Дан 174 од 365

1 Цар 8:1–40

1 Тада сабра Соломун старјешине Израиљеве и све главаре племенске, кнезова домова отачких синова Израиљевијех, к себи у Јерусалим да се пренесе ковчег завјета Господњега из града Давидова, а то је Сион.

2 И скупише се к цару Соломуну сви људи Израиљеви мјесеца Етанима на празник, а тај је мјесец седми.

3 И кад дођоше све старјешине Израиљеве, подигоше свештеници ковчег;

4 И пренесоше ковчег Господњи и шатор од састанка и све суде свете што бјеху у шатору; пренесоше их свештеници и Левити.

5 А цар Соломун и сав збор Израиљев, који се сабра к њему, принесоше с њим пред ковчегом оваца и говеда толико да се не могаше ни избројити ни прорачунати од мноштва.

6 И унесоше свештеници ковчег завјета Господњега на његово мјесто, у унутрашњи дом, у светињу над светињама, под крила херувимима.

7 Јер херувимима бијаху раширена крила над мјестом гдје ће стајати ковчег, и заклањаху херувими ковчег и полуге његове озго.

8 И повукоше му полуге тако да се крајеви виђаху на предњој страни светиње над светињама, али се напоље не виђаху; и ондје осташе до данашњега дана.

9 У ковчегу не бјеше ништа осим двије плоче камене, које метну у њ Мојсије на Хориву, кад Господ учини завјет са синовима Израиљевијем на што изидоше из земље Мисирске.

10 А кад свештеници изидоше из светиње, облак напуни дом Господњи,

11 Те не могаху свештеници стајати да служе од облака; јер се славе Господње напуни дом Господњи.

12 Тада рече Соломун: Господ је рекао да ће наставати у мраку.

13 Сазидах дом теби за стан, мјесто, да у њему наставаш довијека.

14 И окренувши се лицем својим цар благослови сав збор Израиљев, а сав збор Израиљев стајаше.

15 И рече: благословен да је Господ Бог Израиљев, који је говорио својим устима Давиду оцу мојему и испунио руком својом говорећи:

16 Од онога дана кад изведох из Мисира народ свој Израиља не изабрах ниједнога града међу свијем племенима Израиљевијем да се сазида дом гдје би било име моје, него изабрах Давида да буде над народом мојим Израиљем.

17 И науми Давид отац мој да сазида дом имену Господа Бога Израиљева.

18 Али Господ рече Давиду оцу мојему: што си наумио сазидати дом имену мојему, добро си учинио што си то наумио;

19 Али нећеш ти сазидати тога дома, него син твој, који ће изаћи из бедара твојих, он ће сазидати дом имену мојему.

20 И тако испуни Господ ријеч своју коју рече; јер устах на мјесто оца својега Давида, и сједох на пријесто Израиљев, као што рече Господ, и сазидах овај дом имену Господа Бога Израиљева.

21 И одредих овдје мјесто ковчегу у ком је завјет Господњи што је учинио с оцима нашим кад их је извео из земље Мисирске.

22 Потом стаде Соломун пред олтар Господњи пред свијем збором Израиљевијем, и подиже руке своје к небу,

23 И рече: Господе Боже Израиљев! нема Бога такога какав си ти горе на небу ни доље на земљи, који чуваш завјет и милост слугама својим, које ходе пред тобом свијем срцем својим;

24 Који си испунио слузи својему Давиду оцу мојему што си му рекао; што си устима својим рекао то си руком својом испунио, као што се види данас.

25 Сада дакле, Господе Боже Израиљев, држи слузи својему Давиду оцу мојему што си му рекао говорећи: неће ти нестати човјека испред мене који би сједио на пријестолу Израиљеву, само ако синови твоји ушчувају пут свој ходећи преда мном, као што си ти ходио преда мном.

26 Сада дакле, Боже Израиљев, нека се потврди ријеч твоја коју си рекао слузи својему Давиду оцу мојему.

27 Али хоће ли доиста Бог становати на земљи? Ето, небо и небеса над небесима не могу те обухватити, а камо ли овај дом што га сазидах?

28 Али погледај на молитву слуге својега и на молбу његову, Господе Боже мој, чуј вику и молитву, којим ти се моли данас слуга твој;

29 Да буду очи твоје отворене над домом овијем дан и ноћ, над овијем мјестом, за које си рекао: ту ће бити име моје; да чујеш молитву којом ће се молити слуга твој на овом мјесту.

30 Чуј молбу слуге својега и народа својега Израиља, којом ће се молити на овом мјесту; чуј с мјеста гдје станујеш, с неба, чуј, и смилуј се.

