Дан 132 од 365

Суд 18:1–19:30

18:1 У то вријеме не бјеше цара у Израиљу, и у то вријеме племе Даново тражаше себи нашљедство гдје би наставало, јер му дотада не бјеше допало нашљедство међу племенима Израиљевијем.

18:2 Зато послаше синови Данови из породице своје пет људи између себе, храбре људе од Сараје и Естаола, да уходе земљу и добро размотре, и рекоше им: идите, размотрите земљу. И они отидоше у гору Јефремову у кућу Мишину и заноћише ондје.

18:3 И кад бијаху код куће Мишине, познаше глас онога младића Левита, и свративши се онамо рекоше му: ко те доведе овамо? и шта радиш ту? и шта ћеш ту?

18:4 А он им рече: тако и тако учини ми Миха, и најми ме да му будем свештеник.

18:5 А они му рекоше: упитај Бога да знамо хоће ли нам бити срећан пут на који пођосмо.

18:6 А свештеник им рече: идите с миром; по вољи је Господу пут којим идете.

18:7 И тако пошавши онијех пет људи дођоше у Лаис, и видјеше тамошњи народ гдје живи без страха по обичају Сидонском, мирно и без страха, и да нема никога у земљи ко би им чимгод досађивао или отимао власт, и да су далеко од Сидоњана нити имају шта с ким.

18:8 Па кад се вратише к браћи својој у Сарају и Естаол, рекоше им браћа: што је?

18:9 А они рекоше: устајте да идемо на њих; јер видесмо земљу, и врло је добра. И ви не марите? немојте се лијенити, него похитајте да узмете земљу.

18:10 Кад дођете, доћи ћете к народу безбрижном и у земљу пространу; јер је предаде Бог у наше руке; то је мјесто гдје нема недостатака ни у чем што има на земљи.

18:11 Тада пођоше оданде из Сараје и Естаола шест стотина људи од породице Данове наоружанијех.

18:12 И отишавши стадоше у око код Киријат-Јарима у Јуди; зато се прозва оно мјесто Махане-Дан до данас, и јест иза Киријат-Јарима.

18:13 А оданде пошавши у гору Јефремову дођоше у кућу Мишину.

18:14 Тада проговорише петорица што бијаху ишли да уходе земљу Лаиску, и рекоше браћи својој: знате ли да у овијем кућама има оплећак и ликова, и лик резан и лик ливен? Сада дакле гледајте што ћете радити.

18:15 А они свративши се онамо уђоше у кућу гдје бјеше младић Левит, у кућу Мишину, и упиташе га за здравље.

18:16 А шест стотина људи наоружанијех од синова Дановијех стадоше пред вратима.

18:17 А пет људи што бјеху ишли да уходе земљу отишавши уђоше и узеше лик резан и оплећак и ликове и лик ливен; а свештеник стајаше на вратима са шест стотина људи наоружанијех.

18:18 И они што уђоше у кућу Мишину кад узеше лик резани, оплећак, ликове и лик ливени, свештеник им рече: шта радите?

18:19 А они му рекоше: мучи, метни руку на уста, па хајде с нама, и буди нам отац и свештеник. Што ти је боље, бити свештеник кући једнога човјека или бити свештеник племену и породици у Израиљу?

18:20 И свештеник се обрадова у срцу, и узе оплећак и ликове и лик резани, и уђе међу народ.

18:21 И окренувши се пођоше пустивши дјецу и стоку и закладе напријед.

18:22 А кад бијаху далеко од куће Мишине, онда људи који живљаху у кућама близу куће Мишине скупише се и пођоше у потјеру за синовима Дановијем.

18:23 И викаше за синовима Дановијем, а они обазревши се рекоше Миши: што ти је, те си скупио толике људе?

18:24 А он рече: узели сте моје богове које сам начинио, и свештеника, па отидосте. Шта још имам? па још кажете: што ти је?

18:25 А синови Данови рекоше му: немој да ти се чује глас за нама, да не би ударили на вас људи гњевни, те ћеш изгубити душу своју и душу дома својега.

18:26 И синови Данови отидоше својим путем, а Миха, видећи да су јачи од њега врати се и отиде кући својој.

18:27 И они узевши што бјеше начинио Миха, и свештеника, којега имаше, дођоше у Лаис к народу мирном и безбрижном; па их исјекоше оштријем мачем, а град упалише огњем.

18:28 И не бјеше никога да их избави; јер бијаху далеко од Сидона и не имаху ништа ни с ким; а град бијаше у долини која је код Вет-Реова. Послије сазидаше град и населише се у њему.

