2. о царевимаглава 6

1А синови пророчки рекоше Јелисију: гле, мјесто гдје седимо пред тобом тијесно нам је.

2Него хајде да отидемо на Јордан, па да узмемо ондје сваки по брвно и начинимо ондје мјесто гдје ћемо боравити. А он рече: идите.

3А један рече: буди вољан, пођи и ти са слугама својим. А он рече: хоћу.

4И тако пође с њима. И дошавши на Јордан сјекоше дрва.

5А кад један од њих сијецијаше дрво, паде му сјекира у воду; а он повика говорећи: авај господару, још је у наруч узета.

6А човјек Божји рече му: гдје је пала? А кад му показа мјесто, он отсијече дрво и баци га онамо, и учини те сјекира исплива.

7А он рече: узми је. И човјек пружи руку, те је узе.

8А кад цар Сирски војеваше на Израиља, вијећаше са слугама својим, и рече: ту и ту нека стане војска моја.

9А човјек Божји посла к цару Израиљеву и поручи: чувај се да не идеш онуда, јер су ондје Сирци у засједи.

10И цар Израиљев посла на оно мјесто, за које рече човјек Божји и опомену га, те се чуваше. И то не би једанпут ни двапута.

11И смути се срце цару Сирском зато, и сазвавши слуге своје рече им: хоћете ли ми казати ко од наших доказује цару Израиљеву?

12А један од слуга његовијех рече му: нико, царе господару мој; него Јелисије пророк у Израиљу доказује цару Израиљеву ријечи које говориш у ложници својој.

13Тада рече: идите, видите гдје је, да пошљем да га ухвате. И јавише му говорећи: ено га у Дотану.

14И посла онамо коње и кола с великом војском; и они дошавши ноћу опколише град.

15А ујутру слуга човјека Божијега уставши изиде, а то војска око града и коњи и кола. И рече му слуга: јаох господару, шта ћемо сад?

16А он му рече: не бој се, јер је више наших него њиховијех.

17И помоли се Јелисије говорећи: Господе, отвори му очи да види. И Господ отвори очи момку, те видје, а то гора пуна коња и кола огњенијех око Јелисија.

18А кад пођоше Сирци к њему, помоли се Јелисије Господу и рече: ослијепи овај народ. И ослијепи их по ријечи Јелисијевој.

19Тада им рече Јелисије: није ово пут, није ово град; ходите за мном и одвешћу вас човјеку којега тражите. И одведе их у Самарију.

20А кад дођоше у Самарију, рече Јелисије: Господе, отвори им очи да виде. И Господ им отвори очи, и видјеше, а то бијаху усред Самарије.

21А цар Израиљев рече Јелисију кад их угледа: хоћу ли бити, хоћу ли бити, оче мој?

22А он рече: немој бити; еда ли ћеш оне побити које заробиш мачем својим и луком својим? Изнеси им хљеба и воде нека једу и пију, па онда нека иду господару својему.

23И уготови им гозбу велику; те једоше и пише; па их отпусти, а они отидоше господару својему; и отада не долазише чете Сирске у земљу Израиљеву.

24А послије тога Вен-Адад цар Сирски скупи сву војску своју, и изиде и опколи Самарију.

25И наста велика глад у Самарији, јер гле, бјеше опкољена толико да глава магарећа бијаше за осамдесет сикала сребра, а четврт кава голубињега кала за пет сикала сребра.

26И кад цар иђаше по зидовима, једна жена повика к њему говорећи: помагај, царе господару!

27А он рече: Господ ти не помаже, како ћу ти ја помоћи? с гумна ли, или из каце?

28Још јој рече цар: што ти је? А она рече: ова жена рече ми: дај сина свога да га поједемо данас, а сјутра ћемо појести мога сина.

29И скухасмо сина мојега и поједосмо га, а сјутрадан рекох јој: дај сина својега да га поједемо. Али она сакри свога сина.

30А кад цар чу ријечи женине, раздрије хаљине своје; и кад иђаше по зиду, видје народ гдје костријет бијаше оздо на тијелу његову.

31Тада рече цар: тако да ми учини Бог и тако да дода, ако глава Јелисија сина Сафатова остане данас на њему.

32А Јелисије сјеђаше у својој кући, и старјешине сјеђаху код њега. И посла цар једнога од онијех што стајаху пред њим; а док још не дође послани к њему, он рече старјешинама: видите ли гдје онај крвнички син посла да ми отсијече главу? Гледајте кад дође послани, закључајте врата, и одбијте га од врата; ето, и бахат ногу господара његова за њим.

33И док још говораше с њима, гле, послани дође к њему, и рече; гле, ово је зло од Господа; чему ћу се још надати од Господа?