Дан 133 од 365

Суд 20:1–48

1 Тада изидоше сви синови Израиљеви, и сабра се сав народ једнодушно, од Дана до Вирсавеје и до земље Галадове, ка Господу у Миспу.

2 И главари свега народа, свијех племена Израиљевијех, дођоше на збор народа Божијега, четири стотине тисућа људи пјешака који махаху мачем.

3 А синови Венијаминови чуше да су синови Израиљеви отишли у Миспу. Синови Израиљеви рекоше: кажите како се догодило то зло.

4 А Левит, муж убијене жене, одговори и рече: дођох с иночом својом у Гавају Венијаминову да преноћим.

5 А Гавајани усташе на ме, опколише ме у кући ноћу, и хтјеше ме убити; и иночу моју злоставише тако да умрије.

6 Зато узев иночу своју исјекох је на комаде и разаслах је у све крајеве нашљедства Израиљева; јер учинише грдило и срамоту у Израиљу.

7 Ето, ви сте сви синови Израиљеви; промислите и вијећајте.

8 А сав народ уста једнодушно и рече: да не идемо ниједан к шатору својему, и ни један да се не враћа кући својој.

9 Него ово да учинимо Гаваји: да бацимо ждријеб за њу.

10 Да узмемо по десет људи од стотине по свијем племенима Израиљевијем, и по стотину од тисуће, и по тисућу од десет тисућа, да донесе храну народу, а он да иде да учини Гаваји Венијаминовој како је заслужила грдилом које је учинила Израиљу.

11 И скупи се сав народ Израиљев на онај град сложивши се једнодушно.

12 Тада послаше племена Израиљева људе у све породице Венијаминове, и поручише им: какво се то зло учини међу вама?

13 Сада дајте те безаконике што су у Гаваји, да их погубимо и извадимо зло из Израиља. Али не хтјеше синови Венијаминови послушати браће своје, синова Израиљевијех.

14 Него се скупише синови Венијаминови из својих мјеста у Гавају да изиду да се бију са синовима Израиљевијем.

15 И наброји се у то време синова Венијаминовијех из њиховијех градова двадесет и шест тисућа људи који махаху мачем осим становника Гавајских, којих бјеше на број седам стотина људи одабранијех.

16 У свем том народу бјеше седам стотина људи одабранијех, који бјеху љеваци, и сваки гађаше каменом из праћке у длаку не промашујући.

17 А људи Израиљаца наброји се осим синова Венијаминовијех четири стотине тисућа људи који махаху мачем, самијех војника.

18 И уставши отидоше к дому Бога силнога, и упиташе Бога и рекоше синови Израиљеви: ко ће између нас ићи први у бој на синове Венијаминове? А Господ рече: Јуда нек иде први.

19 Потом уставши рано синови Израиљеви стадоше у око према Гаваји.

20 И изидоше синови Израиљеви у бој на синове Венијаминове, и уврсташе се синови Израиљеви да ударе на Гавају.

21 А синови Венијаминови изидоше из Гаваје, и поваљаше по земљи између Израиљаца у онај дан двадесет и двије тисуће људи.

22 Али се народ синова Израиљевијех ослободи, те се опет уврсташе на истом мјесту гдје се бијаху уврстали првога дана.

23 Јер синови Израиљеви отидоше те плакаше пред Господом до вечера, и упиташе Господа говорећи: хоћемо ли опет изаћи у бој на синове Венијамина брата својега? А Господ им рече: изидите на њих.

24 И изидоше синови Израиљеви на синове Венијаминове други дан.

25 И синови Венијаминови изидоше пред њих из Гаваје други дан; и поваљаше по земљи између синова Израиљевијех опет осамнаест тисућа људи, који сви махаху мачем.

26 Тада сви синови Израиљеви и сав народ изидоше и дођоше к дому Бога силнога, и плакаше и стајаше ондје пред Господом, и постише се онај дан до вечера, и принесоше жртве паљенице и жртве захвалне пред Господом.

27 Па упиташе синови Израиљеви Господа; јер ондје бијаше ковчег завјета Божијега у оно вријеме;

28 И Финес син Елеазара сина Аронова стајаше пред њим у оно вријеме. И рекоше: хоћемо ли опет изаћи у бој на синове Венијаминове брата својега или ћемо се оканити? А Господ им рече: изидите, јер ћу их сјутра предати вама у руке.

29 Тада намјести Израиљ засједе око Гаваје.

30 И синови Израиљеви изидоше трећи дан на синове Венијаминове, и уврсташе се према Гаваји као првом и другом.

31 А синови Венијаминови изашавши пред народ одвојише се од града, и стадоше бити и сјећи народ као првом и другом по путовима, од којих један иде к дому Бога силнога а други у Гавају, и по пољу, и убише до тридесет људи из Израиља.

32 И рекоше синови Венијаминови: падају пред нама као прије. А синови Израиљеви рекоше: да бјежимо да их отргнемо од града на путове.

