Дан 279 од 365

Јер 2:1–3:25

2:1 Опет ми дође ријеч Господња говорећи:

2:2 Иди и вичи Јерусалиму да чује и говори: овако вели Господ: опомињем те се по милости у младости твојој и по љубави о вјеридби твојој, кад иђаше за мном по пустињи, и по земљи гдје се не сије.

2:3 Израиљ бјеше светиња Господу и првина од родова његовијех; који је јеђаху сви бијаху криви, зло долажаше на њих, вели Господ.

2:4 Чујте ријеч Господњу, доме Јаковљев и све породице дома Израиљева.

2:5 Овако вели Господ: каку неправду нађоше оци ваши у мене, те отступише од мене, и присташе за ништавилом, и посташе ништави?

2:6 И не рекоше: гдје је Господ који нас је извео из земље Мисирске, који нас је водио по пустињи, по земљи пустој и пуној пропасти, по земљи сухој и гдје је сјен смртни, по земљи преко које нико није ходио и у којој нико није живио?

2:7 И кад вас доведох у земљу родну да једете род њезин и добра њезина, дошавши оскврнисте земљу моју и од нашљедства мојега начинисте гад.

2:8 Свештеници не рекоше: гдје је Господ? И који се баве законом не познаше ме, и пастири одусташе ме, и пророци пророковаше Валом и идоше за стварима залуднијем.

2:9 Зато ћу се још прети с вама, вели Господ, и са синовима синова ваших прећу се.

2:10 Јер прођите острва Китимска и видите, и пошљите у Кидар, и разгледајте добро, и видите је ли било тако што:

2:11 Је ли који народ промијенио богове, ако и нијесу богови? а мој народ промијени славу своју на ствар залудну.

2:12 Чудите се томе, небеса, и згрозите се и упропастите се! вели Господ.

2:13 Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде.

2:14 Је ли Израиљ роб? је ли роб у кући рођен? зашто поста грабеж?

2:15 Рикаше на њ лавићи и дизаше глас свој, и обратише земљу његову у пустош; градови су му попаљени, те нема никога да живи у њима.

2:16 И синови Нофски и Тафнески опасоше ти тјеме.

2:17 Нијеси ли то сам себи учинио оставив Господа Бога својега кад те вођаше путем?

2:18 А сада што ће ти пут Мисирски да пијеш воде Сиорске? што ли ће ти пут Асирски да пијеш воде из ријеке?

2:19 Твоја ће те злоћа покарати и твоје ће те одметање прекорити. Познај дакле и види да је зло и горко што си оставио Господа Бога својега и што нема страха мојега у теби, вели Господ Господ над војскама.

2:20 Јер давно изломих јарам твој и раскидох свезе твоје, и ти рече: нећу бити слуга; а на сваки високи хум и под свако зелено дрво идеш да се курваш.

2:21 Ја те посадих лозу изабрану, све сјеме истинито; па како ми се промијени и изметну се одвода од туђе лозе?

2:22 Да се измијеш салитром и узмеш много сапуна, опет ће се познавати безакоње твоје преда мном, вели Господ Господ.

2:23 Како можеш рећи: нијесам се оскврнио, нијесам ишао за Валима? Погледај пут свој по долу; познај шта си учинила, брза камило, која остављаш знаке на својим путовима.

2:24 Као дивља магарица, која је навикла на пустињу и по жељи душе своје вуче у се вјетар, кад навали, ко ће је вратити? који је траже неће се уморити, наћи ће је у мјесецу њезину.

2:25 Чувај ногу своју, да није боса, и грло своје, да не жедни. Али ти велиш: од тога нема ништа; не, јер љубим туђе, и за њима ћу ићи.

2:26 Као што се лупеж посрами кад се ухвати, тако ће се посрамити дом Израиљев, они цареви њихови, кнезови њихови, и свештеници њихови и пророци њихови,

2:27 Који говоре дрвету: ти си отац мој; и камену: ти си ме родио; јер ми окренуше леђа а не лице; а кад су у невољи говоре: устани и избави нас.

