Дан 29 од 30

Пс 139:1–143:12

139:1 Господе! ти ме кушаш и знаш.

139:2 Ти знаш кад сједем и кад устанем; ти знаш помисли моје издалека;

139:3 Кад ходим и кад се одмарам, ти си око мене, и све путове моје видиш.

139:4 Још нема ријечи на језику мом, а ти, Господе, гле, већ све знаш.

139:5 Састраг и спријед ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.

139:6 Чудно је за ме знање твоје, високо, не могу да га докучим.

139:7 Куда бих отишао од духа твојега, и од лица твојега куда бих утекао?

139:8 Да изађем на небо, ти си ондје. Да сиђем у пакао, ондје си.

139:9 Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:

139:10 И ондје ће ме рука твоја водити, и држати ме десница твоја.

139:11 Да речем: да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видјело око мене.

139:12 Ни мрак неће замрачити од тебе, и ноћ је свијетла као дан: мрак је као видјело.

139:13 Јер си ти створио што је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.

139:14 Хвалим те, што сам дивно саздан. Дивна су дјела твоја, и душа моја то зна добро.

139:15 Ниједна се кост моја није сакрила од тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској..

139:16 Заметак мој видјеше очи твоје, у књизи је твојој све то записано, и дани забиљежени, кад их још није било ниједнога.

139:17 Како су ми недокучљиве помисли твоје, Боже! Како им је велик број!

139:18 Да их бројим, више их је него пијеска. Кад се пробудим, још сам с тобом.

139:19 Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.

139:20 Они говоре ружно на тебе; узимају име твоје узалуд непријатељи твоји.

139:21 Зар да не мрзим на оне, који на те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на тебе?

139:22 Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.

139:23 Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.

139:24 И види јесам ли на злу путу, и води ме на пут вјечни.

140:1 Избави ме, Господе, од човјека злога, сачувај ме од насилника,

140:2 Који помишљају зло у срцу и сваки дан подижу рат;

140:3 Оштре језик свој као змија, јед је аспидин у устима њиховијем.

140:4 Сачувај ме, Боже, од руку безбожничких, од насилника сахрани ме, који мисле да поткину ноге моје.

140:5 Охоли ми намјестише замке и пругла, метнуше ми мрежу на пут, пређу разапеше ми.

140:6 Рекох Господу: ти си Бог мој, услиши, Господе, глас мољења мојега.

140:7 Господе, Господе, крјепки спаситељу мој, заклони главу моју у дан ратни!

140:8 Не дај, Господе, безбожнику што жели, не дај му да докучи што је наумио, да се не узносе.

140:9 Отров онијех што су око мене, погибао уста њиховијех нека се обрати на њих.

140:10 Нека падне на њих живо угљевље; нека их он баци у огањ, у пропасти, да не устану.

140:11 Човјек језичан неће се утврдити на земљи, неправеднога ће злоћа увалити у погибао.

140:12 Знам да ће Господ показати правду невољноме и правицу убогима.

140:13 Да! праведни ће славити име твоје, прави ће остати пред лицем твојим.

141:1 Господе, вичем к теби, похити к мени, чуј глас мољења мојега, кад вичем к теби.

141:2 Нек изађе молитва моја као кад пред лице твоје, дизање руку мојих као принос, вечерњи.

141:3 Постави, Господе, стражу код језика мојега, чувај врата уста мојих.

141:4 Не дај срцу мојему да застрани на зле помисли, да чини дјела безбожна с људима који поступају неправедно; и да не окусим сладости њиховијех.

141:5 Нека ме бије праведник, то је милост; нека ме кара, то је уље за главу моју; глава моја неће одбацити, ако ће и више; него је молитва моја против злоће њихове.

141:6 Расуше се по каменијем врлетима судије њихове, и чуше ријечи моје како су благе.

141:7 Као кад ко сијече и теше, тако се разлетјеше кости наше до чељусти пакленијех.

141:8 Али су к теби, Господе, Господе, управљене очи моје, у тебе се уздам, немој одбацити душе моје.

141:9 Сачувај ме од замке, коју ми метнуше, од лукавства онијех, који чине безакоње.

141:10 Пашће у мреже своје безбожници, а ја ћу један проћи.

142:1 Гласом својим ка Господу вичем, гласом својим Господу се молим.

142:2 Изливам пред њим мољење своје, тугу своју пред њим казујем,

142:3 Кад изнемогне у мени дух мој. Ти знаш стазу моју. На путу, којим ходим, сакрише ми замку.

142:4 Погледам надесно, и видим да ме нико не зна; нестаде ми уточишта, нико не мари за душу моју.

142:5 Вичем к теби, Господе; велим: ти си уточиште моје, дио мој на земљи живијех.

142:6 Чуј тужњаву моју; јер се мучим веома. Избави ме од онијех који ме гоне, јер су јачи од мене.

142:7 Изведи из тамнице душу моју, да славим име твоје. Око мене ће се скупити праведници, кад ми учиниш добро.

143:1 Господе, услиши молитву моју, прими мољење моје по истини својој, услиши ме по правди својој.

143:2 И не иди на суд са слугом својим, јер се неће оправдати пред тобом нико жив.

143:3 Непријатељ гони душу моју, гази у прах живот мој, посађује ме у мрак, као давно помрле.

143:4 Трне у мени дух мој, нестаје у мени срца мојега.

143:5 Помињем дане старе, пребрајам све послове твоје, размишљам о дјелима руку твојих.

143:6 Пружам к теби руке своје; душа је моја као суха земља пред тобом.

143:7 Похитај, услиши ме; Господе, нестаје духа мојега, немој одвратити лица својега од мене; јер ћу бити као они који одлазе у гроб.

143:8 Рано ми јави милост своју, јер се у тебе уздам. Покажи ми пут, којим да идем, јер к теби подижем душу своју.

143:9 Избави ме од непријатеља мојих, Господе, к теби притјечем.

143:10 Научи ме творити вољу твоју, јер си ти Бог мој; дух твој благи нека ме води по стази правој.

143:11 Имена ради својега, Господе, оживи ме, по правди својој изведи из муке душу моју.

143:12 И по милости својој истријеби непријатеље моје, и погуби све који муче душу моју, јер сам твој слуга.