18:29 И назваше град Дан по имену Дана оца својега, који се роди Израиљу; а прије се град зваше Лаис.

18:30 И синови Данови намјестише себи онај лик резани; а Јонатан син Гирсона Манасијина и синови његови бијаху свештеници племену Данову докле се год не исели из земље.

18:31 И намјештен им стајаше онај лик резани, који начини Миха, за све вријеме докле дом Божји бијаше у Силому.

19:1 И у то вријеме, кад не бјеше цара у Израиљу, бјеше један Левит који живљаше као дошљак крај горе Јефремове, и узе иночу из Витлејема Јудина.

19:2 А иноча његова чињаше прељубу код њега, па отиде од њега кући оца својега у Витлејем Јудин, и оста ондје четири мјесеца.

19:3 А муж њезин уста и отиде за њом да јој лијепо говори и да је доведе натраг, имајући са собом момка својега, и два магарца; и она га уведе у кућу оца својега, и кад га видје отац њезин обрадова се доласку његову.

19:4 И устави га таст његов, отац младичин, и оста код њега три дана, и ондје јеђаху и пијаху и ноћиваху.

19:5 А четврти дан кад усташе рано, уста и он да иде; али отац младичин рече зету својему: поткријепи срце своје залогајем хљеба, па онда идите.

19:6 И тако сједоше и сједоше обојица заједно и напише се; па рече отац младичин мужу: хајде остани још ноћас, и буди весео.

19:7 Али човјек уста да иде; али таст његов навали на њ, те опет ноћи ондје.

19:8 Потом урани петога дана да иде; и рече му отац младичин: поткријепи срце своје. И једући заједно забавише се докле и дан наже.

19:9 Тада уста човјек да иде, он и иноча му и момак; а таст његов, отац младичин, рече му: ето, дан је већ нагао, вече је, преноћите овдје; ето доцкан је, преноћи овдје, и буди весео, па сјутра ураните на пут, и иди к својему шатору.

19:10 Али човјек не хтје ноћити; него уста и пође; и дође до Јевуса, а то је Јерусалим, и с њим два магарца натоварена и иноча његова.

19:11 А кад бијаху близу Јевуса, дан бијаше нагао врло, па рече слуга господару својему: хајде брже да се свратимо у тај град Јевус, и ту да ноћимо.

19:12 А господар му рече: нећемо свртати у туђ град, који није синова Израиљевијех, него ћемо ићи до Гаваје.

19:13 Још рече момку својему: хајде брже да стигнемо у које од тијех мјеста и да ноћимо у Гаваји или у Рами.

19:14 И минуше онуда и отидоше; и сунце их зађе близу Гаваје Венијаминове.

19:15 И окретоше онамо да отиду и преноће у Гаваји, и кад уђе, сједе на улици градској; и не би никога да их прими у кућу да преноће.

19:16 И гле, један старац враћаше се с посла својега из поља увече, а бијаше из горе Јефремове и живљаше као дошљак у Гаваји; а људи онога мјеста бјеху синови Венијаминови.

19:17 И он подигав очи своје угледа онога човјека путника на улици градској; и рече му старац: куда идеш? и откуда идеш?

19:18 А он му одговори: идемо до Витлејема Јудина до на крај горе Јефремове; оданде сам, па сам ишао до Витлејема Јудина, а сада идем к дому Господњему и нема никога да ме прими у кућу.

19:19 А имамо и сламе и пиће за магарце своје, и хљеба и вина за се и за слушкињу твоју и за момка који је са слугом твојим имамо свега доста.

19:20 А старац му рече: буди миран; што ти год недостаје, ја ћу се старати за то; само немој ноћити на улици.

19:21 И уведе га у своју кућу, и положи магарцима; потом опраше ноге, и једоше и пише.

19:22 А кад се развеселише, гле, људи онога града, безаконици, опколише кућу, и стадоше лупати у врата, и рекоше старцу, господару од куће, говорећи: изведи тога човјека што је ушао у твоју кућу, да га познамо.

19:23 И изашав к њима онај човјек, господар од куће, рече им: не, браћо, не чините зла; кад је човјек ушао у моју кућу, не чините тога безумља.

19:24 Ево кћи моја дјевојка и иноча његова, њих ћу вам извести, па њих осрамотите и чините с њима што вам је воља, само човјеку овому не чините тога безумља.

