Дан 122 од 365

Суд 1:1–2:23

1:1 А по смрти Исусовој упиташе синови Израиљеви Господа говорећи: ко ће између нас ићи први на Хананеје да се бије с њима?

1:2 И Господ рече: Јуда нека иде; ето дао сам му земљу у руке.

1:3 А Јуда рече Симеуну брату својему: хајде са мном на мој део да се бијемо с Хананејима; пак ћу и ја ићи с тобом на твој дио. И пође Симеун с њим.

1:4 И изиде Јуда; и даде им Господ Хананеје и Ферезеје у руке, и побише их у Везеку десет тисућа људи.

1:5 Јер нађоше Адони-Везека у Везеку, и ударише на њ, и побише Хананеје и Ферезеје.

1:6 И побјеже Адони-Везек, а они га потјераше и ухватише га отсјекоше му палце у руку и у ногу.

1:7 Тада рече Адони-Везек: седамдесет царева отсјеченијех палаца у руку и у ногу купише што бјеше под мојим столом; како сам чинио, тако ми плати Бог. И одведоше га у Јерусалим, и ондје умрије.

1:8 Јер синови Јудини ударише на Јерусалим и узеше га, и исјекоше грађане оштријем мачем, а град сажегоше огњем.

1:9 Потом изидоше синови Јудини да војују на Хананеје, који живљаху у гори и на југу и у равни.

1:10 И Јуда изиде на Хананеје који живљаху у Хеврону, а Хеврону бијаше пређе име Киријат-Арва; и побише Сесаја и Ахимана и Талмаја.

1:11 А одатле отидоше на Давиране, а Давиру прије бјеше име Киријат-Сефер.

1:12 И рече Халев: ко савлада Киријат-Сефер и узме га, даћу му Ахсу кћер своју за жену.

1:13 И узе га Готонило, син Кенезов, млађи брат Халевов; и даде му Ахсу кћер своју за жену.

1:14 И кад полажаше, наговараше га да иште у оца њезина поље; па скочи с магарца. А Халев јој рече: што ти је?

1:15 А она му рече: дај ми дар; кад си ми дао сухе земље, дај ми и извора воденијех. И даде јој Халев изворе горње и изворе доње.

1:16 А и синови Кенеја таста Мојсијева изидоше из града палмова са синовима Јудинијем у пустињу Јудину, која је на југу од Арада. И дошавши живљаху с народом.

1:17 Потом изиде Јуда са Симеуном братом својим, и побише Хананеје који живљаху у Сефату, и раскопаше га, и прозва се град Орма.

1:18 И Газу узе Јуда с међама њезинијем, и Аскалон с међама његовијем, и Акарон с међама његовијем.

1:19 Јер Господ бјеше с Јудом, те освоји гору; али не изагна онијех који живљаху у долини, јер имаху гвоздена кола.

1:20 И дадоше Халеву Хеврон, као што бјеше заповједио Мојсије, а он изагна оданде три сина Енакова.

1:21 А синови Венијаминови не изагнаше Јевусеја који живљаху у Јерусалиму; него Јевусеји осташе у Јерусалиму са синовима Венијаминовијем до овога дана.

1:22 Изидоше и синови Јосифови на Ветиљ, и Господ бијаше с њима.

1:23 И уходише Ветиљ синови Јосифови, а име граду бјеше прије Луз.

1:24 И уходе видјеше човјека који иђаше из града и рекоше му: хајде покажи нам куда ћемо ући у град, па ћемо ти учинити милост.

1:25 А он им показа куда ће ући у град; и исјекоше у граду све оштријем мачем, а онога човјека пустише са свом породицом његовом.

1:26 И отиде онај човјек у земљу Хетејску, и ондје сазида град, и прозва га Луз; то му је име до данас.

1:27 А Манасија не изагна становника из Вет-Сана и села његовијех, ни из Танаха и села његовијех, ни становника из Дора и села његовијех, ни становника из Ивлеама и села његовијех, ни становника из Мегида и села његовијех; и Хананеји стадоше живјети у тој земљи.

