са мном на војску на Рамот Галадски? А Јосафат рече цару Израиљеву: ја као ти, народ мој као твој народ, коњи моји као твоји коњи.

5 Још рече Јосафат цару Израиљеву: упитај данас шта ће Господ рећи.

6 Тада цар Израиљев сабра око четири стотине пророка, и рече им: хоћу ли ићи на војску на Рамот Галадски или ћу се оканити? А они рекоше: иди, јер ће га Господ дати у руке цару.

7 А Јосафат рече: има ли ту још који пророк Господњи да га питамо?

8 А цар Израиљев рече Јосафату: има још један човјек, преко којега бисмо могли упитати Господа; али ја мрзим на њ, јер ми не прориче добра него зло; то је Михеја син Јемлин. А Јосафат рече: нека цар не говори тако.

9 Тада цар Израиљев дозва једнога дворанина, и рече му: брже доведи Михеју сина Јемлина.

10 А цар Израиљев и Јосафат цар Јудин сјеђаху сваки на својем пријестолу обучени у царске хаљине на пољани код врата Самаријских, и сви пророци пророковаху пред њима.

11 И Седекија син Хананин начини себи гвоздене рогове, и рече: овако вели Господ: овијем ћеш побости Сирце докле их не истријебиш.

12 Тако и сви пророци пророковаху говорећи: иди на Рамот Галадски, и бићеш срећан, јер ће га Господ дати цару у руке.

13 А посланик који отиде да дозове Михеју рече му говорећи: ево, пророци проричу сви једнијем гласом добро цару; нека и твоја ријеч буде као ријеч њихова, говори добро.

14 А Михеја рече: тако да је жив Господ, говорићу оно што ми Господ каже.

15 И кад дође к цару, рече му цар: Михеја! хоћемо ли ићи на војску на Рамот Галадски или ћемо се оканити? А он му рече: иди, бићеш срећан, јер ће га Господ дати цару у руке.

16 А цар му рече: колико ћу те пута заклињати да ми не говориш него истину у име Господње?

17 Тада рече: видјех сав народ Израиљев разасут по планинама као овце које немају пастира; јер рече Господ: ови немају господара; нека се врате свак својој кући с миром.

18 Тада рече цар Израиљев Јосафату: нијесам ли ти рекао да ми неће пророковати добра него зло?

19 А Михеја му рече: зато чуј ријеч Господњу; видјех Господа гдје сједи на пријестолу својем, а сва војска небеска стајаше му с десне и с лијеве стране.

20 И рече Господ: ко ће преварити Ахава да отиде и падне код Рамота Галадскога? И један рече ово а други оно.

21 Тада изиде један дух и ставши пред Господа рече: ја ћу га преварити. А Господ му рече: како?

22 Одговори: изаћи ћу и бићу лажљив дух у устима свијех пророка његовијех. А Господ му рече: преварићеш га и надвладаћеш, иди и учини тако.

23 Зато сада ето, Господ је метнуо лажљив дух у уста свијем твојим пророцима, а Господ је изрекао зло по те.

24 Тада приступи Седекија син Хананин, и удари Михеју по образу говорећи: куда је отишао дух Господњи од мене да говори с тобом?

25 А Михеја му рече: ето, видјећеш у онај дан кад отидеш у најтајнију клијет да се сакријеш.

26 Тада цар Израиљев рече: ухвати Михеју и одведи га к Амону заповједнику градском и к Јоасу сину цареву;

27 И реци им: овако вели цар: метните овога у тамницу, и дајте им по мало хљеба и по мало воде докле се не вратим у миру.

28 А Михеја рече: ако се вратиш у миру, није Господ говорио преко мене. Још рече: чујте, сви народи!

29 И отиде цар Израиљев с Јосафатом царем Јудиним на Рамот Галадски.

30 И рече цар Израиљев Јосафату: ја ћу се преобући кад пођем у бој; а ти обуци своје одијело. И преобуче се цар Израиљев и отиде у бој.

31 А цар Сирски заповједи војводама, којих бијаху тридесет и двије над колима његовијем, и рече: не ударајте ни на малога ни на великога, него на самога цара Израиљева.

32 И кад војводе од кола видјеше Јосафата, рекоше: зацијело је цар Израиљев. И окренуше се на њ да ударе; али Јосафат повика.

33 А војводе од кола видјеше да није цар Израиљев, те отступише од њега.

34 А један застријели из лука нагоном, и устријели цара Израиљева гдје спуча оклоп. А он рече својему возачу: савиј руком својом и извези ме из боја, јер сам рањен.

35 И бој би жесток онога дана; а цар заоста на колима својим према Сирцима, па умрије увече, и крв из ране тецијаше у кола.

36 И прође гласник по војсци о заходу сунчаном говорећи: свак у свој град, и свак у своју земљу.

37 Тако умрије цар, и однесоше га у Самарију; и погребоше цара у Самарији.

38 А кад праху кола на језеру Самаријском, лизаше пси крв његову, тако и кад праху оружје његово, по ријечи коју рече Господ.

39 А остала дјела Ахавова и све што је учинио, и за кућу од слонове кости коју је саградио, и за све градове што је саградио, није ли то записано у дневнику царева Израиљевијех?

40 Тако почину Ахав код отаца својих, и на његово се мјесто зацари Охозија син његов.

