Дан 276 од 365

Ис 61:1–63:19

61:1 Дух је Господа Бога на мени, јер ме Господ помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница.

61:2 Да огласим годину милости Господње и дан освете Бога нашега, да утјешим све жалосне,

61:3 Да учиним жалоснима у Сиону и дам им накит мјесто пепела, уље радости мјесто жалости, одијело за похвалу мјесто духа тужнога, да се прозову храстови правде, сад Господњи за славу његову.

61:4 И они ће сазидати давнашње пустолине, подигнуће старе развалине и поновиће градове пусте, што леже разваљени од много нараштаја.

61:5 И туђини ће стајати и пасти стада ваша, и иностранци ће бити ваши орачи и виноградари.

61:6 А ви ћете се звати свештеници Господњи, слуге Бога нашега говориће вам се, благо народа јешћете и славом њиховом хвалићете се.

61:7 За двоструку срамоту вашу, и што се пјеваше: руг је дио њихов, зато ће у земљи њиховој наслиједити двојином и имаће вјечну радост.

61:8 Јер ја Господ љубим правду и мрзим на грабеж са жртвом паљеницом, и даћу им плату уистину, и вјечан завјет учинићу с њима.

61:9 И сјеме ће се њихово знати у народима и натражје њихово међу племенима; ко их год види познаће их да су сјеме које је благословио Господ.

61:10 Веома ћу се радовати у Господу, и душа ће се моја веселити у Богу мојем, јер ме обуче у хаљине спасења и плаштем правде огрте ме као кад женик намјести накит и као кад се невјеста уреси уресом својим.

61:11 Јер као што из земље расте биље и у врту ниче што се посије, тако ће Господ Бог учинити да никне правда и похвала пред свијем народима.

62:1 Сиона ради нећу умукнути, и Јерусалима ради нећу се умирити, докле не изађе као свјетлост правда његова и спасење се његово разгори као свијећа.

62:2 Тада ће видјети народи правду твоју и сви цареви славу твоју, и прозваћеш се новијем именом, које ће уста Господња изрећи.

62:3 И бићеш красан вијенац у руци Господњој и царска круна у руци Бога својега.

62:4 Нећеш се више звати остављена, нити ће се земља твоја звати пустош, него ћеш се звати милина моја и земља твоја удата, јер ћеш бити мио Господу и земља ће твоја бити удата.

62:5 Јер као што се момак жени дјевојком, тако ће се синови твоји оженити тобом; и како се радује женик невјести, тако ће се теби радовати Бог твој.

62:6 На зидовима твојим, Јерусалиме, поставих стражаре, који неће умукнути нигда, ни дању ни ноћу. Који помињете Господа, немојте мучати.

62:7 И не дајте да се умукне о њему докле не утврди и учини Јерусалим славом на земљи.

62:8 Закле се Господ десницом својом и крјепком мишицом својом: нећу више дати жита твојега непријатељима твојим да једу, нити ће туђини пити вина твојега, око којега си се трудио;

62:9 Него који га жању, они ће га јести и хвалити Господа, и који га беру они ће га пити у тријемовима светиње моје.

62:10 Прођите, прођите кроз врата, приправите пут народу; поравните, поравните пут, уклоните камење, подигните заставу народима.

62:11 Ево, Господ огласи до крајева земаљских; реците кћери Сионској: ево, спаситељ твој иде; ево, плата је његова код њега и дјело његово пред њим.

62:12 И они ће се прозвати народ свети, искупљеници Господњи; а ти ћеш се прозвати: тражени, град неостављени.

63:1 Ко је оно што иде из Едома, из Восора, у црвенијем хаљинама? красно одјевен, корачајући у величини силе своје? Ја сам, који говорим правду и вриједан сам спасти.

63:2 Зашто ти је црвено одијело и хаљине ти као у онога који гази у каци?

63:3 Газих сам у каци, и нико између народа не бјеше са мном; али их изгазих у гњеву свом и потлачих у љутини својој; и крв њихова попрска ми хаљине и искаљах све одијело своје.

63:4 Јер је дан од освете у срцу мом, и дође година да се моји искупе.

63:5 Погледах, а никога не бјеше да поможе, и зачудих се што никога не бјеше да подупре; али ме десница моја избави и јарост моја подуприје ме.

63:6 И изгазих народе у гњеву свом, и опојих их јарошћу својом, и пролих на земљу крв њихову.

63:7 Помињаћу доброту Господњу, хвалу Господњу за све што нам је учинио Господ, и мноштво добра што је учинио дому Израиљеву по милости својој и по великој доброти својој.

63:8 Јер рече: доиста су мој народ, синови, који неће изневјерити. И би им спаситељ.

63:9 У свакој тузи њиховој он бјеше тужан, и анђео, који је пред њим, спасе их. Љубави своје ради и милости своје ради он их избави, и подиже их и носи их све вријеме.

