Дан 134 од 365

Суд 21:1–25

1 А синови Израиљеви бијаху се заклели у Миспи рекавши: ниједан између нас да не да кћери своје за жену сину Венијаминову.

2 Зато отиде народ к дому Божијему, и осташе ондје до вечера пред Богом, и подигавши глас свој плакаше врло,

3 И рекоше: зашто се, Господе Боже Израиљев, догоди ово у Израиљу, данас да нестане једнога племена из Израиља?

4 И сјутрадан урани народ, и начини ондје олтар, и принесоше жртве паљенице и жртве захвалне.

5 Тада рекоше синови Израиљеви: има ли ко да није дошао на збор из свијех племена Израиљевијех ка Господу? Јер се бијаху тешко заклели за онога ко не дође у Миспу ка Господу рекавши: да се погуби.

6 Јер се синовима Израиљевијем сажали за Венијамином братом њиховијем, и рекоше: данас се истријеби једно племе из Израиља.

7 Шта ћемо чинити с онима што су остали да би имали жене, кад се заклесмо Господом да им не дамо кћери својих за жене?

8 Па рекоше: има ли ко из племена Израиљевијех да није дошао у Миспу ка Господу? и гле, не беше дошао на војску, на збор, нико из Јависа Галадова.

9 Јер кад се народ преброји, гле, не бјеше ондје ниједнога од онијех који живе у Јавису Галадову.

10 Зато посла збор онамо дванаест тисућа храбријех људи, и заповједи им говорећи: идите и побијте становнике у Јавису Галадову оштријем мачем и жене и дјецу.

11 Ово ћете дакле учинити: све мушкиње и све женскиње што је познало човјека побијте.

12 И нађоше међу становницима Јависа Галадова четири стотине дјевојака, које не бјеху познале човјека, и доведоше их у око у Силом, који је у земљи Хананској.

13 Тада посла сав збор, те говорише синовима Венијаминовијем који бјеху у стијени Римону, и објавише им мир.

14 Тако се вратише синови Венијаминови у то вријеме, и дадоше им жене које оставише у животу између жена из Јависа Галадова; али их не бјеше доста за њих.

15 А народу бјеше жао Венијамина што Господ окрњи племена Израиљева.

16 Па рекоше старјешине од збора: шта ћемо чинити с овима што су остали да би имали жене? јер су изгинуле жене у племену Венијаминову.

17 Потом рекоше: нашљедство Венијаминово припада онима што су остали, да се не би затрло племе из Израиља.

18 А ми им не можемо дати жена између кћери својих; јер су се заклели синови Израиљеви рекавши: да је проклет ко да жену синовима Венијаминовијем.

19 Потом рекоше: ево, годишњи је празник Господњи у Силому, који је са сјевера Ветиљу, к истоку, на путу који иде од Ветиља у Сихем, и с југа Левони.

20 И заповједише синовима Венијаминовијем говорећи: идите, и засједите по виноградима.

21 И пазите: па кад изиду кћери Силомске да играју, изидите из винограда и отмите сваки себи жену између кћери Силомских; и идите у земљу Венијаминову.

22 А кад дођу оци њихови или браћа њихова к нама да се суде, ми ћемо им казати: смилујте им се нас ради, јер у овом рату нијесмо заробили жене за свакога њих; а ви им нијесте дали, и тако нећете бити криви.

23 Тада синови Венијаминови учинише тако, и доведоше жене према броју свом између играчица које отеше, и отишавши вратише се на нашљедство своје, и сазидаше опет градове и населише се у њима.

24 И тако разидоше се синови Израиљеви оданде у оно време сваки у своје племе и у породицу своју, и отидоше оданде сваки на своје нашљедство.

25 У оно вријеме не бјеше цара у Израиљу; сваки чињаше што му бјеше драго.

Рута 1:1–22

1 А у оно вријеме кад суђаху судије би глад у земљи; и један човјек из Витлејема Јудина отиде да живи као дошљак у земљи Моавској са женом својом и са два сина своја.

2 А име тому човјеку бјеше Елимелех, а жени му име Нојемина, а имена двојице синова његовијех Малон и Хелеон; и бијаху Ефраћани, из Витлејема Јудина; и дођоше у земљу Моавску и настанише се ондје.

3 Потом умрије Елимелех муж Нојеминин и она оста са два сина своја.

4 Они се оженише Моавкама; једној бјеше име Орфа а другој Рута; и ондје стајаху до десет година.

5 Потом умријеше обојица, Малон и Хелеон; и жена оста без два сина своја и без мужа својега.

6 Тада се она подиже са снахама својима да се врати из земље Моавске, јер чу у земљи Моавској да је Господ походио народ свој давши им хљеба.

7 И изиде из мјеста гдје бијаше, и обје снахе њезине с њом; пођоше путем да се врате у земљу Јудину.

8 Тада рече Нојемина објема снахама својима: идите, вратите се свака у дом матере своје; Господ нека вам учини милост као што ви учинисте умрлима и мени.

9 Да вам да Господ да нађете починак свака у дому мужа својега. И пољуби их; а оне повикавши заплакаше,

10 И рекоше јој: не, него ћемо се с тобом вратити у твој народ.

11 А Нојемина им рече: идите натраг, кћери моје; што бисте ишле са мном? зар ћу још имати синова у утроби својој да вам буду мужеви?

12 Вратите се, кћери моје, идите; јер сам остарјела и нијесам за удају. А и да кажем да се надам и да се још ноћас удам, и да родим синове,

13 Зар ћете их ви чекати док одрасту? зар ћете тога ради стајати неудате? Немојте, кћери моје; јер су моји јади већи од ваших, јер се рука Господња подигла на ме.

