Дан 113 од 365

Ис Нав 10:1–27

1 А кад чу Адониседек цар Јерусалимски да је Исус узео Гај и раскопао га, као што је учинио с Јерихоном и његовијем царем, тако даје учинио и с Гајем и његовијем царем, и да су Гаваоњани учинили мир с Израиљем и стоје усред њих.

2 Уплаши се врло; јер Гаваон бијаше велик град као какав царски град, и бијаше већи од Гаја, и сви људи у њему бијаху храбри.

3 Зато посла Адониседек цар Јерусалимски к Оаму цару Хевронском и к Пираму цару Јармутском и к Јафији цару Лахиском и к Давиру цару Јеглонском, и поручи:

4 Ходите к мени, и помозите ми да ударимо на Гаваон, јер учини мир с Исусом и са синовима Израиљевим.

5 И скупи се и пође пет царева Аморејских, цар Јерусалимски, цар Хевронски, цар Јармутски, цар Лахиски, цар Јеглонски, они и сва војска њихова, и ставши у око под Гаваоном почеше га бити.

6 Тада Гаваоњани послаше к Исусу у око у Галгалу и рекоше: немој дигнути руку својих са слуга својих; ходи брзо к нама, избави нас и помози нам, јер се скупише на нас сви цареви Аморејски који живе у горама.

7 И изиде Исус из Галгала, он и с њим сав народ што бјеше за бој, сви јунаци.

8 И Господ рече Исусу: не бој их се; јер их дадох теби у руке, ниједан их се неће одржати пред тобом.

9 И Исус удари на њих изненада, ишавши цијелу ноћ од Галгала,

10 И смете их Господ пред Израиљем, који их љуто поби код Гаваона, па их потјера путем како се иде у Вет-Орон, и сјекоше их до Азике и до Макиде.

11 А кад бјежаху испред Израиља и бијаху низ врлет Вет-оронску, баци Господ на њих камење велико из неба дори до Азике, те гињаху: и више их изгибе од камења граднога него што их побише синови Израиљеви мачем.

12 Тада проговори Исус Господу онај дан кад Господ предаде Аморејца синовима Израиљевијем, и рече пред синовима Израиљевијем: стани сунце над Гаваоном, и мјесече над долином Елонском.

13 И стаде сунце и устави се мјесец, докле се не освети народ непријатељима својим. Не пише ли то у књизи истинитога? И стаде сунце насред неба и не наже к западу скоро за цио дан.

14 И не би такога дана ни прије ни послије, да Господ послуша глас човјечји, јер Господ војева за Израиља.

15 И врати се Исус и сав Израиљ с њим у око у Галгал.

16 А онијех пет царева утекоше и сакрише се у пећину код Макиде.

17 И дође глас Исусу: нађе се пет царева сакривенијех у пећини код Макиде.

18 А Исус рече: привалите велико камење на врата пећини, и намјестите људе од ње да их чувају.

19 А ви не стојте, него гоните непријатеље своје и бијте остатак њихов, не дајте им да уђу у градове своје, јер вам их даде у руке Господ Бог ваш.

20 А кад Исус и синови Израиљеви престаше бити их у боју врло великом, разбивши их сасвијем, а који их осташе живи, утекоше у тврде градове,

21 Врати се сав народ здраво у око к Исусу у Макиду, и нико не маче језиком својим на синове Израиљеве, ни на једнога.

22 Тада рече Исус: отворите врата од оне пећине, и изведите к мени онијех пет царева из пећине.

23 И учинише тако, и изведоше к мени онијех пет царева из пећине: цара Јерусалимскога, цара Хевронскога, цара Јармутскога, цара Лахискога, цара Јеглонскога.

24 А кад изведоше те цареве к Исусу, сазва Исус све људе Израиљце, и рече војводама од војске које бијаху ушле с њим: приступите и станите ногама својим на вратове овијем царевима. И они приступише и стадоше им на вратове ногама својим.

25 А Исус им рече: не бојте се и не плашите се; будите слободни и храбри, јер ће тако учинити Господ свијем непријатељима вашим на које завојштите.

26 Потом их поби Исус и погуби их, и објеси их на пет дрвета, и осташе висећи на дрветима до вечера.

27 А о заходу сунчаном заповједи Исус те их скидоше с дрвета и бацише их у пећину, у коју се бијаху сакрили, и метнуше велико камење на врата пећини, које оста ондје до данас.

Лк 17:1–37

1 А ученицима рече: није могуће да не дођу саблазни; али тешко ономе с кога долазе;

2 Боље би му било да му се воденични камен објеси о врату, и да га баце у море, него да саблазни једнога од овијех малијех.

3 Чувајте се. Ако ти сагријеши брат твој, накарај га; па ако се покаје, опрости му.

4 И ако ти седам пута на дан сагријеши, и седам пута на дан дође к теби и рече: кајем се, опрости му.

