Дан 164 од 365

2 Сам 19:1–43

1 И јавише Јоаву: ево цар плаче и тужи за Авесаломом.

2 И побједа онога дана претвори се у жалост свему народу, јер народ чу у онај дан гдје говоре: жали цар сина својега.

3 И народ се у онај дан кријаше улазећи у град као што се крије народ који се стиди кад побјегне из боја.

4 А цар покри лице своје; и викаше иза гласа: сине мој Авесаломе! Авесаломе сине мој, сине мој!

5 Тада уђе Јоав к цару у кућу, и рече: посрамио си данас све слуге своје, које ти данас душу сачуваше, и синовима твојим и кћерима твојим и женама твојим и иночама твојим.

6 Јер љубиш оне који мрзе на те, а мрзиш на оне који те љубе; јер си показао данас да не мариш за војводе и за слуге; и видим данас да би ти мило било да је Авесалом жив а ми сви да смо изгинули.

7 Зато устани сада, и изиди и проговори лијепо слугама својим; јер заклињем се Господом, ако не изидеш, неће ниједан остати код тебе ову ноћ, и то ће бити горе по те неголи сва зла која су те сналазила од младости твоје до сада.

8 Тада уста цар, и сједе на вратима; и казаше свему народу говорећи: ево, сједи цар на вратима. И дође сав народ пред цара. Али Израиљци бјеху побјегли, свак у свој шатор.

9 И сав се народ свађаше међу собом по свијем племенима Израиљевим говорећи: цар нас је избавио из руку непријатеља наших, и избавио нас је из руку Филистејских; а сада је побјегао из земље од Авесалома.

10 Авесалом пак, којега помазасмо за цара над собом, погибе у боју. Сада дакле зашто оклијевате те не доведете натраг цара?

11 Зато цар Давид посла к Садоку и Авијатару свештеницима и поручи: говорите старјешинама Јудинијем и реците: зашто ви да будете пошљедњи који ће цара натраг довести у кућу његову? Јер говор свега Израиља дође до цара у кућу његову.

12 Ви сте моја браћа, ви сте кост моја и тијело моје. Зашто бисте дакле били пошљедњи који ће натраг довести цара?

13 Реците и Амаси: нијеси ли кост моја и тијело моје? Бог нека ми учини тако и тако нека дода, ако ми не будеш војвода док си жив намјесто Јоава.

14 И склони срца свијех људи од рода Јудина као једнога човјека, те послаше к цару говорећи: врати се са свијем слугама својим.

15 И тако се цар врати, и дође до Јордана; а Јуда дође до Галгала да срете цара и да га преведе преко Јордана.

16 Похитје и Симеј син Гирин од Венијамина, који бијаше из Ваурима, и сиђе с људима рода Јудина на сусрет цару Давиду;

17 И тисућа људи бјеше с њим од рода Венијаминова; такођер и Сива слуга дома Саулова с петнаест синова својих и двадесет слуга својих; и пријеђоше преко Јордана пред цара.

18 Претурише и лађу да превезу чељад цареву и да учине што би му било угодно. А Симеј син Гирин паде пред царем, кад шћаше да пријеђе преко Јордана,

19 И рече цару: не прими ми безакоња, господару мој, и не помињи пакости коју је учинио слуга твој у онај дан кад је цар господар мој изашао из Јерусалима; нека цар не мисли о том.

20 Јер слуга твој види да је згријешио; и ево дошао сам данас први из свега дома Јосифова да сретем цара господара својега.

21 Али одговори Ависај син Серујин и рече: еда ли тога ради неће погинути Симеј што је псовао помазаника Господњега?

22 А Давид рече: шта је вама до мене, синови Серујини, те сте ми данас противници? зар ће данас ко погинути у Израиљу, јер зар не знам да сам данас постао цар над Израиљем?

23 И рече цар Симеју: нећеш погинути. И закле му се цар.

24 Тако и Мефивостеј син Саулов дође цару на сусрет; он пак не опра ногу својих, нити браде своје очешља, ни опра хаљине своје од онога дана кад отиде цар до дана кад се врати с миром.

25 И срете цара кад се враћаше у Јерусалим; и рече му цар: зашто не пође са мном, Мефивостеју?

26 А он рече: цару господару мој, превари ме слуга мој; јер слуга твој рече: оседлаћу себи магарца и узјахаћу га и поћи ћу с царем; јер је хром слуга твој.

27 И он опаде слугу твојега код господара мојега цара; али је цар господар мој као анђео Божји; зато чини што ти је драго.

28 Јер сав дом оца мојега бијаху људи који заслужише смрт пред царем господаром мојим, а ти посади слугу својега међу оне који једу за столом твојим, па како имаш још право, и како се могу још тужити цару?

29 А цар му рече: шта би ми више говорио? казао сам: ти и Сива подијелите њиву.

30 А Мефивостеј рече цару: нека узме све, кад се цар господар мој вратио на миру у дом свој.

31 И Варзелај од Галада дође из Рогелима, и пође с царем преко Јордана да га прати преко Јордана.

