Дан 280 од 365

Јер 4:1–31

1 Ако ћеш се вратити, Израиљу, вели Господ, к мени се врати, и ако уклониш гадове своје испред мене, нећеш се скитати.

2 И клећеш се истинито, вјерно и право: тако да је жив Господ. И народи ће се благосиљати њим, и њим ће се хвалити.

3 Јер овако вели Господ Јудејцима и Јерусалимљанима: орите себи крчевину, и не сијте у трње.

4 Обрежите се Господу, и скините окрајак са срца својега, Јудејци и Јерусалимљани, да не изиде јарост моја као огањ и разгори се да не буде никога ко би угасио за зла дјела ваша.

5 Објавите у Јудеји и огласите у Јерусалиму и реците: трубите у трубу по земљи; вичите, сазовите народ и реците: скупите се, и уђимо у тврде градове.

6 Подигните заставу према Сиону, бјежите и не стајте, јер ћу довести зло од сјевера и погибао велику.

7 Излази лав из честе своје и који затире народе кренувши се иде с мјеста својега да обрати земљу твоју у пустош, градови твоји да се раскопају да не буде никога у њима.

8 Зато припашите костријет, плачите и ридајте, јер се жестоки гњев Господњи није одвратио од нас.

9 И тада ће, вели Господ, нестати срца цару и срца кнезовима, и свештеници ће се удивити и пророци ће се зачудити.

10 И рекох: ах Господе Господе! баш си преварио овај народ и Јерусалим говорећи: имаћете мир, а мач дође до душе.

11 У то ће се вријеме казати овоме народу и Јерусалиму: вјетар врућ с високих мјеста у пустињи дува ка кћери народа мојега, не да провије ни прочисти.

12 Вјетар јачи од тијех доћи ће ми; и ја ћу им сада изрећи суд.

13 Гле, као облак подиже се, и кола су му као вихор, коњи су му бржи од орлова. Тешко нама! пропадосмо.

14 Умиј срце своје ода зла, Јерусалиме, да би се избавио; докле ће стајати у теби мисли твоје ништаве?

15 Јер глас јавља од Дана, и оглашује зло од горе Јефремове.

16 Казујте народима; ево оглашујте за Јерусалим да иду стражари из даљне земље, и пуштају глас свој на градове Јудине.

17 Као чувари пољски стаће око њега, јер се одметну од мене, вели Господ.

18 Пут твој и дјела твоја то ти учинише; то је од зла твојега да је горко и да ти допире до срца.

19 Јаох утроба, јаох утроба! боли ме у срцу; срце ми бије; не могу мучати; јер глас трубни чујеш, душо моја, вику убојну.

20 Погибао на погибао оглашује се; јер се пустоши сва земља, на једанпут ће се опустошити моји шатори, завјеси моји за час.

21 Докле ћу гледати заставу? слушати глас трубни?

22 Јер је народ мој безуман, не познаје ме, луди су синови и без разума, мудри су да зло чине, а добро чинити не умију.

23 Погледах на земљу, а гле, без обличја је и пуста; и на небо, а свјетлости његове нема.

24 Погледах на горе, а гле, тресу се и сви хумови дрмају се.

25 Погледах, а гле, нема човјека, и све птице небеске одлетјеле.

26 Погледах, а гле, Кармил је пустиња и сви градови његови оборени од Господа, од жестокога гњева његова.

27 Јер овако говори Господ: сва ће земља опустјети; али нећу сасвијем затрти.

28 Зато ће тужити земља, и небо ће горе потамњети, јер рекох, намислих, и нећу се раскајати, нити ћу ударити натраг.

29 Од вике коњика и стријелаца побјећи ће сви градови, отићи ће у густе шуме и на стијене ће се попети; сви ће градови бити остављени и нико неће у њима живјети.

30 А ти, опустошена, шта ћеш чинити? Ако се и облачиш у скерлет, ако се и китиш накитом златнијем, и мажеш лице своје, залуду се красиш, презиру те милосници, траже душу твоју.

31 Јер чујем глас као породиљин, цвиљење као жене која се први пут порађа, глас кћери Сионске, која рида, пружа руке своје говорећи: тешко мени! јер ми нестаје душа од убилаца.

2 Кор 5:1–21

1 Јер знамо да кад се земаљска наша кућа тијела раскопа, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вјечну на небесима.

2–3 Јер за тијем уздишемо, желећи обући се у свој небески стан. И да се обучени, не голи нађемо!

4 Јер будући у овоме тијелу, уздишемо отежали; јер нећемо да се свучемо, него да се преобучемо, да живот прождере смртно.

5 А онај који нас за ово исто створи, Бог је, који нам и даде залог Духа.