5 И рекоше апостоли Господу: дометни нам вјере.

6 А Господ рече: кад бисте имали вјере колико зрно горушичино, и рекли бисте овоме дубу: ишчупај се и усади се у море, и послушао би вас.

7 Који пак од вас кад има слугу који оре или чува стоку па кад дође из поља, рече му: ходи брзо и сједи за трпезу?

8 Него не каже ли му: уготови ми да вечерам, и запрегни се те ми служи док једем и пијем, па онда и ти једи и пиј?

9 Еда ли ће он захвалити слузи томе кад сврши што му се заповједи? Не вјерујем.

10 Тако и ви кад свршите све што вам је заповјеђено, говорите: ми смо залудне слуге, јер учинисмо што смо били дужни чинити.

11 И кад иђаше у Јерусалим, он пролажаше између Самарије и Галилеје.

12 И кад улажаше у једно село сретоше га десет губавијех људи, који сташе издалека,

13 И подигоше глас говорећи: Исусе учитељу! помилуј нас.

14 И видјевши их рече им: идите и покажите се свештеницима. И они идући очистише се.

15 А један од њих видјевши да се исцијели поврати се хвалећи Бога иза гласа,

16 И паде ничице пред ноге његове, и захвали му. И то бјеше Самарјанин.

17 А Исус одговарајући рече: не исцијелише ли се десеторица? Гдје су дакле деветорица?

18 Како се међу њима који не нађе да се врати да захвали Богу, него сам овај туђин?

19 И рече му: устани, иди; вјера твоја поможе ти.

20 А кад га упиташе фарисеји: кад ће доћи царство Божије? одговарајући рече им: царство Божије неће доћи да се види;

21 Нити ће се казати: ево га овдје или ондје; јер гле, царство је Божије унутра у вама.

22 А ученицима рече: доћи ће вријеме кад ћете зажељети да видите један дан сина човјечијега, и нећете видјети.

23 И рећи ће вам: ево овдје је, или: ено ондје; али не излазите, нити тражите.

24 Јер како што муња сине с неба, и засвијетли се преко свега што је под небом, тако ће бити и син човјечиј у свој дан.

25 Али му најприје треба много пострадати, и окривљену бити од рода овога.

26 И како је било у вријеме Нојево онако ће бити у дане сина човјечијега:

27 Јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби све.

28 Тако као што би у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху;

29 А у дан кад изиђе Лот из Содома, удари огањ и сумпор из неба и погуби све.

30 Тако ће бити и у онај дан кад ће се јавити син човјечиј.

31 У онај дан који се деси на крову а покућство његово у кући, нека не силази да га узме; и који се деси у пољу, тако нека се не враћа натраг.

32 Опомињите се жене Лотове.

33 Који пође да сачува душу своју, изгубиће је; а који је изгуби, оживљеће је.

34 Кажем вам: у ону ноћ биће два на једноме одру, један ће се узети а други ће се оставити;

35 Двије ће мљети заједно, једна ће се узети а друга ће се оставити;

36 Два ће бити на њиви, један ће се узети а други ће се оставити.

37 И одговарајући рекоше му: гдје, Господе? А он им рече: гдје је стрвина онамо ће се и орлови скупити.

Пс 49:1–20

1 Слушајте ово сви народи, пазите сви који живите по васиљеној,

2 Простаци и господо, богати и сиромаси.

3 Уста ће моја казати премудрост, и срце моје рећи ће разум.

4 Пригнућу ухо своје к причи, уз гусле ћу отворити загонетку своју.

5 Чега да се бојим у зле дане, кад ме злоба мојих непријатеља опколи?

6 Који се уздате у силу своју, и хвалите се великијем богатством својим!

7 Човјек неће никако брата ослободити, неће дати Богу откупа за њ.

8 Велик је откуп за душу, и неће бити нигда

9 Да ко довијека живи, и не види гроба.

10 Сви виде гдје умиру као и незналица и безумник што гину, и остављају другима имање своје.

11 Они мисле да ће куће њихове трајати довијека, и станови њихови од кољена на кољено; именима својим зову земље;

12 Али човјек у части неће дуго остати, изједначиће се са стоком, коју кољу.

13 Овај им се пут чини пробитачан, и који за њима иду, хвале мисли њихове;

14 Али ће их као овце затворити у пакао, смрт ће им бити пастир; и ујутру ходиће по њима праведници, и облик њихов збрисаће пакао раставивши их с насељем.

15 Али ће Бог душу моју избавити из руку паклених; јер ме он прима.

16 Не бој се кад се ко богати; кад расте слава дома његова.

17 Јер кад умре, неће ништа понијети, нити ће поћи за њим слава његова.

18 Јер душу његову благосиљају за живота његова, и славе тебе, што угађаш себи.

19 Али ће он отићи у стан отаца својих, гдје свијета нигда не виде.

20 Човјек у части, ако није разуман, изједначиће се са стоком, коју кољу.