41 А Јосафат син Асин зацари се над Јудом четврте године царовања Ахавова над Израиљем;

42 И имаше Јосафат тридесет и пет година кад поче царовати, и царова двадесет и пет година у Јерусалиму. А матери му бјеше име Азува кћи Силејева.

43–44 И хођаше путем Асе оца својега сасвијем, и не отступи од њега чинећи све што је право пред Господом. Али висина не оборише; народ још приношаше жртве и кађаше на висинама.

45 И учини мир Јосафат с царем Израиљевијем.

46 А остала дјела Јосафатова и јунаштва што учини и како војева, није ли то записано у дневнику царева Јудинијех?

47 Он истријеби из земље своје остатак аџувана, који бијаху остали за живота Асе оца његова.

48 У то вријеме не бијаше цара у Идумеји, него бијаше намјесник царев.

49 И Јосафат начини лађе Тарсиске да иду у Офир по злато; али не отидоше; јер се лађе разбише у Есион-Гаверу.

50 Тада рече Охозија син Ахавов Јосафату: нека иду моје слуге с твојим слугама на лађама. Али Јосафат не хтје.

51 И почину Јосафат код отаца својих, и погребоше га код отаца његовијех у граду Давида оца његова; а на његово се мјесто зацари Јорам син његов.

52 Охозија син Ахавов зацари се над Израиљем у Самарији седамнаесте године царовања Јосафатова над Јудом; и царова над Израиљем двије године.

53 И чињаше што је зло пред Господом, и хођаше путем оца својега и путем матере своје и путем Јеровоама сина Наватова, који наведе на гријех Израиља.

54 И служаше Валу и клањаше му се, и гњевљаше Господа Бога Израиљева са свијем како је чинио отац његов.

Дап 11:1–30

1 А чуше и апостоли и браћа који бијаху у Јудеји да и незнабошци примише ријеч Божију.

2 И кад изиђе Петар у Јерусалим, препираху се с њим који бијаху из обрезања,

3 Говорећи: ушао си к људима који нијесу обрезани, и јео си с њима.

4 А Петар почевши казиваше им редом говорећи:

5 Ја бијах у граду Јопи на молитви, и дошавши изван себе видјех утвару, гдје силази суд некакав као велико платно на четири рогља и спушта се с неба, и дође до преда ме.

6 Погледавши у њ опазих и видјех четвороножна земаљска, и звјериње и бубине и птице небеске.

7 А чух глас који ми говори: устани, Петре! покољи и поједи.

8 А ја рекох: нипошто Господе! јер ништа погано и нечисто никад не уђе у уста моја.

9 А глас ми одговори другом с неба говорећи: што је Бог очистио ти не погани.

10 А ово би трипут; и узе се опет све на небо.

11 И гле, одмах три човјека сташе пред кућом у којој бијах, послани из Ћесарије к мени.

12 А Дух ми рече да идем с њима не премишљајучи ништа. А дођоше са мном и ово шест браће, и уђосмо у кућу човјекову.

13 И каза нам како видје анђела у кући својој који је стао и казао му: пошљи људе у Јопу и дозови Симона прозванога Петра,

14 Који ће ти казати ријечи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој.

15 А кад ја почех говорити, сиђе Дух свети на њих, као и на нас у почетку.

16 Онда се опоменух ријечи Господње како говораше: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом светијем.

17 Кад им дакле Бог даде једнак дар као и нама који вјерујемо Господа својега Исуса Христа; ја ко бијах да би могао забранити Богу?

18 А кад чуше ово, умукоше, и хваљаху Бога говорећи: дакле и незнабошцима Бог даде покајање за живот.

19 А они што се расијаше од невоље која поста за Стефана, прођоше тја до Финикије и Кипра и Антиохије, никому не говорећи ријечи до самијем Јеврејима.

20 А неки од њих бијаху Кипрани и Киринци, који ушавши у Антиохију говораху Грцима проповиједајући јеванђеље о Господу Исусу.

21 И бјеше рука Божија с њима; и много их вјероваше и обратише се ка Господу.

22 А дође ријеч о њима до ушију цркве која бјеше у Јерусалиму; и послаше Варнаву да иде тја до Антиохије;

23 Који дошавши и видјевши благодат Божију, обрадова се, и мољаше све да тврдијем срцем остану у Господу;

24 Јер бјеше човјек благ и пун Духа светога и вјере. И обрати се многи народ ка Господу.

25 Варнава пак изиђе у Тарс да тражи Савла; и кад га нађе, доведе га у Антиохију.

26 И они се цијелу годину састајаше ондје с црквом, и учише многи народ; и најприје у Антиохији назваше ученике хришћанима.

27 А у те дане сиђоше из Јерусалима пророци у Антиохију.

28 И уставши један од њих, по имену Агав, објави глад велики који шћаше бити по васионом свијету; који и би за Клаудија ћесара.

29 А од ученика одреди сваки колико који могаше да пошљу у помоћ браћи која живљаху у Јудеји.

30 Које и учинише пославши старјешинама преко руке Варнавине и Савлове.

Проп 11:7–10

7 Слатка је свјетлост, и добро је очима гледати сунце;

8 Али да човјек живи много година и свагда се весели, па се опомене дана тамнијех како ће их бити много, све што је било биће таштина. Радуј се, младићу, за младости своје, и нека се весели срце твоје док си млад, и ходи куда те срце твоје води и куда очи твоје гледају; али знај да ће те за све то Бог извести на суд. Уклони дакле жалост од срца својега, и одрини зло од тијела својега, јер је дјетињство и младост таштина.