63:10 Али се одметаше и жалостише свети дух његов; зато им поста непријатељ, и ратова на њих.

63:11 Али се опомену старијех времена, Мојсија, народа својега: гдје је онај који их изведе из мора с пастирем стада својега? гдје је онај што метну усред њих свети дух свој?

63:12 Који их води славном мишицом својом за десницу Мојсијеву? који раздвоји воду пред њима, да стече себи вјечно име?

63:13 Који их води преко бездана као коња преко пустиње, да се не спотакоше?

63:14 Дух Господњи води их тихо, као кад стока слази у долину; тако си водио свој народ да стечеш себи славно име.

63:15 Погледај с неба, и види из стана светиње своје и славе своје, гдје је ревност твоја и сила твоја, мноштво милосрђа твојега и милости твоје? еда ли ће се мени устегнути?

63:16 Ти си заиста отац наш, ако и не зна Аврам за нас, и Израиљ нас не познаје; ти си, Господе, отац наш, име ти је откако је вијека избавитељ наш.

63:17 Зашто си нам дао да зађемо, Господе, с путова твојих? да нам отврдне срце да те се не бојимо? Врати се ради слуга својих, ради племена нашљедства својега.

63:18 Замало наслиједи народ светости твоје; непријатељи наши погазише светињу твоју.

63:19 Постасмо као они којима нијеси нигда владао нити је призивано име твоје над њима.

2 Кор 1:1–24

1 Од Павла, апостола Исуса Христа по вољи Божијој и брата Тимотија цркви Божјој у Коринту, са свима светима који су у свој Ахаји:

2 Благодат вам и мир од Бога оца нашега, и Господа Исуса Христа.

3 Благословен Бог и отац Господа нашега Исуса Христа, отац милости и Бог сваке утјехе,

4 Који нас утјешава у свакој невољи нашој, да бисмо могли утјешити оне који су у свакој невољи утјехом којом нас саме Бог утјешава.

5 Јер како се страдања Христова умножавају на нама тако се и утјеха наша умножава кроз Христа.

6 Ако ли смо пак у невољи, за вашу је утјеху и спасеније, које постаје у трпљењу тијех истијех страдања која и ми подносимо.

7 И надање наше тврдо је за вас. Ако ли се утјешавамо, за вашу је утјеху и спасеније, знајући да као што сте заједничари у нашему страдању тако и у утјеси.

8 Јер вам нећемо, браћо, затајити невоље наше која нам се догоди у Азији кад нам је било претешко и преко силе тако да се нијесмо надали ни живљети;

9 Него сами у себи осудисмо да нам ваља помријети да се већ не уздасмо у себе него у Бога који подиже мртве.

10 Који нас је од толике смрти избавио, и избавља; и у њега се уздамо да ће нас и још избавити,

11 С помоћу и ваше молитве за нас; да многи људи многу хвалу дају Богу за даре који су нама дати вас ради.

12 Јер је наша слава ово: свједочанство савјести наше да смо у простоти и чистоти Божијој а не у мудрости тјелесној него по благодати Божијој живљели на свијету, а особито међу вама.

13 Јер вам друго не пишемо него што читате и разумијевате. А надам се да ћете и до краја разумјети.

14 Као што неки и разумјесте да смо вам слава као и ви нама за дан Господа нашега Исуса Христа.

15 И у овом поуздању шћадијах да вам дођем прије, да другу благодат имате;

16 И кроз вас да дођем у Маћедонију, и опет из Маћедоније да дођем к вама, и ви да ме пратите у Јудеју.

17 Али кад сам ово хтио, еда ли сам дакле што непристојно чинио? Или што се накањујем, да се по тијелу накањујем, да буде у мене да да, а не не?

18 Али је Бог вјеран, те ријеч наша к вама не би да и не.

19 Јер син Божиј Исус Христос, којега ми вама приповиједасмо ја и Силван и Тимотије, не би да и не, него у њему би да.

20 Јер колико је обећања Божијех, у њему су да, и у њему амин, Богу на славу кроз нас.

21 А Бог је који нас утврди с вама у Христу, и помаза нас,

22 Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша.

23 А ја за свједока Бога призивам на своју душу да штедећи вас не дођох више у Коринт.

24 Не као да ми владамо вјером вашом, него смо помагачи ваше радости; јер у вјери стојите.

Јов 19:1–13

1 А Јов одговори и рече:

2 Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме ријечима?

3 Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?

4 Али ако сам доиста погријешио, погрјешка ће моја остати код мене.

5 Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,

6 Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.

7 Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапијем, али нема суда.

8 Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.

9 Свукао је с мене славу моју и скинуо вијенац с главе моје.

10 Порушио ме је отсвуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.

11 Распалио се на ме гњев његов, и узео ме је међу непријатеље своје.

12 Војске његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у око около шатора мојега.

13 Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.