Дан 165 од 365

2 Сам 20:1–26

1 А ондје се деси неваљао човјек, по имену Сева син Вихријев, од Венијамина. Он затруби у трубу и рече: ми немамо дијела с Давидом, ни нашљедства са сином Јесејевијем; свак у свој шатор, о Израиљу!

2 Тако сви Израиљци отступише од Давида и отидоше за Севом сином Вихријевим; људи пак од Јуде држаше се цара својега и отпратише га од Јордана до Јерусалима.

3 А кад цар Давид дође у кућу своју у Јерусалим, узе цар десет жена иноча, које бјеше оставио да му чувају кућу, и метну их у затвор, гдје их храњаше али не лијегаше с њима, него осташе затворене до смрти своје и живљаху као удовице.

4 Потом рече цар Амаси: сазови ми људе од Јуде до три дана, и нађи се и ти овдје.

5 И отиде Амаса да сазове народ Јудин; али се забави преко рока који му бјеше одређен.

6 А Давид рече Ависају: сад ће нам Сева син Вихријев чинити горе него Авесалом. Него узми слуге господара својега, и гони га да не нађе за се који тврд град и не умакне нам из очију.

7 Тако изидоше за њим људи Јоавови, и Херетеји и Фелетеји и сви јунаци, изидоше из Јерусалима да гоне Севу сина Вихријева.

8 И кад бијаху код великога камена у Гаваону, срете их Амаса. А Јоав бијаше опасан преко хаљине коју имаше на себи, и озго бијаше припасао мач уз бедрицу у корицама. И кад пође, мач му испаде.

9 Тада рече Јоав Амаси: јеси ли здраво брате? И дохвати се Јоав десном руком својом браде Амаси да га цјелује.

10 А Амаса не узимаше на ум мача, који бијаше Јоаву у руци; а он га удари њим под пето ребро, и просу му цријева на земљу, те од једнога ударца умрије. Потом Јоав и Ависај брат његов отидоше у потјеру за Севом сином Вихријевим.

11 А један од момака Јоавовијех стаде код њега и рече: ко љуби Јоава и ко је Давидов, за Јоавом!

12 А Амаса се ваљаше у својој крви насред пута. И видјећи онај човјек гдје се уставља сав народ одвуче Амасу с пута у поље и баци хаљину на њ, кад видје гдје се уставља сваки ко наиђе на њ.

13 И кад би уклоњен с пута прођоше сви за Јоавом да тјерају Севу сина Вихријева.

14 И он прође кроз сва племена Израиљева до Авела и до Ветмахе са свијем Виранима, који се окупише те иђаху за њим.

15 И дошавши опколише га у Авел-Вет-Маси, и ископаше опкоп око града тако да стајаху пред зидом; и сав народ што бјеше с Јоавом наваљиваше да обори зид.

16 Тада викну једна мудра жена из града: чујте, чујте! Кажите Јоаву: приступи овамо да говорим с тобом.

17 А кад он приступи к њој, рече жена: јеси ли ти Јоав? А он рече: јесам. А она рече: послушај ријечи слушкиње своје. А он рече: да чујем.

18 А она рече говорећи: од старине се говори: ваља питати у Авелу. И тако се извршиваше.

19 Ја сам један од мирнијех и вјернијех градова у Израиљу, а ти хоћеш да затреш град, и то мајку у Израиљу. Зашто хоћеш да прождреш нашљедство Господње?

20 А Јоав одговори и рече: сачувај Боже! сачувај Боже! нећу да прождрем ни да раскопам.

21 Није тако; него један из горе Јефремове, по имену Сева син Вихријев, подигао је руку своју на цара Давида; дајте само њега, па ћу отићи од града. А жена рече Јоаву: ево, глава његова бациће ти се преко зида.

22 И жена отиде к свему народу с мудрошћу својом; и отсјекоше главу Севи сину Вихријеву, и бацише је Јоаву. А он затруби у трубу, те се разидоше од града свак у свој шатор. А Јоав се врати у Јерусалим к цару.

23 А бијаше Јоав над свом војском Израиљевом; а Венаја син Јодајев бијаше над Хетејима и Фелетејима;

24 А Адорам бјеше над данцима; а Јосафат син Ахилудов бјеше паметар;

25 Сеја писар; а Садок и Авијатар свештеници.

26 И Ира Јаиранин бјеше кнез Давиду.

Јн 21:1–25

1 Послије тога опет се јави Исус ученицима својијем на мору Тиверијадском. А јави се овако:

2 Бијаху заједно Симон Петар и Тома који се зваше Близанац, и Натанаило из Кане Галилејске, и синови Зеведејеви, и друга двојица од ученика његовијех.

3 Рече им Симон Петар: идем да ловим рибу. Рекоше му: идемо и ми с тобом. Онда изиђоше и одмах сједоше у лађу, и ону ноћ не ухватише ништа.

4 А кад би јутро, стаде Исус на бријегу; али ученици не познаше да је Исус.

5 А Исус им рече: дјецо! еда што имате за јело? Одговорише му: немамо.