1:28 А кад ојача Израиљ, удари на Хананеје данак, али их не изагна.

1:29 Ни Јефрем не изагна Хананеје који живљаху у Гезеру; него осташе Хананеји с њим у Гезеру.

1:30 Завулон не изагна становника из Китрона, ни становника из Налола; него осташе Хананеји с њим, и плаћаху данак.

1:31 Асир не изагна становника из Акона, ни становника из Сидона ни из Алава, ни из Ахазива, ни из Хелве, ни из Афика, ни из Реова;

1:32 Него Асир живљаше међу Хананејима, становницима оне земље, јер их не изагна.

1:33 Нефталим не изагна становника из Вет-Семеса, ни становника из Вет-Аната; него живљаше међу Хананејима становницима оне земље; и становници у Вет-Семесу и у Вет-Анату плаћаху им данак.

1:34 А Амореји притјешњаваху синове Данове у гори, и не дадијаху им слазити у долину.

1:35 И Амореји стадоше живјети у гори Ересу, у Ајалону и у Салвиму; а кад осили рука дома Јосифова, плаћаше данак.

1:36 А међа Аморејима бјеше од горе Акравимске, од стијене па на више.

2:1 И дође анђео Господњи од Галгала у Воким и рече: извео сам вас из Мисира и довео вас у земљу за коју сам се заклео оцима вашим; и рекох: нећу покварити завјета својега с вама довијека.

2:2 А ви не хватајте вјере са становницима те земље, олтаре њихове раскопајте. Али не послушасте гласа мојега. Шта сте то учинили?

2:3 Зато и ја рекох: нећу их одагнати испред вас, него ће вам бити као трње, и богови њихови биће вам замка.

2:4 А кад изговори анђео Господњи ове ријечи свијем синовима Израиљевијем, народ подиже глас свој и плака.

2:5 Зато прозваше оно мјесто Воким; и ондје принесоше жртве Господу.

2:6 А Исус распусти народ, и разидоше се синови Израиљеви сваки на своје нашљедство, да наслиједе земљу.

2:7 И служи народ Господу свега вијека Исусова и свега вијека старјешина који живјеше дуго иза Исуса које бијаху видјеле сва велика дјела Господња што учини Израиљу.

2:8 Али умрије Исус син Навин слуга Господњи, кад му бјеше сто и десет година.

2:9 И погребоше га у међама нашљедства његова у Тамнат-Аресу у гори Јефремовој са сјевера гори Гасу.

2:10 И сав онај нараштај прибра се к оцима својим, и наста други нараштај иза њих, који не познаваше Господа ни дјела која је учинио Израиљу.

2:11 И синови Израиљеви, чинише што је зло пред Господом, и служише Валима.

2:12 И оставише Господа Бога отаца својих, који их је извео из земље Мисирске, и пођоше за другим боговима између богова онијех народа који бијаху око њих, и клањаше им се, и разгњевише Господа.

2:13 И оставише Господа, и служише Валу и Астаротама.

2:14 И разгњеви се Господ на Израиља, и даде их у руке људима који их плијењаху, и продаде их у руке непријатељима њиховијем унаоколо, и не могаше се више држати пред непријатељима својим.

2:15 Куд год полажаху, рука Господња бјеше против њих на зло, као што бјеше рекао Господ и као што им се бјеше заклео Господ; и бијаху у великој невољи.

2:16 Тада им Господ подизаше судије, који их избављаху из руку онијех што их плијењаху.

2:17 Али ни судија својих не слушаше, него чинише прељубу за другим боговима, и клањаше им се; брзо зађоше с пута којим идоше оци њихови слушајући заповијести Господње; они не чинише тако.

2:18 И кад им Господ подизаше судије, бијаше Господ са сваким судијом, и избављаше их из руку непријатеља њиховијех свега вијека судијина; јер се сажали Господу ради њихова уздисања на оне који им криво чињаху и који их цвијељаху.