33 Тада сви синови Израиљеви кретоше се са својега мјеста и уврсташе се у Вал-Тамару; и засједе Израиљеве искочише из мјеста својега, из лука Гавајских.

34 И дође на Гавају десет тисућа људи изабранијех из свега Израиља, и бој поста жешћи, а они не опазише да ће их зло задесити.

35 И Господ поби Венијамина пред Израиљем, и синови Израиљеви погубише онај дан од синова Венијаминовијех двадесет и пет тисућа и сто људи, који сви мачем махаху.

36 И синови Венијаминови видјеше да су надбијени: јер синови Израиљеви узмакоше испред синова Венијаминовијех уздајући се у засједе које бијаху намјестили код Гаваје;

37 А они што бијаху у засједи брже навалише у Гавају, и ушавши исјекоше све по граду оштријем мачем.

38 А бијаху синови Израиљеви уговорили с онима у засједи да за знак запале ватру да се дигне велик дим из града.

39 Тако синови Израиљеви стадоше бјежати из боја, а синови Венијаминови почеше убијати, и исјекоше до тридесет људи између синова Израиљевијех говорећи: доиста падају пред нама као у пређашњем боју.

40 Али кад се пламен и дим као стуб диже из града, обазреше се синови Венијаминови, и гле, огањ се из града дизаше до неба.

41 Тада се вратише синови Израиљеви, а синови Венијаминови сметоше се видећи да их је зло задесило;

42 И побјегоше испред синова Израиљевијех к пустињи; али их војска гоњаше, и који из градова излажаху, бише их међу собом.

43 Тако опколише синове Венијаминове, гонише их, тлачише их од Менује до Гаваје к истоку.

44 И погибе синова Венијаминовијех осамнаест тисућа људи, самијех јунака.

45 А оних што се окретоше и побјегоше у пустињу к стијени Римону, напабирчише их по путовима пет тисућа људи, и тјераше их до Гидома и побише их двије тисуће људи.

46 И тако свега погибе онај дан синова Венијаминовијех двадесет и пет тисућа људи који махаху мачем, све самијех јунака.

47 И бјеше шест стотина људи који се окретоше и утекоше у пустињу к стијени Римону, и осташе на стијени Римону четири мјесеца.

48 Потом синови Израиљеви вративши се к синовима Венијаминовијем исјекоше оштријем мачем и људе по градовима и стоку и што се год нађе; и све градове који осташе попалише огњем.

Јн 4:1–21

1 Кад разумје дакле Господ да су чули фарисеји да Исус више ученика добија и кршћава него Јован

2 (Исус пак сам не кршћаваше него ученици његови),

3 Остави Јудеју, и отиде опет у Галилеју.

4 А ваљало му је проћи кроз Самарију.

5 Тако дође у град Самаријски који се зове Сихар, близу села које даде Јаков Јосифу сину својему.

6 А ондје бијаше извор Јаковљев; и Исус уморан од пута сјеђаше на извору; а бјеше око шестога сахата.

7 Дође жена Самарјанка да захвати воде; рече јој Исус; дај ми да пијем.

8 (Јер ученици његови бијаху отишли у град да купе јела.)

9 Рече му жена Самарјанка: како ти, Јеврејин будући, можеш искати од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јевреји не мијешају са Самарјанима.

10 Одговори Исус и рече јој: да ти знаш дар Божиј, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би искала у њега и дао би ти воду живу.

11 Рече му жена: Господе! ни захватити немаш чим, а студенац је дубок; одакле ћеш дакле узети воду живу?

12 Еда ли си ти већи од нашега оца Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова?

13 Одговори Исус и рече јој: сваки који пије од ове воде опет ће ожедњети;

14 А који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довијека; него вода што ћу му ја дати биће у њему извор воде која тече у живот вјечни.

15 Рече му жена: Господе! дај ми те воде да не жедним нити да долазим овамо на воду.

16 Рече јој Исус: иди зовни мужа својега, и дођи овамо.

17 Одговори жена и рече му: немам мужа. Рече јој Исус: добро си казала: немам мужа;

18 Јер си пет мужева имала, и сад кога имаш није ти муж; то си право казала.

19 Рече му жена: Господе! видим да си ти пророк.

20 Оци наши молише се Богу на овој гори, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба молити.

21 Рече јој Исус: жено! вјеруј ми да иде вријеме кад се нећете молити оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму.

Приче 30:10–17

10 Не опадај слуге господару његову, да те не би клео и ти био крив.

11 Има род који псује оца својега и не благосиља матере своје.

12 Има род који мисли да је чист, а од свога кала није опран.

13 Има род који држи високо очи своје, и вјеђе му се дижу увис.

14 Има род којему су зуби мачеви и кутњаци ножеви, да прождире сиромахе са земље и убоге између људи.

15 Пијавица има двије кћери, које говоре: дај, дај. Има троје несито, и четврто никад не каже: доста:

16 Гроб, материца јалова, земља која не бива сита воде, и огањ, који не говори: доста.

17 Око које се руга оцу и неће да слуша матере, кљуваће га гаврани с потока и јести орлићи.