Дан 143 од 365

1 Сам 14:1–52

1 Један дан рече Јонатан син Саулов момку својему који му ношаше оружје: хајде да идемо к стражи Филистејској која је на оној страни. А оцу својему не каза ништа.

2 А Саул стајаше крај брда под шипком, који бијаше у Мигрону; и народа бјеше с њим око шест стотина људи.

3 И Ахија син Ахитова брата Ихавода сина Финеса сина Илија свештеника Господњега у Силому ношаше оплећак. И народ не знадијаше да је отишао Јонатан.

4 А у кланцу којим шћаше Јонатан отићи к стражи Филистејској, бијаху двије стрмене стијене, једна с једне стране а друга с друге, и једна се зваше Восес а друга Сене.

5 И једна од њих стајаше са сјевера према Михмасу, а друга с југа према Гаваји.

6 И Јонатан рече момку који му ношаше оружје: хајде да отидемо к стражи тијех необрезанијех; може бити да ће нам учинити што Господ, јер Господу не смета избавити с множином или с малином.

7 А онај што му ношаше оружје одговори му: чини што ти је год у срцу, иди, ево ја ћу ићи с тобом куда год хоћеш.

8 А Јонатан му рече: ево, отићи ћемо к тијем људима, и показаћемо им се.

9 Ако нам реку: чекајте докле дођемо к вама, тада ћемо се уставити на свом мјесту, и нећемо ићи к њима.

10 Ако ли реку: ходите к нама, тада ћемо отићи; јер нам их Господ предаде у руке. То ће нам бити знак.

11 И показаше се обојица стражи Филистејској; а Филистеји рекоше: гле, излазе Јевреји из рупа у које су се сакрили.

12 И стражари рекоше Јонатану и момку који му ношаше оружје: ходите к нама да вам кажемо нешто. И Јонатан рече оному што му ношаше оружје: хајде за мном, јер их предаде Господ у руке Израиљу.

13 Тако пузаше Јонатан рукама и ногама, а за њим момак што му ношаше оружје; и падаху пред Јонатаном, и убијаше их за њим онај што му ношаше оружје.

14 И то би први бој, у ком поби Јонатан и момак што му ношаше оружје око двадесет људи, отприлике на по рала земље.

15 И уђе страх у око у пољу и у сав народ; и стража и они који бјеху изашли да плијене препадоше се, и земља се усколеба, јер бјеше страх од Бога.

16 А стража Саулова у Гаваји Венијаминовој опази гдје се мноштво узбунило и успропадало.

17 Тада рече Саул народу који бијаше с њим: прегледајте и видите ко је отишао од нас. И кад прегледаше, гле, не бјеше Јонатана и момка његова који му ношаше оружје.

18 И рече Саул Ахији: донеси ковчег Божји; јер ковчег Божји бијаше тада код синова Израиљевијех.

19 А док говораше Саул свештенику, забуна у околу Филистејском биваше све већа, и Саул рече свештенику: остави.

20 И Саул и сав народ што бјеше с њим скупише се и дођоше до боја, и гле, повадили бјеху мачеве један на другога, и забуна бјеше врло велика.

21 А бијаше с Филистејима Јевреја као прије, који иђаху с њима на војску свуда; па и они присташе уз Израиљце, који бијаху са Саулом и Јонатаном.

22 И сви Израиљци који се бијаху сакрили у гори Јефремовој кад чуше да бјеже Филистеји, наклопише се и они за њима бијући их.

23 И избави Господ Израиља у онај дан; и бој отиде дори до Вет-Авена.

24 И Израиљци се врло уморише онај дан; а Саул закле народ говорећи: да је проклет који једе што до вечера, да се осветим непријатељима својим. И не окуси народ ништа.

25 И сав народ оне земље дође у шуму, гдје бјеше много меда по земљи.

26 И кад дође народ у шуму, видје мед гдје тече; али нико не принесе руке к устима својим: јер се народ бојаше заклетве.

27 Али Јонатан не чу кад отац његов закле народ, те пружи штап који му бјеше у руци, и замочи крај у сат, и примаче руку своју к устима својим, и засвијетлише му се очи.

28 А један из народа проговори и рече: отац је твој заклео народ рекавши: да је проклет ко би јео што данас; стога суста народ.

29 Тада рече Јонатан: смео је земљу отац мој; видите како ми се засвијетлише очи, чим окусих мало меда.

30 А да је још народ слободно јео данас од плијена непријатеља својих, који нађе! не би ли полом Филистејски био још већи?

31 И тако побише онај дан Филистеје од Михмаса до Ајалона, и народ се врло умори.

32 И наклопи се народ на плијен, и нахваташе оваца и волова и телаца, и поклаше их на земљи, и стаде народ јести с крвљу.

33 И јавише Саулу говорећи: ево народ гријеши Господу једући с крвљу. А он рече: невјеру учинисте; доваљајте сада к мени велик камен.

34 За тијем рече Саул: разидите се међу народ и реците: доведите сваки к мени вола својега и овцу своју; и овдје закољите и једите, и нећете гријешити Господу једући с крвљу. И донесе сав народ, сваки свога вола својом руком оне ноћи, и ондје клаше.

35 И начини Саул олтар Господу; то би први олтар који начини Господу.

36 Потом рече Саул: хајдемо за Филистејима ноћас, да их плијенимо до јутра, и да их не оставимо ниједнога. А они рекоше: чини што ти је год воља. Али свештеник рече: да приступимо овдје к Богу.