2:19 А кад судија умрије, они се враћаху опет и биваху гори од отаца својих идући за боговима другим и служећи им и клањајући им се; не остављаху се дјела својих нити путова својих опаких.

2:20 Зато се распали гњев Господњи на Израиља, и рече: кад је тај народ преступио мој завјет који сам заповједио оцима њиховијем, и не послушаше гласа мојега,

2:21 Ни ја нећу више ниједнога гонити испред њих између народа које остави Исус кад умрије,

2:22 Да њима кушам Израиља хоће ли се држати пута Господњега ходећи по њему, као што су се држали оци њихови, или неће.

2:23 И Господ остави те народе и не изагна их одмах не предавши их у руке Исусу.

Лк 22:20–44

20 А тако и чашу по вечери, говорећи: ова је чаша нови завјет мојом крви која се за вас прољева.

21 Али ево рука издајника мојега са мном је на трпези.

22 И син човјечиј дакле иде као што је уређено; али тешко човјеку ономе који га издаје!

23 И они сташе тражити међу собом који би дакле од њих био који ће то учинити.

24 А поста и препирање међу њима који би се држао међу њима да је највећи.

25 А он им рече: цареви народни владају народом, а који њим управљају, зову се добротвори.

26 Али ви немојте тако; него који је највећи међу вама нека буде као најмањи, и који је старјешина нека буде као слуга.

27 Јер који је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга.

28 А ви сте они који сте се одржали са мном у мојијем напастима.

29 И ја остављам вама царство као што је отац мој мени оставио:

30 Да једете и пијете за трпезом мојом у царству мојему, и да сједите на пријестолима и судите над дванаест кољена Израиљевијех.

31 Рече пак Господ: Симоне! Симоне! ево вас иште сотона да би вас чинио као пшеницу.

32 А ја се молих за тебе да твоја вјера не престане; и ти кадгод обративши се утврди браћу своју.

33 А он му рече: Господе! с тобом готов сам и у тамницу и на смрт ићи.

34 А он рече: кажем ти, Петре! данас неће запјевати пијетао док се трипут не одречеш да ме познајеш.

35 И рече им: кад вас послах без кесе и без торбе и без обуће, еда вам што недостаде? А они рекоше: ништа.

36 А он им рече: али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож.

37 Јер вам кажем да још и ово треба на мени да се изврши што стоји у писму: и међу злочинце метнуше га. Јер што је писано за мене, свршује се.

38 А они рекоше: Господе! ево овдје два ножа. А он им рече: доста је.

39 И изишавши отиде по обичају на гору Маслинску; а за њим отидоше ученици његови.

40 А кад дође на мјесто рече им: молите се Богу да не паднете у напаст.

41 И сам отступи од њих како се може каменом добацити, и клекнувши на кољена мољаше се Богу

42 Говорећи: оче! кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! али не моја воља него твоја да буде.

43 А анђео му се јави с неба, и кријепи га.

44 И будући у борењу, мољаше се боље; зној пак његов бијаше као капље крви које капаху на земљу.

Пс 53:1–6

1 Рече безумник у срцу својему: нема Бога; проневаљалише се и загрдјеше у безакоњу, нема никога добро да твори.

2 Бог с неба погледа на синове човјечије да види има ли који разуман, и тражи ли који Бога.

3 Сви застранише, сви се покварише, нема никога добро да твори, нема ни једнога.

4 Зар неће да се оразуме који год чине безакоње, једу народ мој као што једу хљеб, и не призивају Бога?

5 Дрктаће од страха гдје страха нема. Јер ће Бог расути кости онијех који устају на тебе. Ти ћеш их посрамити, јер их Бог одврже.

6 Ко ће послати са Сиона спасење Израиљу? Кад Бог поврати заробљени народ свој, радоваће се Јаков, веселиће се Израиљ.