3. Мојсијеваглава 17

Тумачење главе (на руском)

1–9. Запрещение закалать животных не у скинии. 10–16. Значение крови и запрещение употреблять в пищу кровь и мертвечину.

1Јоште рече Господ Мојсију говорећи:

2Кажи Арону и синовима његовијем и свијем синовима Израиљевим, и реци им: ово је заповједио Господ говорећи:

Тумачење, ст. 1–2 (на руском)

Следующие постановления — запретительного свойства — восполняют данные ранее общие законы о жертвах и священном употреблении крови, относятся к повседневной, домашней жизни Израиля, а потому и обращаются не только к священнику, но и ко всему народу.

3Ко год од дома Израиљева закоље вола или јагње или козу у околу, или ко год закоље изван окола,

4А не доведе на врата шатора од састанка, да принесе принос Господу пред шатором Господњим, крив је за крв; зато да се истријеби онај човјек из народа својега.

Тумачење, ст. 3–4 (на руском)

Устанавливается правило, чтобы всякое животное из числа употребляемых в жертву, даже и для обычного житейского употребления, закалалось при скинии. Основание закона — не в общесемитском воззрении, что всякое заклание есть ео ipso и жертва, а в предупреждении жертвоприношений другим богам и в возбуждении уважения к жизни даже животных. Несоблюдение закона приравнивается к убийству. Несомненно, впрочем, что закон рассчитан лишь на близость всей общины к святилищу, как было в пустыне. По вступлении же Израиля в Ханаан ему было разрешено закалать животных на всяком месте «во всех жилищах» (Втор XII:15) своих, рассеянных по всему Ханаану.

5Зато синови Израиљеви нека доведу жртве своје, које би клали у пољу, нека их доведу Господу на врата шатора од састанка к свештенику, и нека принесу жртве захвалне Господу.

6И свештеник нека покропи крвљу по олтару Господњем на вратима шатора од састанка, и сало нека запали на угодни мирис Господу.

7И нека више не приносе жртве своје ђаволима, за којима они чине прељубу. Ово нека им буде закон вјечан од кољена на кољено.

Тумачење, ст. 5–7 (на руском)

Вынесенная из Египта склонность к идолопоклонству побуждала многих, под предлогом заклания животных в пищу, приносить жертву на поле seirim, LXX: ματαιοις (слав.: суетным), Акила — Симмах pilosus (косматым), Vulg.: daemonitxus — тем козлообразным или сатирообразным существам народной веры, которые наравне с Азазелом, вообще злыми духами, представлялись обитающими в пустыне (Ис XIII:21; Мф XII:43; Лк XI:24). По блаж. Феодориту, «Бог знал нечестие некоторых, знал, что иные приносят жертвы демонам. Посему постановил, чтобы всякий желающий закалать тельца или овцу, или козу, приводил закалаемое к дверям скинии и там проливал кровь, мясо же вкушал дома (вопр. 23 на Лев.). В Талмуде целый трактат «Хуллик» посвящен вопросу о законном резании (шехита) животных.

8Зато им реци: ко би год од дома Израиљева или између странаца који се баве међу њима принио жртву паљеницу или другу жртву,

9А не би је довео на врата шатора од састанка да је принесе Господу, тај човјек да се истријеби из народа својега.

Тумачење, ст. 8–9 (на руском)

Угроза истребления от народа возвещается всякому нарушителю закона централизации жертвоприношений.

10А ко би год од дома Израиљева или између странаца који се баве међу њима јео какве год крви, окренућу лице своје на супрот оному човјеку који буде јео крви, и истријебићу га из народа његова.

11Јер је душа тијелу у крви; а ја сам вам је одредио за олтар да се чисте душе ваше; јер је крв што душу очишћа.

12Зато рекох синовима Израиљевим: нико између вас да не једе крви; ни дошљак који се бави међу вама да не једе крви.

13И ко би год између синова Израиљевих или између дошљака који се баве код њих уловио звјерку или птицу, која се једе, нека исциједи крв из ње, и заспе је земљом.

14Јер је душа свакога тијела крв његова, то му је душа. Зато рекох синовима Израиљевим: крви ниједнога тијела не једите, јер је душа свакога тијела крв његова. Ко би је год јео, да се истријеби.

Тумачење, ст. 10–14 (на руском)

Со всею строгостью и торжественностью воспрещается употребление крови по двум мотивам: 1) в крови седалище жизни, а человек имеет естественное отвращение вкушать самую жизнь, душу животного (ср. Быт IX:4), 2) вследствие такого значения крови она избрана Богом в очистительное (в кровекроплении) средство за души людей у жертвенника Иеговы (ст. 11). Посему, затем, в некотором смысле священна кровь животных, убиваемых на охоте, след. вне отношения к жертвенному культу.

15А ко би јео месо од животиње која цркне или коју раскине звјерка, био домородац или дошљак, нека опере хаљине своје и окупа се у води, и биће нечист до вечера, а послије ће бити чист.

16Ако ли их не опере, и тијела својега не окупа, носиће безакоње своје.

Тумачење, ст. 15–16 (на руском)

В связи с запрещением крови находится запрещение употреблять мертвечину — невела и звероядину — трефа (ср. Исх XXII:31; Лев XI:40; XXII:8; Иез IV:14). В постановлении апост. собора (Деян XV:23–25) также одинаково запрещается кровь (αιμα) и удавленина (πνικτον) — последняя потому, что из животного в таком случае не удалена кровь. Закон запрещает здесь употребление в пищу животного, умершего от руки человека. В талмудической литературе вопрос о признаках трефы и невелы породил причудливую казуистику, выразившуюся в тр. «Хуллин» (по перев. Переферковича, кн. 9-я, 1903, с. 174–224).

Текст: Превод Ђ. Даничића и В. Караџића, 1847–1868. Тумачење: „Тумачна Библија” под ур. А. П. Лопухина (на руском).