37 И упита Саул Бога: хоћу ли ићи за Филистејима? хоћеш ли их дати у руке Израиљу? Али не одговори му онај дан.

38 Зато рече Саул: приступите овамо сви главари народни, и тражите и видите на ком је гријех данас.

39 Јер како је жив Господ који избавља Израиља, ако буде и на Јонатану сину мојем, погинуће заиста. И не одговори му нико из свега народа.

40 Потом рече свему Израиљу: ви будите с једне стране, а ја и Јонатан син мој бићемо с друге стране. А народ рече Саулу: чини што ти је драго.

41 Тада рече Саул Господу Богу Израиљеву: покажи правога. И обличи се Јонатан и Саул, а народ изиде прав.

42 И рече Саул: баците ждријеб за ме и за Јонатана сина мојега. И обличи се Јонатан.

43 Тада рече Саул Јонатану: кажи ми шта си учинио? И каза му Јонатан и рече: само сам окусио мало меда накрај штапа који ми бјеше у руци; ево ме; хоћу ли погинути?

44 А Саул рече: то нека ми учини Бог и то нека дода, погинућеш, Јонатане!

45 Али народ рече Саулу: зар да погине Јонатан, који је учинио ово спасење велико у Израиљу? Боже сачувај! Тако жив био Господ, неће пасти на земљу ниједна длака с главе његове. Јер је с помоћу Божјом учинио то данас. И тако избави народ Јонатана, те не погибе.

46 Тада се врати Саул од Филистеја, а Филистеји отидоше у своје мјесто.

47 И Саул царујући над Израиљем ратоваше на све непријатеље своје, на Моавце и на синове Амонове и на Едомце и на цареве Совске и на Филистеје, и куда се год обраћаше, надвлађиваше.

48 Скупи такођер војску и поби Амалика; и избави Израиља из руку онијех који га плијењаху.

49 А Саул имаше синове: Јонатана и Исуја и Мелхисуја; а двјема кћерима његовијем бјеху имена првеници Мерава а млађој Михала.

50 А жени Сауловој бјеше име Ахиноама кћи Ахимасова; а војводи његову бјеше име Авенир син Нира стрица Саулова.

51 Јер Кис отац Саулов и Нир отац Авениров бијаху синови Авилови.

52 И бијаше велики рат с Филистејима свега вијека Саулова; и кога год виђаше Саул храбра и јунака, узимаше га к себи.

Јн 8:12–34

12 Исус им пак опет рече: ја сам видјело свијету: ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати видјело живота.

13 Тада му рекоше фарисеји: ти сам за себе свједочиш: свједочанство твоје није истинито.

14 Исус одговори и рече им: ако ја свједочим сам за себе истинито је свједочанство моје: јер знам откуда дођох и куда идем; а ви не знате откуда долазим и куда идем.

15 Ви судите по тијелу, ја не судим никоме.

16 И ако судим ја, суд је мој прав: јер нијесам сам, него ја и отац који ме посла.

17 А и у закону вашему стоји написано да је свједочанство двојице људи истинито.

18 Ја сам који свједочим сам за себе, и свједочи за мене отац који ме посла.

19 Тада му говораху: гдје је отац твој? Исус одговори: ни мене знате ни оца мојега; кад бисте знали мене, знали бисте и оца мојега.

20 Ове ријечи рече Исус код хазне Божије кад учаше у цркви; и нико га не ухвати, јер још не бјеше дошао час његов.

21 А Исус им опет рече: ја идем, и тражићете ме; и помријећете у својему гријеху; куд ја идем ви не можете доћи.

22 Тада рекоше Јевреји: да се неће сам убити, што говори: куд ја идем ви не можете доћи?

23 И рече им: ви сте од нижијех, ја сам од вишијех; ви сте од овога свијета, ја нијесам од овога свијета.

24 Тако вам казах да ћете помријети у гријесима својима; јер ако не узвјерујете да сам ја, помријећете у гријесима својима.

25 Тада му говораху: ко си ти? И рече им Исус: почетак, како вам и кажем.

26 Много имам за вас говорити и судити; али онај који ме посла истинит је, и ја оно говорим свијету што чух од њега.

27 Не разумјеше дакле да им говораше за оца.

28 А Исус им рече: кад подигнете сина човјечијега, онда ћете дознати да сам ја, и да ништа сам од себе не чиним; него како ме научи отац мој онако говорим.

29 И онај који ме посла са мном је. Не остави отац мене сама; јер ја свагда чиним што је њему угодно.

30 Кад ово говораше, многи га вјероваше.

31 Тада Исус говораше онијем Јеврејима који му вјероваше: ако ви останете на мојој бесједи, заиста ћете бити ученици моји,

32 И познаћете истину, и истина ће вас избавити.

33 Одговорише и рекоше му: ми смо сјеме Авраамово, и никоме нијесмо робовали никад; како ти говориш да ћемо се избавити?

34 Исус им одговори: заиста, заиста вам кажем да је сваки који чини гријех роб гријеху.

Проп 2:1–3

1 Ја рекох у срцу свом: дај да те окушам весељем; уживај добра. Али гле и то бјеше таштина.

2 Смијеху рекох: лудујеш; и весељу: шта то радиш?

3 Размишљах у срцу свом да пуштам тијело своје на пиће, и срцем својим управљајући мудро да се држим лудости докле не видим шта би добро било синовима људским да чине под небом док су живи.