6 Добре смо дакле воље једнако, јер знамо да путујемо у тијелу, далеко од Господа.

7 Јер по вјери живимо а не по гледању.

8 Али се не бојимо, и много волимо отићи од тијела, и ићи ка Господу.

9 Зато се и старамо, или улазили или одлазили, да будемо њему угодни.

10 Јер нам се свима ваља јавити на суду Христову, да примимо сваки што је који у тијелу чинио, или добро или зло;

11 Знајући дакле страх Господњи људе свјетујемо; а Богу смо познати, а надамо се да смо и у вашијем савјестима познати.

12 Јер се не хвалимо опет пред вама, него вама дајемо узрок да се хвалите нама, да имате што одговорити онима који се хвале онијем што је споља а не што је у срцу.

13 Јер ако се одвише хвалимо, Богу се хвалимо; ако ли смо смјерни, вама смо.

14 Јер љубав Божија нагони нас, кад мислимо ово: ако један за све умрије, то дакле сви умријеше.

15 Христос за све умрије, да они који живе не живе више себи, него ономе који за њих умрије и васкрсе.

16 Зато и ми отсад никога не познајемо по тијелу; и ако Христа познасмо по тијелу, али га сад више не познајемо.

17 Зато ако је ко у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде.

18 Али је све од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа, и даде нам службу помирења.

19 Јер Бог бјеше у Христу, и свијет помири са собом не примивши им гријеха њиховијех, и метнувши у нас ријеч помирења.

20 Тако смо ми послани мјесто Христа, као да Бог говори кроз нас; молимо вас у име Христово помирите се с Богом.

21 Јер онога које не знадијаше гријеха нас ради учини гријехом, да ми будемо правда Божија у њему.

Пс 119:1–40

1 Благо онима којима је пут чист, који ходе у закону Господњем.

2 Благо онима који чувају откривења његова, свијем срцем траже га;

3 Који не чине безакоња, ходе путовима његовијем!

4 Ти си дао заповијести своје, да се чувају добро.

5 Кад би путови моји били управљени да чувам наредбе твоје!

6 Онда се не бих постидио, пазећи на заповијести твоје;

7 Хвалио бих те с правијем срцем, учећи се праведнијем законима твојим.

8 Чуваћу наредбе твоје, немој ме оставити сасвијем.

9 Како ће младић очистити пут свој? Владајући се по твојим ријечима.

10 Свијем срцем својим тражим тебе, не дај ми да зађем од заповијести твојих.

11 У срце своје затворио сам ријеч твоју, да ти не гријешим.

12 Благословен си, Господе! научи ме наредбама својим.

13 Устима својим јављам све судове уста твојих.

14 На путу откривења твојих радујем се као за велико богатство.

15 О заповијестима твојим размишљам, и пазим на путове твоје.

16 Наредбама твојим тјешим се, не заборављам ријечи твоје.

17 Учини милост слузи својему, да бих живио и чувао ријеч твоју.

18 Отвори очи моје, да бих видио чудеса закона твојега;

19 Гост сам на земљи, немој сакрити од мене заповијести својих.

20 Изнеможе душа моја желећи без престанка познати судове твоје.

21 Ти си страшан проклетим охолицама, које застрањују од заповијести твојих.

22 Одврати од мене руг и срамоту, јер чувам откривења твоја.

23 Сједе кнезови и договарају се на мене; а слуга твој размишља о наредбама твојим.

24 Откривења су твоја утјеха моја, савјетници моји.

25 Душа моја лежи у праху; оживи ме по ријечи својој.

26 Казујем путове своје, и чујеш ме; научи ме наредбама својим.

27 Уразуми ме о путу заповијести својих, и размишљаћу о чудесима твојим.

28 Сузе пролива душа моја од туге, откријепи ме по ријечи својој.

29 Пут лажни уклони од мене и закон свој даруј ми.

30 Пут истини избрах, законе твоје тражим.

31 Прионух за откривења твоја, Господе; немој ме осрамотити.

32 Путем заповијести твојих трчим, јер си раширио срце моје.

33 Покажи ми, Господе, пут наредаба својих, да га се држим до краја.

34 Уразуми ме, и држаћу се закона твојега, и чувати га свијем срцем.

35 Постави ме на стазу заповијести својих, јер ми је она омиљела.

36 Превиј срце моје к откривењима својим, а не к лакомству.

37 Одврати очи моје да не гледају ништавила, путем својим оживи ме.

38 Испуни слузи својему ријеч своју да те се боји.

39 Уклони руг мој, којега се плашим; јер су судови твоји благи.

40 Миле су ми заповијести твоје, правдом својом оживи ме.