31 Кад ко згријеши ближњему својему те му се да заклетва да се закуне, и заклетва дође пред твој олтар у овом дому,

32 Ти чуј с неба, и учини и суди слугама својим, осуђујући кривца и дјела његова обраћајући на његову главу, а правога правдајући и плаћајући му по правди његовој.

33 Кад разбију непријатељи твоји народ твој Израиља зато што ти згријеше, па се обрате к теби и даду славу имену твојему, и помоле ти се и замоле те у овом дому,

34 Ти чуј с неба, и опрости гријех народу својему Израиљу, и доведи их опет у земљу коју си дао оцима њиховијем.

35 Кад се затвори небо, те не буде дажда зато што згријеше теби, па ти се замоле на овом мјесту и даду славу имену твојему, и од гријеха се својега обрате, кад их намучиш,

36 Ти чуј с неба, и опрости гријех слугама својим и народу својему Израиљу показав им пут добри којим ће ходити, и пусти дажд на земљу своју, коју си дао народу својему у нашљедство.

37 Кад буде глад у земљи, кад буде помор, суша, медљика, скакавци, гусјенице, или кад га притијесни непријатељ његов у земљи његовој властитој, или како год зло, кака год болест,

38 Сваку молбу и сваку молитву, која буде од кога год човјека или од свега твојега народа Израиља, ко позна муку срца својега и подигне руке своје у овом дому,

39 Ти чуј с неба, из стана својега, и смилуј се и учини и подај свакоме по свијем путовима његовијем, које знаш у срцу његову; јер ти сам знаш срца свијех синова човјечијих;

40 Да те се боје докле су год живи на земљи коју си дао оцима нашим.

Дап 5:25–42

25 А неко дође и јави им говорећи: ено они људи што их бацисте у тамницу, стоје у цркви и уче народ.

26 Тада отиде војвода с момцима и доведе их не на силу: јер се бојаху народа да их не побије камењем.

27 А кад их доведоше, поставише их пред сабор, и запита их поглавар свештенички говорећи:

28 Не запријетисмо ли вам оштро да не учите у ово име? и гле, напунисте Јерусалим својом науком, и хоћете да баците на нас крв овога човјека.

29 А Петар и апостоли одговарајућу рекоше: већма се треба Богу покоравати неголи људима.

30 Бог отаца нашијех подиже Исуса, којега ви убисте објесивши на дрво.

31 Овога Бог десницом својом узвиси за поглавара и спаса, да да Израиљу покајање и опроштење гријеха.

32 И ми смо његови свједоци овијех ријечи и Дух Свети којега Бог даде онима који се њему покоравају.

33 А кад они чуше врло се расрдише, и мишљаху да их побију.

34 Али онда устаде у скупштини један фарисеј по имену Гамалиило, законик, поштован од свега народа, и заповједи да апостоли мало изиђу напоље,

35 Па рече њима: људи Израиљци! гледајте добро за ове људе шта ћете чинити;

36 Јер прије овијех дана уста Тевда, говорећи да је он нешто, за којијем пристаде људи на број око четири стотине; он би убијен, и сви који га слушаху разиђоше се и пропадоше.

37 Потом уста Јуда Галилејац, у дане пријеписа, и одвуче доста људи за собом; и он погибе, и сви који га слушаху разасуше се.

38 И сад вам кажем: прођите се овијех људи и оставите их; јер ако буде од људи овај савјет или ово дјело, поквариће се.

39 Ако ли је од Бога, не можете га покварити, да се како не нађете као богоборци.

40 Онда га послушаше, и дозвавши апостоле избише их, и запријетише им да не говоре у име Исусово, и отпустише их.

41 А они онда отидоше од сабора радујући се што се удостојише примити срамоту за име Господа Исуса.

42 А сваки дан у цркви и по кућама не престајаху учити и проповиједати јеванђеље о Исусу Христу.

Проп 9:1–3

1 Доиста све ово сложих у срце своје да бих расвијетлио све то, како су праведни и мудри и дјела њихова у руци Божијој, а човјек не зна ни љубави ни мржње од свега што је пред њим.

2 Све бива свјема једнако: праведнику бива као безбожнику, доброму и чистому као нечистому, ономе који приноси жртву као ономе који не приноси, како доброму тако грјешнику, ономе који се куне као ономе који се боји заклетве.

3 А то је најгоре од свега што бива под сунцем што свјема једнако бива, те је и срце људско пуно зла, и лудост им је у срцу док су живи, а потом умиру.