2:28 А гдје су богови твоји које си начинио себи? нека устану, ако те могу избавити кад си у невољи, јер имаш, Јуда, богова колико градова.

2:29 Зашто хоћете да се правдате са мном? ви сте се сви одметнули од мене, вели Господ.

2:30 Узалуд бих синове ваше, не примише науке; мач ваш прождрије пророке ваше као лав који дави.

2:31 О роде! видите ријеч Господњу; бијах ли пустиња Израиљу или мрачна земља? зашто говори мој народ: господари смо, нећемо више доћи к теби?

2:32 Заборавља ли дјевојка свој накит и невјеста урес свој? а народ мој заборави ме толико дана да им нема броја.

2:33 Зашто говориш да је добар твој пут тражећи што љубиш? па си и неваљале жене научио својим путовима.

2:34 И јоште на скутовима твојим налази се крв сиромаха правијех; не налазим копајући, него је на свјема њима.

2:35 А ти говориш: нијесам крив, гњев се је његов одвратио од мене. Ево ја ћу се прети с тобом што говориш: нијесам згријешио.

2:36 Зашто трчкаш тако мијењајући свој пут? Посрамићеш се од Мисирца како си се посрамио од Асирца.

2:37 Отићи ћеш и одатле с рукама над главом својом, јер Господ одбацује узданице твоје, и нећеш бити срећан у њима.

3:1 Говоре: ако ко пусти жену своју, и она отишавши од њега уда се за другога, хоће ли се онај вратити к њој? Не би ли се са свијем оскврнила она земља? А ти си се курвала с многим милосницима; али опет врати се к мени, вели Господ.

3:2 Подигни очи своје к висинама, и погледај гдје се нијеси курвала; на путовима си сједела чекајући их као Арапин у пустињи, и оскврнила си земљу курварством својим и злоћом својом.

3:3 Зато се уставише дажди, и не би познога дажда; али у тебе бјеше чело жене курве, и не хтје се стидјети.

3:4 Хоћеш ли отселе викати к мени: оче мој, ти си вођ младости моје?

3:5 Хоће ли се срдити једнако? хоће ли се гњевити довијека? Ето, говориш, а чиниш зло колико год можеш.

3:6 Још ми рече Господ за времена цара Јосије: јеси ли видио што учини одметница, Израиљ? како одлази на свако високо брдо и под свако зелено дрво, и курва се ондје.

3:7 И пошто учини све то, рекох: врати се к мени; али се не врати; и то видје невјерница, сестра њезина, Јуда.

3:8 И свидје ми се за све то што учини прељубу одметница Израиљ да је пустим и дам јој књигу распусну; али се не побоја невјерница сестра јој Јуда, него отиде, те се и она прокурва.

3:9 И срамотнијем курвањем својим оскврни земљу, јер чињаше прељубу с каменом и с дрветом.

3:10 И код свега тога не врати се к мени невјерница сестра јој Јуда свијем срцем својим, него лажно, говори Господ.

3:11 Зато ми рече Господ: одметница Израиљ оправда се више него невјерница Јуда.

3:12 Иди и вичи ове ријечи к сјеверу, и реци: врати се, одметнице Израиљу, вели Господ, и нећу пустити да падне гњев мој на вас, јер сам милостив, вели Господ, нећу се гњевити довијека.

3:13 Само познај безакоње своје, да си се одметнула Господу Богу својему, ти си тумарала к туђима под свако дрво зелено, и нијесте слушали гласа мојега, вели Господ.

3:14 Обратите се, синови одметници, вели Господ, јер сам ја муж ваш, и узећу вас, једнога из града и два из породице, и одвешћу вас у Сион.

3:15 И даћу вам пастире по срцу својему, који ће вас пасти знањем и разумом.

3:16 И кад се умножите и народите у земљи, онда се, вели Господ, неће више говорити: ковчег завјета Господњега; нити ће им долазити на ум нити ће га помињати, нити ће ходити к њему, нити ће га више оправљати.