19:25 Али га не хтјеше послушати они људи; тада онај човјек узе иночу своју и изведе је напоље к њима, и они је познаше, и злоставише је цијелу ноћ до зоре, и пустише је кад зора забијеље.

19:26 И дошавши жена у зору паде код врата од куће онога човјека гдје бјеше господар њезин, и лежа докле се не расвану.

19:27 А господар њезин уста ујутру, и кад отвори врата и изађе да иде својим путем, а то жена иноча његова лежаше на вратима кућнијем, и руке јој на прагу.

19:28 И рече јој: устани да идемо. Али не би одговора; тада је метну на магарца, и уставши човјек пође у мјесто своје,

19:29 И дошав кући својој узе мач, и узе иночу своју и исијече је с костима на дванаест комада и разасла у све крајеве Израиљеве.

19:30 И ко год видје говораше: није се учинило нити се видјело тако што откад изидоше синови Израиљеви из Мисира до данас. Промислите о том и вијећајте и говорите.

Јн 3:12–36

12 Кад вам казах земаљско па не вјерујете, како ћете вјеровати ако вам кажем небеско?

13 И нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човјечиј који је на небу.

14 И као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба син човјечиј да се подигне.

15 Да ниједан који га вјерује не погине, него да има живот вјечни:

16 Јер Богу тако омиље свијет да је и сина својега јединороднога дао, да ниједан који га вјерује не погине, него да има живот вјечни.

17 Јер Бог не посла сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроза њ.

18 Који њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер не вјерова у име јединороднога сина Божијега.

19 А суд је овај што видјело дође на свијет, и људима омиље већма тама неголи видјело; јер њихова дјела бијаху зла.

20 Јер сваки који зло чини мрзи на на видјело и не иде к видјелу да не покарају дјела његовијех, јер су зла.

21 А ко истину чини иде к видјелу, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена.

22 А потом дође Исус и ученици његови у Јудејску земљу, и ондје живљаше с њима и кршћаваше.

23 А Јован кршћаваше у Енону близу Салима, јер ондје бјеше много воде; и долажаху те их кршћаваше.

24 Јер још не бијаше Јован бачен у тамницу.

25 Тада постаде распра међу ученицима Јовановијем и Јеврејима око чишћења.

26 И дођоше к Јовану и рекоше му: Рави! онај што бјеше с тобом преко Јордана, за кога си ти свједочио, ево он кршћава, и сви иду к њему.

27 Јован одговори и рече: не може човјек ништа примати ако му не буде дано с неба.

28 Ви сами мени свједочите да рекох: ја нијесам Христос, него сам послан пред њим.

29 Ко има невјесту женик је, а пријатељ жеников стоји и слуша га, и радошћу радује се гласу женикову. Ова дакле радост моја испуни се.

30 Онај треба да расте, а ја да се умаљујем.

31 Који одозго долази над свима је; који је са земље од земље је, и говори од земље; који долази с неба над свима је.

32 И што видје и чу оно свједочи; и свједочанства његова нико не прима.

33 Који прими његово свједочанство, потврди да је Бог истинит.

34 Јер кога Бог посла, онај ријечи Божије говори: јер Бог Духа не даје на мјеру.

35 Јер отац љуби сина, и све даде у руке његове.

36 Ко вјерује сина, има живот вјечни; а ко не вјерује сина, неће видјети живота, него гњев Божиј остаје на њему.

Пс 57:1–11

1 Смилуј се на ме, Боже, смилуј се на ме; јер се у тебе узда душа моја, и под сјен крила твојих склањам се док не прођу невоље.

2 Призивам Бога вишњега, Бога, који ми добро чини;

3 Да пошље с неба и сачува ме, да посрами онога који тражи да ме прождре; да пошље Бог милост своју и истину своју.

4 Душа је моја међу лавовима, лежим међу онима који дишу пламеном. Зуби су синова људских копља и стријеле, и њихов језик мач оштар.

5 Узвиси се више небеса, Боже, по свој земљи нека буде слава твоја!

6 Метнуше замку ногама мојима, и стегоше душу моју, ископаше преда мном јаму, и сами падоше у њу.

7 Утврдило се срце моје, Боже, утврдило се срце моје; пјеваћу те и славићу.

8 Пробуди се, славо моја, пробуди се, псалтире и гусле; устаћу рано.

9 Хвалићу Господа по народима, пјеваћу ти по племенима.

10 Јер је велика до небеса милост твоја, и истина твоја до облака.

11 Узвиси се више небеса, Боже, по свој земљи нека буде слава твоја!