32 А бјеше Варзелај врло стар, бјеше му осамдесет година, и храњаше цара док бијаше у Маханајиму, јер бјеше врло богат човјек.

33 И рече цар Варзелају: хајде са мном; ја ћу те хранити код себе у Јерусалиму.

34 Али Варзелај рече цару: колико има вијека мојега, да идем с царем у Јерусалим?

35 Има ми данас осамдесет година; могу ли распознавати добро и зло? може ли слуга твој кусом разликовати што ће јести и што ће пити? могу ли јоште слушати глас пјевачима и пјевачицама? и зашто би слуга твој још био на теготу цару господару мојему?

36 Мало ће проћи слуга твој преко Јордана с царем; а зашто би ми цар тако наплатио?

37 Нека се слуга твој врати, да умрем у свом граду код гроба оца својега и матере своје. Него ево, слуга твој Химам нека иде с царем господарем мојим, и учини њему што ти буде драго.

38 А цар рече: нека иде са мном Химам; ја ћу му учинити што буде теби драго, и што год заиштеш у мене, све ћу ти учинити.

39 И кад пријеђе сав народ преко Јордана и цар пријеђе, цјелова цар Варзелаја и благослови га, и он се врати у мјесто своје.

40 Отуда цар отиде у Галгал, и Химам отиде с њим. И тако сав народ Јудин допрати цара, и половина народа Израиљева.

41 А гле, сви људи Израиљци дођоше к цару и рекоше му: зашто те украдоше браћа наша, људи Јудини, и преведоше преко Јордана цара и дом његов и све људе Давидове с њим?

42 А сви људи од Јуде одговорише људима од Израиља: јер је цар нама род; па што се срдите тога ради? јесмо ли што појели цару? је ли нас даром даривао?

43 Тада одговорише људи од Израиља људима од Јуде, и рекоше: ми имамо десет дијелова у цара, и Давиду смо више него ви; зашто дакле не маристе за нас? нијесмо ли ми први говорили да доведемо натраг цара својега? Али бесједа људи од Јуде бјеше тврђа од бесједе људи од Израиља.

Јн 20:13–31

13 И рекоше јој они: жено! што плачеш? Рече им: узеше Господа мојега, и не знам гдје га метнуше.

14 И ово рекавши обазре се натраг, и видје Исуса гдје стоји, и не знадијаше да је Исус.

15 Исус јој рече: жено! што плачеш? кога тражиш? А она мислећи да је вртар рече му: господине! ако си га ти узео кажи ми гдје си га метнуо, и ја ћу га узети.

16 Исус јој рече: Марија! А она обазревши се рече му: Равуни! које значи учитељу.

17 Рече јој Исус: не дохватај се до мене, јер се још не вратих к оцу својему; него иди к браћи мојој, и кажи им: враћам се к оцу својему и оцу вашему, и Богу својему и Богу вашему.

18 А Марија Магдалина отиде, и јави ученицима да видје Господа и каза јој ово.

19 А кад би увече онај први дан недјеље, и врата бијаху затворена гдје се бијаху ученици скупили од страха Јеврејскога, дође Исус и стаде на сриједу и рече им: мир вам.

20 И ово рекавши показа им руке и ребра своја. Онда се ученици обрадоваше видјевши Господа.

21 А Исус им рече опет: мир вам; као што отац посла мене, и ја шаљем вас.

22 И ово рекавши дуну, и рече им: примите Дух свети.

23 Којима опростите гријехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се.

24 А Тома који се зове Близанац, један од дванаесторице, не бјеше ондје са њима кад дође Исус.

25 А други му ученици говораху: видјесмо Господа. А он им рече: док не видим на рукама његовијем рана од клина, и не метнем прста својега у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра његова, нећу вјеровати.

26 И послије осам дана опет бијаху ученици његови унутра, и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде међу њима и рече: мир вам.

27 Потом рече Томи: пружи прст свој амо и виђи руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.

28 И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој.

29 Исус му рече: пошто ме видје вјеровао си; благо онима који не видјеше и вјероваше.

30 А и многа друга чудеса учини Исус пред ученицима својијем која нијесу писана у књизи овој.

31 А ово се написаше, да вјерујете да Исус јест Христос син Божиј, и да вјерујући имате живот у име његово.

Проп 6:6–12

6 И да би живио двије тисуће година, а добра не би уживао, не одлазе ли сви на једно мјесто?

7 Сав је труд човјечји за уста његова, али се не може наситити душа његова.

8 Јер шта има мудри више него безумни? шта ли сиромах, који се умије владати међу живима?

9 Боље је видјети очима него ли жељети; и то је таштина и мука духу.

10 Што је ко, давно је тијем назван; и зна се да је човјек и да се не може судити с јачим од себе.

11 Кад дакле има много ствари које умножавају таштину, кака је корист човјеку?

12 Јер ко зна што је добро човјеку у животу, за мало дана таштега живота његова, који му пролазе као сјен? или ко ће казати човјеку шта ће бити послије њега под сунцем?