14 Тада оне подигавши глас свој плакаше опет; и Орфа пољуби свекрву своју; а Рута оста код ње.

15 А она јој рече: ето, јетрва се твоја вратила народу својему и к боговима својим; врати се и ти за јетрвом својом.

16 Али Рута рече: немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и гдје се год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог.

17 Гдје ти умријеш, умријећу и ја, и ондје ћу бити погребена. То нека ми учини Господ и то нека ми дода, смрт ће ме само раставити с тобом.

18 А она кад видје да је тврдо наумила ићи с њом, преста је одвраћати.

19 Тако идоше обје док не дођоше у Витлејем; а кад дођоше у Витлејем, сав град узавре њих ради, и говораху: је ли то Нојемина?

20 А она им говораше: не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара, јер ми велике јаде зададе свемогући.

21 Обилна сам отишла, а празну ме врати Господ. Зашто ме зовете Нојемина, кад ме Господ обори и свемогући ме уцвијели.

22 Тако дође натраг Нојемина и с њом Рута Моавка, снаха њезина, вративши се из земље Моавске; а дођоше у Витлејем о почетку јечмене жетве.

Јн 4:22–54

22 Ви не знате чему се молите; а ми знамо чему се молимо: јер је спасеније од Јевреја.

23 Али иде вријеме, и већ је настало, кад ће се прави богомољци молити оцу духом и истином, јер отац хоће таковијех богомољаца.

24 Бог је дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле.

25 Рече му жена: знам да ће доћи Месија који се зове Христос, кад он дође казаће нам све.

26 Рече јој Исус: ја сам који с тобом говорим.

27 И тада дођоше ученици његови, и чуђаху се гдје говораше са женом; али ниједан не рече: шта хоћеш? или шта говориш с њом?

28 А жена остави судове своје и отиде у град и рече људима:

29 Ходите да видите човјека који ми каза све што сам учинила: да није то Христос?

30 Изиђоше дакле из града и пођоше к њему.

31 А ученици његови мољаху га међу тијем говорећи: Рави! једи.

32 А он им рече: ја имам јело да једем за које ви не знате.

33 Тада ученици говораху међу собом: већ ако му ко донесе да једе?

34 А он им рече: јело је моје да извршим вољу онога који ме је послао, и да свршим његов посао.

35 Не кажете ли ви да су још четири мјесеца па ће жетва приспјети? Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како су већ жуте за жетву.

36 И који жње прима плату, и сабира род за живот вјечни, да се радују заједно и који сије и који жње;

37 Јер је у том истинита бесједа да је други који сије а други који жње.

38 Ја вас послах да жњете гдје се ви не трудисте; други се трудише, а ви у посао њихов уђосте.

39 И из града онога многи од Самарјана вјероваше га за бесједу жене која свједочаше: каза ми све што сам учинила.

40 Кад дођоше дакле Самарјани к њему, мољаху га да би остао код њих; и ондје оста два дана.

41 И много их више вјерова за његову бесједу.

42 А жени говораху: сад не вјерујемо више за твоју бесједу, јер сами чусмо и познасмо да је овај заиста спас свијету, Христос.

43 А послије два дана изиђе оданде, и отиде у Галилеју:

44 Јер сам Исус свједочаше да пророк на својој постојбини нема части.

45 А кад дође у Галилеју, примише га Галилејци који бијаху видјели све што учини у Јерусалиму на празник; јер и они идоше на празник.

46 Дође пак Исус опет у Кану Галилејску, гдје претвори воду у вино. И бјеше неки царев човјек којега син боловаше у Капернауму.

47 Овај чувши да Исус дође из Јудеје у Галилеју, дође к њему и мољаше га да сиђе и да му исцијели сина; јер бијаше на смрти.

48 И рече му Исус: ако не видите знака и чудеса, не вјерујете.

49 Рече му царев човјек: Господе! сиђи док није умрло дијете моје.

50 Рече му Исус: иди, син је твој здрав. И вјерова човјек ријечи коју му рече Исус, и пође.

51 И одмах кад он силажаше, гле, сретоше га слуге његове и јавише му говорећи: син је твој здрав.

52 Тада питаше за сахат у који му лакше би; и казаше му: јуче у седмом сахату пусти га грозница.

53 Тада разумје отац да бјеше онај сахат у који му рече Исус: син је твој здрав. И вјерова он и сва кућа његова.

54 Ово опет друго чудо учини Исус кад дође из Јудеје у Галилеју.

Пс 58:1–11

1 Говорите ли заиста истину, силни, судите ли право, синови човјечији?

2 Та, безакоња састављате у срцу, мећете на мјерила злочинства руку својих на земљи.

3 Од самога рођења застранише безаконици, од утробе материне тумарају говорећи лаж.

4 У њима је јед као јед змијињи, као глухе аспиде, која затискује ухо своје,

5 Која не чује гласа бајачу, врачару, вјешту у врачању.

6 Боже! поломи им зубе у устима њиховијем; разбиј чељусти лавовима, Господе!

7 Нек се пролију као вода, и нестане их. Кад пусте стријеле, нека буду као сломљене.

8 Као пуж, који се рашчиња, нека ишчиле; као дијете, које жена побаци, нека не виде сунца.

9 Прије него котлови ваши осјете топлоту од потпаљена трња, и сирово и нагорјело нека разнесе вихор.

10 Обрадоваће се праведник кад види освету, опраће ноге своје у крви безбожниковој.

11 И рећи ће људи: заиста има плода праведнику! заиста је Бог судија на земљи!