6 А он им рече: баците мрежу с десне стране лађе, и наћи ћете. Онда бацише, и већ не могаху извући је од мноштва рибе.

7 Онда ученик онај кога љубљаше Исус рече Петру: то је Господ. А Симон Петар кад чу да је Господ, запреже се кошуљом, јер бјеше го, и скочи у море.

8 А други ученици дођоше на лађи, јер не бјеше далеко од земље него око двјеста лаката, вукући мрежу с рибом.

9 Кад дакле изљезоше на земљу, видјеше огањ наложен, и на њему метнуту рибу и хљеб.

10 Исус им рече: принесите од рибе што сад ухватисте.

11 А Симон Петар уђе и извуче мрежу на земљу пуну великијех риба сто и педесет и три; и од толикога мноштва не продрије се мрежа.

12 Исус им рече: ходите обједујте. А ниједан од ученика не смедијаше да га пита: ко си ти? видећи да је Господ.

13 А дође и Исус, и узе хљеб, и даде им, тако и рибу.

14 Ово се већ трећи пут јави Исус ученицима својијем пошто устаде из мртвијех.

15 А кад обједоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин! љубиш ли ме већма него ови? Рече му: да, Господе! ти знаш да те љубим. Рече му Исус: паси јагањце моје.

16 Рече му опет другом: Симоне Јонин! љубиш ли ме? Рече му: да, Господе! ти знаш да те љубим. Рече му Исус: паси овце моје.

17 Рече му трећом: Симоне Јонин! љубиш ли ме? А Петар поста жалостан што му рече трећом: љубиш ли ме? и рече му: Господе! ти све знаш, ти знаш да те љубим. Рече му Исус: паси овце моје.

18 Заиста, заиста ти кажем: кад си био млад, опасивао си се сам и ходио си куд си хтио; а кад остариш, ширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда нећеш.

19 А ово рече показујући каком ће смрти прославити Бога. И рекавши ово рече му: хајде за мном.

20 А Петар обазревши се видје гдје за њим иде онај ученик којега Исус љубљаше, који и на вечери леже на прси његове и рече: Господе! ко је тај који ће те издати?

21 Видјевши Петар овога рече Исусу: Господе! А шта ће овај?

22 Исус му рече: ако хоћу да он остане докле ја не дођем, што је теби до тога? Ти хајде за мном.

23 Онда изиђе ова ријеч међу браћом да онај ученик неће умријети: али Исус не рече њему да неће умријети, него: ако хоћу да остане док ја не дођем, што је теби до тога?

24 Ово је онај ученик који свједочи ово, који и написа ово: и знамо да је свједочанство његово истинито.

25 А има и друго много што учини Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свијет, мислим, не би могле стати написане књиге. Амин.

Пс 71:1–24

1 У тебе се, Господе, уздам, немој ме оставити под срамотом вјечном.

2 Правдом својом избави ме, и опрости ме, пригни к мени ухо своје и помози ми.

3 Буди ми град гдје бих свагда долазио да живим, уреди спасење моје; јер си ти град мој и крјепост моја.

4 Боже мој! узми ме из руке безбожникове, из руке безаконикове и насилникове.

5 Јер си ти надање моје, Господ је Господ поуздање моје од младости моје.

6 Тебе се држим од рођења, од утробе матере моје ти си бранич мој; тобом се хвалим свагда.

7 Чудо сам многима, а ти си уточиште моје јако.

8 Уста су моја пуна хвале твоје, славе твоје сваки дан.

9 Немој ме одбацити под старост, кад ме издаје снага моја, немој ме оставити.

10 Јер непријатељи моји мисле о мени, и који вребају душу моју договарају се,

11 Говорећи: Бог га је оставио, потјерајте и ухватите га, јер га нема ко избавити.

12 Боже! Не буди далеко од мене; Боже мој! похитај ми у помоћ.

13 Нек се постиде и погину противници душе моје; нека попадне стид и срамота на оне који ми траже зла!

14 А ја ћу се свагда уздати, и понављаћу хвале теби.

15 Уста ће моја казивати правду твоју, сваки дан доброчинства твоја, јер им не знам броја.

16 Ући ћу у сили Господа Господа, и славићу само твоју правду.

17 Боже! ти си ме учио од младости, и до данас казујем чудеса твоја.

18 Ни у старости и кад осиједјех немој ме оставити, Боже, еда бих казивао мишицу твоју натражју, свој омладини силу твоју,

19 Правда је твоја, Боже, до највише висине; у великим дјелима, која си учинио, Боже, ко је као ти?

20 Колико си ме пута бацао у велике и љуте невоље, пак си ме опет оставио међу живима и из бездана ме земаљских опет извадио.

21 Много си ме пута подизао и понављао утјехе.

22 И ја те хвалим уз псалтир, твоју вјерност, Боже мој; ударам ти у гусле, свече Израиљев!

23 Радују се уста моја кад пјевам теби, и душа моја, коју си избавио.

24 И језик мој сваки дан казује правду твоју; јер су постиђени и посрамљени они који ми траже зла.