3:17 У то ће се вријеме Јерусалим звати пријесто Господњи, и сви ће се народи сабрати у њ, к имену Господњему у Јерусалиму, и неће више ићи по мисли срца својега злога.

3:18 У то ће вријеме дом Јудин ићи с домом Израиљевијем, и доћи ће заједно из земље сјеверне у земљу коју дадох у нашљедство оцима вашим.

3:19 Али ја рекох: како бих те поставио међу синове и дао ти земљу жељену, красно нашљедство мноштва народа? И рекох: ти ћеш ме звати: оче мој; и нећеш се одвратити од мене.

3:20 Доиста као што жена изневјери друга својега, тако изневјеристе мене, доме Израиљев, вели Господ.

3:21 Глас по високим мјестима нека се чује, плач, молбе синова Израиљевијех, јер превратише пут свој, заборавише Господа Бога својега.

3:22 Вратите се, синови одметници, и исцијелићу одмете ваше. Ево, ми идемо к теби, јер си ти Господ Бог наш.

3:23 Доиста, залуду су хумови, мноштво гора; доиста, у Господу је Богу нашем спасење Израиљево.

3:24 Јер та срамота прождрије труд отаца наших од дјетињства нашега, овце њихове и говеда њихова, синове њихове и кћери њихове.

3:25 Лежимо у срамоти својој, и покрива нас руг наш; јер Господу Богу својему гријешисмо ми и оци наши од дјетињства својега до данас, и не слушасмо гласа Господа Бога својега.

2 Кор 4:1–18

1 Зато имајући ову службу као што бисмо помиловани, не досађује нам се;

2 Него се одрекосмо тајнога срама да не живимо у лукавству, нити да изврћемо ријеч Божију, него јављањем истине да се покажемо свакој савјести човјечијој пред Богом.

3 Ако ли је пак покривено јеванђеље наше у онима је покривено који гину,

4 У којима Бог свијета овога ослијепи разуме невјерника, да им не засвијетли видјело јеванђеља славе Христове, који је обличје Бога, који се не види.

5 Јер себе не проповиједамо него Христа Исуса Господа, а себе саме ваше слуге Исуса Господа ради.

6 Јер Бог који рече да из таме засвијетли видјело, засвијетли у срцима нашима на свјетлост познања славе Божије у лицу Исуса Христа.

7 Али ово благо имамо у земљанијем судовима, да премноштво силе буде од Бога а не од нас.

8 У свему имамо невоље, али нам се не досађује; збуњени смо, али не губимо нада;

9 Прогоне нас, али нијесмо остављени; обаљују нас, али не гинемо.

10 И једнако носимо на тијелу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов на тијелу нашему покаже.

11 Јер ми живи једнако се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави на смртноме тијелу нашему.

12 Зато дакле смрт влада у нама, а живот у вама.

13 Имајући пак онај исти дух вјере као што је написано: вјеровах, зато говорих; ми вјерујемо, зато и говоримо.

14 Знајући да ће онај који подиже Исуса, и нас подигнути с Исусом, и поставити с вама.

15 Јер је све вас ради, да благодат умножена изобилује хвалама на славу Божију.

16 Зато нам се не досађује; но ако се наш спољашњи човјек и распада, али се унутрашњи обнавља сваки дан.

17 Јер наша лака садашња брига доноси нам вјечну и од свега претежнију славу.

18 Нама који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види, за вријеме, а оно што се не види, вјечно.

Јов 20:1–8

1 А Софар Намаћанин одговори и рече:

2 Зато ме мисли моје нагоне да одговорим, и зато хитим.

3 Чуо сам укор који ме срамоти, али ће дух из разума мојега одговорити за ме.

4 Не знаш ли да је тако откако је вијека, од како је постављен човјек на земљи.

5 Да је слава безбожнијех за мало и радост лицемјерова зачас?

6 Да би му висина допрла до неба, и глава се његова дотакла облака,

7 Нестаће га за свагда као кала његова; и који га видјеше рећи ће: куда се дједе?

8 Као сан одлетјеће, и неће се наћи, и ишчезнуће као ноћна утвара.